Glas Rusije: Evroforija Beograda bez pokrića

Problem Srbije je što tribunal u Hagu, EU i SAD ne žele suočenje Ratka Mladića sa zločinom u Srebrenici, nego njegovu unapred pripremljenu osudu u kontekstu političkog tumačenja tog zločina. U Srbiji vlada medijska evroforija povodom hapšenja generala Ratka Mladića, koja je u stvari beg od realnosti da će priznanje albanske državnosti na Kosovu i Metohiji biti nastavak politike ucena čiji je Mladić bio samo deo.

Srpski mediji vrve od analitičara. Pljušte saopštenja političkih stranaka o hapšenju generala Ratka Mladića. Na svakih pedesetak analitičara i komentatora, koji se prosto raduju njegovom hapšenju, dolazi tek jedan koji ga brani. Informacije se spinuju odabranim snimcima Srebrenice i rata u Bosni i Hercegovini.

U izlaganjima ogromne većine analitičara kroz osuđujuće tonove upućene generalu Mladiću, provejava evrooptimizam bez pokrića. Propagandna meta je prazan stomak građana, koji nakon nebrojenih i neispunjenih obećanja sada imaju novo svetlo na kraju tunela: nešto malo bolju volju EU u izgledu.

Problem Srbije je što tribunal u Hagu, EU i SAD ne žele suočenje Mladića sa zločinom u Srebrenici, nego njegovu unapred pripremljenu osudu u kontekstu političkog tumačenja tog zločina. U Srbiji vlada medijska evroforija povodom hapšenja gererala Ratka Mladića, koja je u stvari beg od realnosti da će priznanje albanske državnosti na Kosovu i Metohiji biti nastavak politike ucena čiji je Mladić bio samo deo.

Ta neumerena evroforija medija i priprema plebsa na izručenje Ratka Mladića potpuno je oprečna atmosferi koja je vladala u Hrvatskoj, kada su njeni „generali“ hapšeni i suđeni. Prvo, general Ratko Mladić je autentičan oficir i vojnik, za razliku od ljudi kriminalne i plaćeničke prošlosti, poput Ante Gotovine, koji su tek u hrvatskoj vojsci stekli oficirski čin i indulgenciju starih grehova.

Drugo, samo država bez dostojanstva može medijski da seiri nad sudbinom generala svoje vojske. Ne bi trebalo to da čini iz najmanje dva razloga: moralnog i praktičnog.
Sa moralne strane, Srbija i Republika Srpska dužne su da Ratku Mladiću obezbede odbranu u Hagu. Dužne su da ga podrže, kao svog građanina i oficira.
U praktičnom smislu, hapšenje i ekspresna osuda Ratka Mladića za genocid, otvoriće vrata nasilnoj reviziji Parisko-dejtonskog mirovnog ugovora i značiće početak nestajanja Republike Srpske.

Kada Žoze Manuel Barozo kaže da Hašim Tači ima pravo na pretpostavku nevinosti, a Tači ipak ima bitno drugačiju profesionalnu karijeru od Mladića, niko od srpskih evroentuzijasta ne pita zašto srpski general ne uživa isto pravo?

Ketrin Ešton, koja je sa predsednikom Tadićem na dan Mladićevog hapšenja razgovarala u Beogradu o dijalogu sa Prištinom, ocenila je da je dijalog važan za rešavanje praktičnih pitanja i poboljšanje života ljudi, dok je Tadić naveo da Srbija želi da reši "hroničan problem" Kosova.

Evropska Unija, bojim se, ima potpuno drugu ideju kada kaže da je dijalog važan zbog rešavanja praktičnih pitanja. Trenutna praktična pitanja nisu isto što i suštinski važna pitanja, baš kao što hapšenje generala Ratka Mladića nije skupa ulaznica u EU, nego tek jedna dramatična etapa u nisci političkih pritisaka kroz koje Beograd treba da prođe na putu kroz evropsko čistilište.

Cilj Mladićeve osude nije pokajanje i univerzalna pravda, nego Republika Srpska i Kosovo i Metohija.

Zato kada predsednik Tadić izjavi da Srbija treba da bude ambiciozna u procesu evropskih integracija i da ove godine, osim statusa kandidata, želi da dobije i datum početka pregovora, to zvuči kao žrtvovanje kraljice za piona u partiji šaha.

Početak pregovora samo u predizbornom kontekstu zvuči moćno. Sa stanovišta realnih interesa Srbije, to je tek jedan birokratski korak. Ka novim ucenama, dakako.

Autor: Branko Žujović

(Glas Rusije)