Glas Rusije: Novak Đoković kao izuzetak od srpskog pravila

Globalni uspeh Novaka Đokovića ukorenjen je u porodičnom sistemu tradicionalnih vrednosti koji se u Srbiji politički, ekonomski, biološki i socijalno potire kao nazadan. Zbog toga su i Srbija i Novak na mestima koja ponaosob zaslužuju

Pitam se koje mesto na nepostojećoj listi državnika sveta zauzima predsednik Srbije, kada izjavi da ga može naslediti samo neko ravan Novaku Đokoviću.

Pobednik Vimbldona i teniskog sveta je Srbin i nacija je s razlogom ponosna. Možda bi ponosan mogao da bude i slovenski svet. Osim nekoliko jugoslovenskih, čeških, ruskih i hrvatskih epizoda u vrhu ATP liste, ni jedan Sloven osim Đokovića i svojevremeno Ivana Lendla (koji je rođen u Čehoslovačkoj, ali je nastupao za SAD) nije vladao svetskim tenisom.

Novak Đoković je po svemu izuzetak od srpskog pravila. On ima porodicu fokusiranu na njegov lični kvalitet i uspeh, ali koncipiran kao proizvod celog porodičnog tima.

Srbija preko nevladinog sektora i zvanične državne politike čini sve da model objedinjene porodice demontira na nivo „slobodnog“ pojedinca, koji opšte zanemaruje u korist sebičnog, a ljudske i moralne blagodati tradicionalne porodice dislocira u socijalno beznađe, apatiju i nastrano.

Đoković ima profesionalni sistem rada, upornost i pred sobom organsko jedinstvo mogućnosti i želja. Razume se, njegove mogućnosti proističu iz sistema rada koji porodica, poput cementa i armature, integriše snagom vlastitih oslobođenih objediniteljskih potencijala. To je fokusiranje, a ne rasipanje stvaralačkih potencijala nacije kroz porodicu.

Srbija pred sobom ima raskorak želja (EU) i mogućnosti (KiM, Hag, rasturanje resursa, gušenje realne ekonomije, Raško-polimska oblast, Vojvodina, Preševo, Bujanovac, Medveđa, restitucija...). Srbija je, pritom, odavno van porodice slovenskog sveta, kojoj po prirodi stvari pripada. Ona smatra da stihijom ili nekom matematički nemogućom, apstraktnom „srećom“, koja postoji samo u medijima, može da se provuče kroz „toplog zeca“ dobrodošlice u evroatlantski svet. Zato je njena politika velika lutrija istorije, u čiji se dobitak Srbija unapred kune, a da pritom srećku uopšte ne može da dobije ni po cenu vlastitog ponosa.

Srbija nema autentičan državni sistem, a njena državotvorna energija dogoreva u korupciji i partitokratiji. Njena vlada je feudalni zbir različitih, često oprečnih interesa, a ne tim objedinjene nacionalne snage, vizije i cilja.

Dok porodica Đoković sedi u VIP loži i složno bodri Novaka, ključni srpski političari, svako za sebe, od Borisa Tadića, preko Ivice Dačića do Milorada Dodika, pokušavaju da pronađu svoj privatni put do Vašingtona i drugih centara geopolitičkih uticaja i moći.

To je isto kao kada biste Đokoviće videli rasute u najmanje tri ili četiri različite navijačke lože na Vimbldonu, u majicama sa svojim ličnim imenima i Novakovim sitno dopisanim imenom ispod.

Kako izgleda interesni dodir tih pojedinačnih lobističkih poduhvata srpskih partijskih vođa, za svoj račun, a tobože u ime države i na šta sve to liči i šta sve od toga može da ispadne, ne smem ni da pomislim.

Globalni uspeh Novaka Đokovića ukorenjen je u porodičnom sistemu tradicionalnih vrednosti koji se u Srbiji politički, ekonomski, biološki i socijalno potire kao nazadan. Zbog toga su i Srbija i Novak na mestima koja ponaosob zaslužuju.

Novak je izdanak porodice koja je ovozemaljskom sabornošću, o kojoj tek sada govori Srbija, nadjačala socijalnu, ekonomsku i političku destrukciju državnog poretka devedesetih. Da nije bilo čvrste porodice, Novak bi verovatno bio tek kap u masi koja ga je 4. jula dočekala u Beogradu.

Zato srpska država, umesto o dužničkom propadanju u Evropsku Uniju i NATO, treba da vodi brigu o porodici, koja snagom sabornosti duhovnih i materijalnih potencijala može da zaštiti i unapredi, čak i u doba krize.

Uzgred, svet kome Srbija politički stremi uopšte ne voli Novaka. Taj svet ga poštuje, zbog njegove igračke i ljudske izuzetnosti, ali u svakoj prilici po nepisanom zapadnjačkom pravilu navija protiv njega.

Zbog toga otrežnjujuće zvuče reči Novakovog oca Srđana Đokovića, koji je posle Novakovog trijumfa u Vombldonu izjavio:

"Novaku je bilo strašno krivo posle Pariza, zato što su svi navijali za Federera. To se sada opet dogodilo, u Vimbldonu svi su navijali za Congu. Kao malom sam mu govorio da će kao Srbin morati da prođe mnogo teži put nego svi ostali da bi postao broj jedan na svetu. On je to shvatio kao i da mora da nađe dodatnu snagu za sve ono što već ima tolike godine".

Na žalost, Novakov planetarni uspeh pratila je i pomama niskosti pigmeja politike. Bilo je očigledno kako posrnula srpska politika pokušava da uhvati svež sjaj i energiju zvezde, koja se podigla nad planetom. Smešno je bilo gledati srpske političke zeljaste parazite u senci teniske sekvoje. Uopšte se nisu razlikovali od posluge, s tim što se s razlogom može pretpostaviti da posluga u Londonu pedantno i odgovorno radi svoj posao.

Ili, kako reče Srđan Đoković, niko drugi ne može da se kiti perjem koje je rezervisano za Novaka, njegovu porodicu, narod i zemlju. Mislim da tačnija dijagnoza u Srbiji ne postoji.

Autor: Branko Žujović

(Glas Rusije)