Glas Rusije: Čijim interesima odgovara konflikt EU i Irana?

Svirka po tuđoj partituri

Odluka koju su usaglasile zemlje članice EU o uvođenju naftnog i finansijskog embarga protiv Teherana može još više da usija situaciju oko Irana. Istovremeno postoji realna opasnost od uvlačenja EU koja preživljava sopstvenu krizu u veliki regionalni konflikt u kojem vodeću ulogu nameravaju da igraju SAD. Situaciju analizira naš komentator Petar Iskenderov.

Ako je o glavnom sadržaju sankcija EU donela principijelnu odluku još krajem 2011. godine, sporovi na račun mehanizama, i što je najvažnije, rokova njihovog uvođenja, nisu jenjavali do nedavno. Upravo od tog pitanja diretkno zavisi budućnost razvoja odnosa EU sa Iranom, koji isporučuje u zemlje EU oko 20% svog naftnog izvoza.

Karakteristično je da raspored mišljenja u pogledu poželjnosti operativnog uvođenja zabrane uvoza iranske nafte skoro u potpunosti ponavlja raspored geopolitičkih snaga s obe strane Atlantika i da prema Iranu ima posredni značaj. Na maksimalno strogim i neodložnim merama insistiraju London, Pariz i Berlin, koji su najznačajniji saveznici SAD u Evropi. Oni smatraju da je neophodno uvesti naftni embargo u roku od tri meseca – tačnije do kraja aprila. Na suprotnom polu nalaze se tri mediteranske države – Italija, Španija i Grčka. Njihov stav određuju dva faktora. Prvi je čisto finansijski. Prema poslednjim podacima Evropskog zavoda za statistiku, 2011. godine udeo iranske nafte činio je više od 34% ukupnog naftnog uvoza Grčke. Za Španiju ovaj pokazatelj činio je 15%, za Italiju preko 12%. Jasno je da kompenzacija gubitaka zahteva značajna finansijska sredstva i pogoršaće socijalno-ekonomsku krizu u sve tri države. Nisu slučajno Atina, Madrid i Rim predložili da se ne žuri sa uvođenjem sankcija do kraja tekuće godine.

Ipak ne radi se samo o sirovinskoj zavisnosti Grčke, Španije i Italije od Irana. Politika sveopšteg jačanja pritiska na Iran, koju SAD nameću evropskim partnerima, preti ozbiljnom destabilizacijom situacije u čitavom regionu Bliskog i Srednjeg Istoka.

Treba uzeti u obzir da su sami argumenti za radikalno pooštravanje pritiska na Iran sumnjivi. Teheran nesumnjivo intenzivira istraživanja u nuklearnoj oblasti, ipak sve optužbe da on pravi nuklearno oružje baziraju se skoro isključivo da referatima MAGATE. A poslednji ovakav dokument ponovo nije mogao ništa da pojasni, priznavši da ne može da potvrdi da se čitav nuklearni materijal u Islamskoj Republici Iran koristi isključivo u civilne svrhe. Započeti rat na takvoj međunarodno-pravnoj bazi – a naftni embargo će postati nova etapa na putu klizanja ka oružanom konfliktu – znači ponoviti irački scenario koji je doneo geopolitičke dividende SAD, delimično Velikoj Britaniji, ali nikako ne ostalim Evropljanima. Pri čemu iranski slučaj je još opasniji, pošto Irak, kako je pokazalo iskustvo, do trenutka američke intervencije ne samo da nije razrađivao nuklearno naoružanje, već nije imao ni realne mogućnosti za to. Iran takve mogućnosti teorijski poseduje, i one mogu biti iskorištene u slučaju daljeg zaoštravanja situacije, rekao je za Glas Rusije direktor Centra za društveno-politička istraživanja Vladimir Jevsejev.

- Mislim da iransko rukovodstvo ipak još nije donelo političke odluke o stvaranju nuklearnog oružja. A napad na Iran biće za Teheran vrlo opravdana osnova za to da se ovakva odluka donese. I on će imati mogućnosti za njenu realizaciju, pošto sličan napad neće moći u trenutku da likvidira čitav iranski nuklearni program. Osim toga, SAD i EU teško da mogu da računaju da će pooštravanje pritiska na Iran doprinositi raskolu iranskog društva i pormeni režima. Što se tiče ekonomskih gubitaka, za Evropu su oni nesumnjivi. Lideri zemalja članica EU treba da odaberu između realnih finansijsko-ekonomskih troškova i sumnjivih geopolitičkih koristi od podrške strogog antiiranskog kursa SAD.

Današnji Iran nije Irak iscrpljen dugogodišnjim ratovima i tim pre nije Libija. Konflikt sa Teheranom neizbežno će dovesti do preformatiranja čitavog bliskoistočnog regiona, čija posledica može da bude ne samo nagli rast cena nafte, već i radikalizacija raspoloženja i novi talas terorizma.

(Glas Rusije)