Gregori Kopli: NATO i EU se raspadaju. Kakvu korist imaju Srbi od prilagođavanja pozicijama kosovskih Albanaca? BiH je disfunkcionalna država

 „Da je ovaj sukob bio rat samo između Rusije i Ukrajine, on bi već bio rešen, ali je to daleko širi sukob koji administracija predsednika DŽozefa Bajdena vodi protiv Ruske Federacije. Ova odluka predsednika Bajdena je dovela do nove polarizacije sveta i stvaranja oružanih blokova, time je podstaknuto formiranje novog strateškog saveza oko Rusije, Kine, Irana i drugih. Ono što je izazvalo rat u Ukrajini je insistiranje Bajdenove administracije na širenju NATO-a do samih ruskih granica, što je u najmanji ruku stvorilo „drugi hladni rat”, kaže u razgovoru za „Politiku” Gregori Kopli, jedan od vodećih američkih i globalnih vojnih i političkih stratega. Sa Koplijem smo razgovarali o ukrajinskom sukobu, ali i o situaciji na Kosovu i Metohiji, u Bosni i Hercegovini i Republici Srpskoj.

Gde se krećemo u vezi sa ratom u Ukrajini? Zapad tvrdi da je u tom sukobu cilj da se izbegne direktan sukob sa Rusijom, mada realnost izgleda drugačija.

S obzirom na to da veći deo Evrope gubi zainteresovanost da podrži Ukrajinu, tako da su i najnovije mere Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije, Nemačke i Poljske da obezbede Kijevu tenkove više simbolične nego realne vojne efikasnosti. Savremeni trendovi na bojnim poljima, koji su došli do izražaja u Ukrajini i drugde, pokazuju nadmoć odbrane, a ne napada. To znači da su tenkovi krajnje ranjivi raznim protivtenkovskim naoružanjem, uključujući masovnu upotrebu dronova. Rusija raspolaže takvim oružjem i spremna je da se odbrani od ukrajinskih tenkovskih napada, kao što je Ukrajina bila sposobna da se odbrani – zahvaljujući zapadnoj podršci – protiv ranih ruskih tenkovskih napada. Ukrajina je bila u stanju da uništi dolazeće ruske tenkove uglavnom zahvaljujući poklonu modernog zapadnog protivtenkovskog oružja „džavelin”, mada Rusija nije angažovala najnoviju generaciju svojih tenkova. Postavlja se pitanje da li ukrajinski generali misle da bi njihovi tenkovi bili imuni u borbi sa masovnim ruskim protivtenkovskim oružjem, kada ukrajinska oklopna vozila krenu u ofanzivu.

Pored toga, biće potrebni meseci da zapadni tenkovi postanu operativni u Ukrajini, nakon zimske ofanzive. Drugo, nijedna armija ne želi da stvori lanac snabdevanja, obuku, održavanja oružja, vojne ekspertize rezervnih delova i specifične municije – za više od jedne vrste tenkova. Sada Ukrajina dobija četiri nove vrste tenkova: 31 američki M1A1 (abrams), 18 britanskih „čalandžer 2S”, „leopard 2S” iz Nemačke i Poljske, kao i avione iz Francuske. Biće verovatno i više tenkova, ali ih u svakom slučaju neće biti dovoljno da bi napravili razliku u ovom ratu, čak i da su stigli danas, pošto će posle ove zime mnoge stvari već biti rešene. Ipak, obezbeđenje tenkova od strane NATO-a intenziviraće sukob u Ukrajini do stepena da bi to mogao da postane otvoreni sukob između NATO-a i Rusije sa opasnim posledicama. Ako je reagovanje Rusije na širenje NATO-a početkom 2021. bilo slabo organizovano i predstavljalo nepotreban gubitak ljudstva i oružja, tako je i odbrana Ukrajine bila podjednako neorganizovana, pa i disfunkcionalna i bez strateškog plana. Vrlo je verovatno da bi ukrajinski vojni establišment, umoran od korupcije, i rizičnih poteza predsednika Volodimira Zelenskog, mogao da pokuša da ga obuzda ili ukloni sa položaja. Podrška Zelenskom je počela da opada prilivom dokaza da je veliki deo strane pomoći otišao korumpiranim funkcionerima. Čak i da se u međuvremenu Bajdenova administracija priprema za „dogovoreni kraj rata”, ona ipak ostavlja iza sebe novi i ponovo polarizovani svet, pošto je Bajden još jednom uspešno gurnuo Moskvu u ruke Pekinga.

Često ponavljano pitanje jeste da li Rusija može da prihvati poraz, a ako ne, šta sledi.

