Independent: Ukrajinski vojnici opisuju istočni front - „Pakao na Zemlji“, „svakodnevno pušim marihuanu kako ne bih izgubio razum i dezertirao“, „bombardovanja su nemilosrdna, jedina je opcija ležati u rovu, čekati i moliti se“...

Zapaljene šume i gradovi izgoreli su do temelja. Kolege sa odsečenim udovima. Bombardovanja koja su tako nemilosrdna da je jedina opcija je ležati u rovu, čekati i moliti se.

Ukrajinski vojnici koji se vraćaju sa linija fronta u regionu Donbasa na istoku Ukrajine — gde Rusija vodi žestoku ofanzivu — opisuju život tokom onoga što se pretvorilo u iscrpljujući rat iscrpljivanja kao apokaliptičan.

U intervjuima za Asošijeted pres, neki su se žalili na haotičnu organizaciju, dezerterstvo i probleme mentalnog zdravlja uzrokovane nemilosrdnim granatiranjem. Drugi su govorili o visokom moralu, herojstvu svojih kolega i posvećenosti da nastave da se bore, čak i kada bolje opremljeni Rusi kontrolišu veći deo borbene zone.

Potporučnik Volodimir Nazarenko, 30, drugi komandant bataljona Svoboda ukrajinske Nacionalne garde, bio je sa trupama koje su se povukle iz Severodonjecka po naređenju vojnih vođa. Tokom jednomesečne bitke, ruski tenkovi su uništili sve potencijalne odbrambene položaje i pretvorili grad sa predratnim stanovništvom od 101.000 u „spaljenu pustinju“, rekao je on.

„Svaki dan su nas granatirali. Ne želim da lažem o tome. Ali to su bile baraž municije na svaku zgradu“, rekao je Nazarenko. „Grad je metodično sravnjen sa zemljom.“

U to vreme, Severodonjeck je bio jedan od dva velika grada pod ukrajinskom kontrolom u pokrajini Lugansk , gde su proruski separatisti pre osam godina proglasili nepriznatu republiku. Do trenutka kada je 24. juna stigla naredba o povlačenju, Ukrajinci su bili opkoljeni sa tri strane i podigli su odbranu od hemijske fabrike u kojoj su bili skloni i civili.

„Ako je negde na Zemlji postojao pakao, onda je to bio u Severodonjecku“, rekao je Artem Ruban, vojnik Nazarenkovog bataljona, iz uporedne bezbednosti Bahmuta, 64 kilometra (40 milja) jugozapadno od zarobljenog grada. „Unutrašnja snaga naših momaka omogućila im je da drže grad do poslednjeg trenutka.

"To nisu bili ljudski uslovi u kojima su morali da se bore. Teško vam je ovo ovde objasniti, kako se sada osećaju ili kako je tamo", rekao je Ruban, trepćući na suncu. "Borili su se do kraja tamo. Zadatak je bio uništiti neprijatelja, bez obzira na sve.”

Nazarenko, koji se takođe borio u Kijevu i drugde na istoku nakon što je Rusija napala Ukrajinu, smatra ukrajinsku operaciju u Severodonjecku „pobedom“ uprkos ishodu. Rekao je da su branioci uspeli da ograniče žrtve dok su odugovlačili rusko napredovanje mnogo duže nego što se očekivalo, iscrpljujući ruske resurse.

„Njihova vojska je pretrpela ogromne gubitke, a njihov potencijal za napad je izbrisan“, rekao je on.

I poručnik i vojnik pod njegovom komandom izrazili su uverenje da će Ukrajina vratiti sve okupirane teritorije i pobediti Rusiju. Insistirali su na tome da moral ostane visok. Drugi vojnici, većina bez borbenog iskustva pre invazije, delili su pesimističnije priče dok su insistirali na anonimnosti ili su koristili samo svoja imena da bi razgovarali o svojim iskustvima.

Aleksij, pripadnik ukrajinske vojske koji je počeo da se bori protiv separatista koje podržava Moskva 2016. godine, upravo se vratio sa fronta teško šepajući. Rekao je da je ranjen na bojnom polju u Zolotu, gradu koji su Rusi takođe zauzeli.

