Glas Rusije: Od Lazara Krstića se ne vidi međunarodni broj za „Kosovo“

Čuti da je mlad Srbin briljirao na Jejlu lepo je onoliko koliko je korisno znati da je taj univerzitet, što kroz redovne studije što kroz program „Yale World Fellow“, lansirao imena kao što su Aleksej Anatoljevič Navalnij, Ma Jun ili Garentina Kraja

Sigurno ne znate ko je Trevis Redžinal. Majka ga je rodila kada je imala svega 15 godina. Potiče sa društvene margine koju Amerikanci, politički korektno, nazivaju „low-income family”. Trevis je crni ključ ovog teksta. Njegov slučaj je formula, koja objašnjava fenomen Lazara Krstića u srpskoj politici.

Taman negde kad i vest da bi Vlada Srbije u liku Aleksandra Vučića ili obrnuto, sasvim svejedno, mogla da ponudi mesto ministra finansija Lazaru Krstiću, srpskom geniju sa Jejla, osvanuo je i tekst o studentu Trevisu sa istog univerziteta. Sa stranice Njujork tajmsa smeška se mlad čovek, mangupski oslonjen na betonski stub. U potpisu slike: „Na Jejlu sam se licem u lice sreo sa nejednakošću u bogatstvu.“

„Serbian Youth Leadership Program“

Američki san Lazara Krstića počeo je znatno pre studija na Jejlu i to srpski mediji nisu preneli. Kao đak generacije gimnazije „Bora Stanković“ u Nišu, Krstić aprila 2001. godine postaje deo projekta „Youth Leadership Program“, koji sponzoriše američka vlada. Sa još 12 odabranih srednjoškolaca i četiri profesora, maturant Krstić boravi u Ohaju.

Tamo pohađa kurs o pregovaranju i učestvuje na sastancima sa članovima Stejt departmenta. Nakon toga, boravi u Istraživačkoj stanici „Petnica“ kod Valjeva, a potom odlazi u Izrael, na letnji naučni institut za svršene srednjoškolce „Weizmann“.

Univerzitet Jejl upisuje 2003. godine, gde kao perspektivan student dobija čak četiri nagrade. Ubrzo realizuje i studijska putovanja u Mađarsku i Nemačku, gde izučava ekonomiju, finansijska tržišta i nemački jezik. Pojasnio je da je stipendiju za izučavanje mađarskog tržišta dobio zato što je Mađarska slična Srbiji i u njoj se tada dešavalo ono što je Srbiju tek očekivalo.

Tokom 2005. godine, Lazar Krstić istražuje terorizam u Evropi i panevropske napore u borbi protiv političkog nasilja. Oktobra iste godine dobija sredstva od Jejla, kako bi sproveo istraživanje o bezbednosnim aspektima integracije Srbije u EU. U međuvremenu, na univerzitetu osniva Asocijaciju evropskih studenata i postaje član bratstva „Delta Kappa Epsilon“, kom su, prema pisanju Marka Lopušine, pripadala oba DŽordža Buša.

Tih meseci Lazar Krstić izjavljuje: „Najviše me muči to što je srpsko društvo zbunjeno, što narod ne zna kakav je naš nacionalni identitet, kakva je naša nacija, koji je naš nacionalni prostor, da li ćemo ući u Evropu. Mi smo zemlja čiji narod ima problem sa vlastitim identitetom. Druge zemlje bivše SFRJ su za ovih deset godina nekako povratile svoj identitet, samo je Srbija iz svih tih događanja izašla sa nedorečenim identitetom i opterećena negativnom slikom o sebi. Nas još progoni nasleđe SFRJ I SRJ. Publika zviždi državnoj himni. Ne kažem da je to loše, ali se pitam zašto se koristi himna koja je takva da joj narod zviždi?“

Tome je dodao: „Ponekad se bojim života u Srbiji, jer je on u dobroj meri izopačen. Idoli i ideali mladih u Srbiji danas su ljudi, koji su većini pre 15 godina bili gnusni kao ličnosti. Socijalna hijerarhija je tako nameštena da su ti ljudi danas na vrhu piramide. Ti ljudi sa kriminalnim biografijama ili sa sumnjivim autoritetima ne treba da budu ideali našeg naroda, a posebno mladih ljudi.“

Politička nedonoščad programa „Yale World Fellow“

Da postoje univerzitetska sveta trojica u SAD, to bi svakako bili Harvard, Jejl i Prinston. Čuti da je mlad Srbin briljirao na Jejlu lepo je onoliko koliko je korisno znati da je taj univerzitet, što kroz redovne studije što kroz program „Yale World Fellow“, lansirao imena kao što su Aleksej Anatoljevič Navalnij ili Ma Jun. Uostalom, moto Jejla je: „Dajemo buduće lidere“. O tome svedoči i podatak da su čak petorica američkih predsednika uzastopno, pre Baraka Obame, bili diplomci ovog univerziteta.

Program „Yale World Fellow“ univerziteta Jejl potiče iz 2002. godine. Cilj projekta je umrežavanje osoba viđenih za globalne lidere. Ciljevi programa su širenje znanja i jačanje liderskih veština, produbljivanje međunarodnog dijaloga posredstvom univerziteta Jejl.

