Glas Rusije: Proširenje NATO-a na štetu evropskim interesima

Konjukturni razlozi i mitska „ruska opasnost“ podstiču Zapad na jačanje konfrontacije sa Moskvom. Međutim, u ime jačanja opšte bezbednosti ima smisla prekinuti zaplašivanje druge strane i pokušati iznalaženje balansa interesa.

Krajem avgusta nemačko izdanje Frankfurter Alemajne Cajtung saznalo je da NATO planira da otvori pet novih vojnih baza u istočnoj Evropi. Tobože na tim bazama će biti smešteno 4 hiljade ljudi u sastavu armijskih odreda za brzo ragovanje. Kako piše list, na taj način NATO planira garantovanje bezbednosti zemljama-članicama od Rusije, čiji stav o Ukrajini Severnoatlantska alijansa razmatra kao posezanje na suverenitet susedne države. O novim bazama u istočnoj Evropi govorio je nedavno i generalni sekretar NATO-a Andres Fog Rasmusen. tako da očigledno ovo pitanje treba smatrati skoro rešenim.

Još jedan očigledno antiruski korak je formiranje snaga za brzo reagovanje NATO-a, uz učešće vojnika Velike Britanije, Danske, Letonije, Litvanije, Estonije, Norveške i Holandije, pozvanih da „odvraćaju“ Moskvu. Formiranje ovih snaga će biti objavljeno na samitu NATO-a u Velsu 4-5. septembra. U tom kontekstu posebno pada u oči spremnost Finske i Švedske da ojačaju saradnju sa Severnoatlantskom alijansom. Sporazum o vojnoj pomoći između dve skandinavske zemlje i NATO-a treba da bude potpisan za nekoliko dana na istom tom samitu u Velsu. Govori docent Fakulteta za međunarodnu politiku Moskovskog državnog univerziteta Aleksej Fenenko.

Poslednjih dvadeset godina ove zemlje su bile uslovno neutralne. Revidiranje statusa Švedske i Finske započelo je faktički još 1995. godine, kada su one stupile u EU. Od tog trenutka započinje aktivna saradnja ovih zemalja sa strukturama NATO-a. Podsećam da još 1997. godine bila je formirana takozvana Kopenhagenska grupa u okviru koje su ove dve zemlje zajedno sa baltičkim zemljama razrađivale odgovarajuće vojne planove. Tako da njihovo moguće stupanje u NATO postaće završetak prilično dugotrajnog procesa koji je već u toku. Ali ovde su stavovi Švedske i Finske različiti. U Švedskoj ideja članstva u Alijansi ima mnogo pristalica. U Finskoj je sitaucija malo drugačija. Tamo pristalice očuvanja neutraliteta za sada pobeđuju „partiju rata“. Ako ipak Švedska i Finska prodube saradnju sa NATO-om, za Rusiju će to značiti naglo pogoršanje sitaucije na Baltiku.

Samu logiku proširenja NATO-a teško je prihvatati drugačije do težnju da se postigne dalje slabljenje pozicija i uloge Rusije u međunarodnim poslovima. Pomak vojnih struktura bloka ka ruskim granicama je očigledni i ničim opravdani recidiv hladnog rata, ma kakvim argumentima da se opravdava. Ekspanzija NATO-a na istok, uvećanje vojne moći alijanse objektivo vodi ka formiranju novih linija podele u Evropi, deformaciji sistema evropske bezbednosti. To ne samo da vrši negativni uticaj na sistem međunarodnih odnosa, već i potkopava bezbednost same Evrope, za koju se na rečima toliko brinu prekookeanski saveznici.

Ministar inostranih poslova Rusije Sergej Lavrov nazvao je apsolutno provokacionom liniju NATO-a na stalno proširenje i približavanje ruskim granicama. Ipak, Moskva pozvi da se časno pogleda situacija iznade stereotipa hladnog rata i da se ispolji politička volja za prekidanje razgovora pomoću optužujućih floskula. Inače nikakvo stabilno rešenje problema kontinentalne bezbednosti neće moći da bude postignuto.

(Glas Rusije)