„Na TV-u prikazuju prelepe slike linija fronta, solidarnosti, vojske, ali realnost je sasvim drugačija“, rekao je on, dodajući da ne misli da bi isporuka više zapadnog oružja promenila tok rata.

Njegov bataljon je počeo da ponestaje municije za nekoliko nedelja, rekao je Aleksij. U jednom trenutku, nemilosrdno granatiranje sprečilo je vojnike da ustanu u rovovima, rekao je, a iscrpljenost se videla na njegovom poremećenom licu.

Viši predsednički pomoćnik izvestio je prošlog meseca da 100 do 200 ukrajinskih vojnika gine svakog dana, ali zemlja nije navela ukupan broj poginulih u akciji. Aleksij je tvrdio da je njegova jedinica izgubila 150 ljudi tokom prva tri dana borbe, mnogi zbog gubitka krvi.

Zbog nemilosrdnog bombardovanja, ranjeni vojnici su evakuisani samo noću, a ponekad su morali da čekaju i po dva dana, rekao je on.

„Komandire nije briga da li ste psihički slomljeni. Ako imate srce koje radi, ako imate ruke i noge, morate se vratiti unutra“, dodao je on.

Marija, 41-godišnja komandir voda koja se pridružila ukrajinskoj vojsci 2018. nakon što je radila kao advokat i rodila ćerku, objasnila je da nivo opasnosti i neprijatnosti može u velikoj meri da varira u zavisnosti od lokacije jedinice i pristupa linijama snabdevanja .

Linije fronta koje postoje od početka sukoba sa proruskim snagama 2014. su statičnije i predvidljivije, dok su mesta koja su postala bojno polje otkako je Rusija poslala svoje trupe u invaziju „drugačiji svet“, rekla je ona.

Marija, koja je odbila da podeli svoje prezime iz bezbednosnih razloga, rekla je da se njen muž trenutno bori na takvoj „vrućoj tački“. Svima nedostaju i brinu za svoje voljene, a iako to izaziva nevolju, njeni podređeni su održali raspoloženje, rekla je.

„ Borićemo se do kraja", rekla je ona.

Dva druga vojnika AP intervjuisao — bivši službenici u Kijevu bez prethodnog borbenog iskustva — rekli su da su poslati na prve linije fronta na istoku čim završe početnu obuku. Rekli su da su primetili „užasnu organizaciju” i „nelogično donošenje odluka”, a mnogi ljudi u njihovom bataljonu su odbili da se bore.

Jedan od vojnika je rekao da svakodnevno puši marihuanu. „U suprotnom bih izgubio razum, dezertirao bih. To je jedini način na koji mogu da se izborim“, rekao je on.

28-godišnji bivši učitelj u Slavjansku koji „nikada nije zamišljao“ da će se boriti za svoju zemlju opisao je ukrajinska ratišta kao potpuno drugačiji život, sa drugačijim sistemom vrednosti i emocionalnim usponima i padovima.

„Ima radosti, ima tuge. Sve je isprepleteno“, rekao je on.

Prijateljstvo sa njegovim kolegama daje svetle tačke. Ali video je i kolege vojnike kako podležu ekstremnom umoru, kako fizičkom tako i psihičkom, i koji pokazuju simptome PTSP-a.

„Teško je živeti pod stalnim stresom, neispavan i neuhranjen. Da svojim očima vidiš sve te strahote — mrtve, otkinute udove. Malo je verovatno da nečija psiha to može da izdrži“, rekao je on.

„Spremni smo da izdržimo i da se borimo stisnutih zuba. Bez obzira koliko je teško i teško“, rekao je učitelj, govoreći iz ribarske radnje koja je pretvorena u vojno distributivno čvorište. „Ko će braniti moj dom i moju porodicu, ako to nisam ja?“

Ruske snage su u nedelju zauzele poslednje ukrajinsko uporište u pokrajini Lugansk i pojačale raketne udare na Donjeck , provinciju Donbas u kojoj se nalazi centar.

(Independent)