Program je viđen kao katalizator tih procesa, ali i kao izvor formalnih i neformalnih perspektiva. Konačan cilj je stvaranje mreže međunarodnih donosilaca odluka iz različitih disciplina. Forumi obuhvataju rasprave o globalnom upravljanju, energetskoj i ekološkoj održivosti, razvoju i siromaštvu, društvenoj odgovornosti, socijalnom preduzetništvu, ljudskim pravima i civilnom društvu.

Program su pohađale desetine pažljivo odabranih budućih lidera, a jedino ime sa Balkana je Garentina Kraja, današnja savetnica za stranu politiku i bezbednost predsednice „Kosova“, Jatifete Jahjage. Među njima je i pomenuti Aleksej Anatoljevič Navalnij, možda najplastičniji primer političkog delovanja univerziteta Jejl i kandidat za gradonačelnika Moskve. On je na Jejl dospeo 2010. godine, po preporuci ekipe političkih gubitnika, koja Kremlj sa Vladimirom Putinom na čelu očima ne može da vidi: Garija Kasparova, Evgenije Aljbac, Sergeja Gurijeva i Olega Civinskog.

Među polaznicima ovog univerzitetskog programa je i Ma Jun, poznat po tome što drži lekcije kineskoj vladi o pitanju zaštite životne sredine. On se na Jejlu obreo kako bi sproveo uporedno istraživanje upravljanja životnim okruženjem u Kini i zapadnim zemljama i završio svoju drugu knjigu. Teza mu je prozaična: Kini navodno treba drugačije upravljanje životnom sredinom.

Od Laze Pačua do Lazara Krstića

Ovaj tekst nije poruga Lazara Krstića. Naprotiv, reč je o darovitom čoveku koji treba da dođe u situaciju da služi državi i bude poštovan. Sve generacije srpskih akademaca, koje su od sredine XIX veka počele da pohađaju univerzitete najpre u Rusiji, a potom u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj, imale su samo jednu vodilju: vratiti se u Otadžbinu i služiti joj. To odavno više nije slučaj.

Dolazak Lazara Krstića u Vladu Srbije bio bi što i dolazak Lionela Mesija u današnju Crvenu zvezdu. Sa sve ispolitiziranim pedigreom univerziteta za globalne lidere, kakav je danas ugledni Jejl. Šta bi Mesi uradio u dresu bivšeg šampiona Evrope, koji u Ivanjici od Javora popije četiri gola dok kažeš „Evropska unija“ ili „rekonstrukcija“?

U uspešnim zemljama saopštavaju se rezultati, a u nesređenim društvima, kakvo je proevropska Srbija, služe opijajući politički kokteli najava i obećanja. Jedno od njih je Lazar Krstić, koji bi trebalo da bude Laza Paču modernih srpskih finansija, čovek preokreta, pobeda stručnosti nad partitokratijom nesposobnih trutova. Ali, avaj, za to trenutno nema ni jednog sistemskog i moralnog preduslova.

Laza Paču odbio je da isplati avans od 200 hiljada dinara, na ime apanaže kralja Petra Prvog, izgovarajući se da bi kralj mogao da abdicira ili naprasno umre i da onda ne bi imao ko da vrati dug državnoj kasi, pa je kraljevom sekretaru predložio da u Kreditnoj zadruzi sam podigne zajam za tu svrhu, a da će mu on, Laza Paču, lično biti žirant.

To u partitokratiji Srbije, koja deli nacionalne resurse i zemlju po akcijskim cenama, više nije moguće. Najbolje među nama, a među njima je svakako Lazar Krstić, Srbija troši za medijske pokrivalice užasa dodeljivanja međunarodnog telefonskog pozivnog broja „Kosovu“ i produženje iluzije da nam jedan jedini Lionel Mesi genijalnošću može izboriti produžetke, golom sa pola terena u 94. minutu utakmice.

I tu dolazimo do mladog Trevisa Redžinala. On je crnac, izuzetak od pravila univerziteta Jejl, koji potvrđuje da je tradicija odabira najboljih svetinja institucionalizovanih društava. Njegovi besprekorni srednjoškolski rezultati dali su mu šansu da se suoči sa pirgavim bogatunima iz boljih anglosaksonskih kuća i genijalcima sa drugih kontinenata, odabranim da budu lideri sveta, koji pobeđuju znatno pre početka utakmice i ne očekuju čuda kako bi iskilavili produžetke.

I u Redžinalovo školovanje, baš kao i u Krstićevo, SAD će vrlo sistematično uložiti najmanje 200 hiljada dolara, a ni jedan ni drugi nemaju lepe oči. Pa vi sada vidite koja je to vlada u Beogradu poslednjih godina sastavljena bez odobrenja Brisela i Vašingtona ili će to najavljena rekonstrukcija biti izuzetak od ovog pravila, kao što je Redžinal u SAD izuzetak koji, paradoksalno, ipak potvrđuje gde je mesto crne „low-income“ porodice, a gde elite koja je prošla sistemsko i institucionalno sito i rešeto, umesto onog partijskog. Da se, s oproštenjem, politički korektno izrazim.

(Branko Žujović, Glas Rusije)