Хосе Пабло Барајбар: Документи о трговини органима из 2003. су УНМИК-ови

Медији су недавно објавили да су имали увид у поверљиви документ, који указује да је Хашки трибунал 2003. године добио извештај о трговини људским органима на Косову и у Албанији.

Према овим извештајима, документ који носи датум 30. октобар 2003. послат је факсом тадашњем шефу истраге Хашког трибунала Патрику Лопезу Тересу, а послао га је тадашњи шеф мисије тог суда у Приштини и Скопљу Емон Смит.

Свинен је, међутим, за Радио Слободна Европа рекао да су очигледно у питању поверљива документа, али да, осим меморандума факса, подаци које она садрже не потичу из Трибунала.

„Ми нисмо аутори тих докумената, већ су они нама послати. Материјал је до нас стигао из другог извора. Зато не могу да коментаришем садржај докумената, али могу да потврдим да су већ у то време постојали искази о трговини органима”, рекао је Свинен за Радио Слободна Европа.

Свинен је казао и да је улога хашког тужилаштва већ тада била веома ограничена и да је постојао проблем јурисдикције.

„Упркос томе ми смо те наводе испитивали јер смо хтели да установимо да ли постоји веза између њих и истраге у случајевима Лимаја и Харадинаја. Правно гледано, међутим, докази су били недовољни, па се нису могли довести у везу са тим истрагама”, рекао је Свинен.

Свинен је додао и да је Трибунал имао „детаљно описане чињенице, али да се докази нису могли извести без имена сведока, као и због тога што је крајем 2004. Савет безбедности УН наложио том суду да оконча све истраге.

Барајбар: Документи из 2003. о трговини органима су Унмикови

Поверљиви документи из 2003. године који су процурели у медије, а у којима се налазе нови наводи сведока о трговини људским органима на Косову и у Албанији, представљају аутентичне документе Унмика, изјавио је бивши шеф Унмикове канцеларије за нестале особе и форензику Хозе Пабло Барајбар.

„Ти објављени документи су документи Унмика које смо ми, наравно, предали Хашком трибуналу. Видим у њима имена (без презимена) неких жртава и сећам се неких од тих имена. Те документе сам добио између 2002. и 2003. године - углавном 2002. - а већ 2003. смо радили на томе да укључимо и друге актере у планове да уђемо у Албанију”, рекао је за Радио Слободна Европа Барајбар, шеф Унмикове канцеларије од 2002. до 2007. године.

„Ови документи су послати Хашком трибуналу управо у време које је означено на објављеном факс меморандуму. Надали смо се и тражили да Трибунал интервенише и помогне с обзиром на то да ми нисмо имали јурисдикцију да истражујемо у Албанији. Требао нам је неки актер са јачим мишићима”, казао је он.

С друге стране, бивши тужилац Хашког трибунала Џефри Најс казао је да материјал пронађен у „жутој кући” у Албанији, који је касније по инструкцијама Трибунала уништен, није могао да послужи као одлучујући доказни материјал за отварање истраге.

„Наравно, једна је ствар уништити, односно деградирати празне бочице лекова и други материјал пронађен у 'жутој кући', који по оцени истражитеља нису могли представљати довољне доказе, али добити, а онда изгубити, уништити или прећи преко навода сведока који упућују на тако озбиљне злочине - било би нешто много озбиљније”, истакао је Најс.

Специјални саветник главног тужиоца Трибунала Фредерик Свинен јуче је изјавио истом радију да истражитељи у Хагу нису аутори поверљивог документа у коме се, како су објавили поједини домаћи и страни медији, тврди да је суд још 2003. године био обавештен о трговини људским органима на Косову и у Албанији, истичући, међутим, да су већ у то време постојали искази о трговини органима.

На питање зашто Тужилаштво није темељније истраживало наводе о злочинима почињеним током 1999. и зашто се о прикупљеним исказима сведока ћутало пет година, до појаве мемоара бившег тужиоца у Хагу Карле дел Понте, Свинен је одговорио да је улога овог суда већ тада била веома ограничена и да је постојао проблем јурисдикције.

„Упркос томе, ми смо те наводе испитивали, јер смо хтели да установимо да ли постоји веза између њих и истраге у случајевима Лимаја и Харадинаја. Правно гледано, међутим, докази су били недовољни, па се нису могли довести у везу са тим истрагама”, рекао је Свинен.

Пн је додао да је Трибунал имао детаљно описане чињенице, али да се докази нису могли извести без имена сведока, као и због тога што је крајем 2004. Савет безбедности УН наложио том суду да оконча све истраге.