Rusija ne može da prihvati poraz u ovom ratu. Poraz bi rezultirao dezintegracijom Rusije, koja bi bila još katastrofalnija u poređenju sa raspadom Sovjetskog Saveza. Rusiji, ako želi da ostane svetska sila, potreban je pristup Crnom moru i globalnim okeanima. Ona ne može da se osloni na arktičke, baltičke ili dalekoistočne luke da bi dovoljno projektovala globalnu silu. Čak i pristup Crnom moru je nedovoljan. Ako SAD nisu spremne da prihvate pobedu Rusije u Donbasu – a to ostaje otvoreno pitanje – onda stvarno postoji rizik velike konfrontacije uz učešće NATO-a. To bi bilo katastrofalno za Rusiju, ali isto tako i za Ukrajinu, Evropu i SAD. NATO je potpuno nespreman za takav sukob, kao što nije spreman ni niko drugi. Današnji NATO je samo politička alijansa. Vojna kohezija NATO-a od 1989. godine više ne postoji. Međutim, Kina bi svakako imala velike koristi od rata Zapada sa Rusijom, što bi degradiralo zapadne, a posebno američke strateške sposobnosti.

Srbi su pod pritiskom da prihvatate francusko-nemački plan za Kosovo. Da li bi prihvatanje ovog sporazuma pomoglo učvršćivanju ideje o nezavisnom Kosovu?

Prihvatanje ovog plana bi donelo kraj važnosti Srbije. Francuska i Nemačka su nestrpljive da reše kosovsko pitanje, jer bi se u suprotnom odugovlačilo sa konsolidacijom i ulaskom Balkana u Evropsku uniju. Pitanje je zašto bi Srbija trebalo da se priključi NATO-u i EU. Obe ove organizacije se raspadaju. Članstvo Srbije u EU bi snažno ograničilo njen suverenitet i identitet, kao što je to bio slučaj s drugim članicama unije. Francuska i Nemačka koriste članstvo u EU kao sredstvo da primoraju Beograd da prihvati njihov plan za Kosovo. Kakvu korist imaju Srbi od prilagođavanja pozicijama kosovskih Albanaca, koji svejedno ne žele kompromis sa Srbijom? U ovakoj situaciji ono što ide u prilog Srbiji jeste da odbija kompromisna rešenja dok ne dobije stvarne koncesije. Srbiji je takođe potrebna još jedna poluga da bi se rešila što izolovanija pozicija Republike Srpske, sada zatočenika disfunkcionalne države Bosne i Hercegovine.

Međunarodna zajednica krivi Republiku Srpsku što BiH nije kohezivna država i želi da je stavi pod kontrolu Sarajeva. Republika Srpska to odbacuje, što stvara konstantnu tenziju. Koju poziciju bi Republika Srpska mogla da zauzme u zaštiti svojih interesa?

Bosna i Hercegovina nikada nije bila kohezivna država. Nju su stvorile SAD da bi primorale Muslimane, Hrvate i Srbe da žive u jednoj državi. Hrvati su uglavnom napustili BiH, tako da govorimo o disfunkcionalnom muslimanskom entitetu. Tu ne postoji demokratska ili funkcionalna logika, ali Sarajevo igra na kartu da ima prijatelje u Vašingtonu, a bosanski Srbi ih nemaju. Nakon propasti Jugoslavije i jednostrano nametnutog Dejtonskog sporazuma 1995. godine, čime je stvorena današnja veštačka situacija, ključevi delova srpske populacije i teritorija stavljeni su u okvir stranog entiteta – Bosne i Hercegovine. BiH je 15. decembra 2022. postala kandidat za pristup u EU uprkos činjenici da se njena populacija smanjila za jednu četvrtinu tokom protekle decenije. Bez Republike Srpske, jedine održive komponente Bosne i Hercegovine, koja je disfunkcionalna država, ona kao takva ni na koji način ne bi mogla da da značajniji doprinos EU. U međuvremenu, imate scenario da su se mnogi ključni funkcioneri u administraciji Bila Klintona (1903–2001) vratili na uticajne pozicije u administraciji Baraka Obame (2009–2017) i sada opet u Bajdenovoj administraciji. Njihova namera je da kažnjavaju Srbe beskrajno.

Da li bi sada trebalo da Republika Srpska i Srbija tvrde da Dejtonski sporazum više nije validan i da Banjaluka počne proces secesije od Sarajeva?

To bi mogla da bude cena saradnje Beograda i Banjaluke. Takođe su prisniji odnosi Republike Srpske sa Rusijom izloženi oštrom protivljenju Vašingtona, mada sa druge strane administracija SAD toleriše tesne odnose između članice NATO-a Turske sa Rusijom i Kinom. Ukoliko bi Republika Srpska proglasila svoju nezavisnost ili zapretila time, nije verovatno da bi EU uzela u razmatranje ulazak BiH u EU. A bez toga francusko-nemački plan, kojim se predviđa da ceo Balkan bude uključen u „veliku Evropsku uniju”, ne bi doveo ni do čega. Srbija i Republika Srpska ili konfederacija Beograda i Banjaluke stvorili bi „ekonomsko čudo” u srcu Balkana. A srpski narod bi, kao što je to istorija pokazala, dobro sarađivao sa Zapadnom Evropom i Sjedinjenim Američkim Državama, kao prirodni razvoj događaja. Pretnje Srbima su služile sa ciljem da spreče taj prirodni proces i pretvore Beograd u novu špijunsku prestonicu „drugog hladnog rata”. To nije od pomoći ni Briselu ni Vašingtonu.

(Politika)