Gardijan: Nova Evropa, stari problemi

Evropljani gube veru u mogućnost njihovih političara da reše kontinentalne zaraze i okreću se "patriotskim" alternativama

Juče Dublin, danas Lisabon. Portugalska tehnička vlada sada mora birati između kredita za premoštavanje deficita, za koji ne postoji fond ili mehanizam, ili pregovora o interventnom paketu koji bi bio između 70 i 80 miljardi evra.

Koga god portugalski glasači izaberu na junskim izborima, njihov stvarni gazda će biti Nemica Angela Merkel, čija će vlada pisati uslove kredita. Ako primeri Grčke i Irske nečemu služe, to neće biti baš prijatno štivo za čitanje.

Jedna od karakteristika postkriznog sveta je da "zemlje surplusa" - one koje izvoze nego što same uvoze - donose odluke. Kina je zemlja surplusa. To je takođe i Nemačka, i to čini gospođu Merkel onom koju treba slušati u evrozoni. Nemačka kancelarka može zahtevati da ima takav uticaj u vezi interventnih paketa za Grčku, Irsku i Portugal budući da će njeni glasači poneti najveći teret. Ja sicher. (na nemačkom, Da, naravno.) 

Međutim, politika ovih paketa je ono što ih čini apsurdnim. Kada se radi o zemljama koje se muče da otplate kredite, mnogo više smisla ima restrukturiranje duga, tako da oni, recimo, bude vraćeni na duži vremenski rok.

U slučaju Irske, taj proces je trebalo da ide ruku pod ruku sa ukupnom reformom bankarskog sektora. Umesto toga, interventni paketi u evrozoni su opteretili zemlje kojima su namenjeni sa još više duga sa višim kamatnim stopama.

Ovo omogućava gospođi Merkel i Nikoli Sarkoziju da prikažu svojim građanima koji plaćaju porez da njihov novac nije protraćen od strane neopreznih južnih Evropljana.

Nemce je uistinu teško ubediti, nakon što su snizili troškove radne snage, da plaćaju za zemlje kao što je Portugal, koji to nije uradio.

Evropski projekat se nije trebao ovako odvijati. Kad je Žak Delor nazvao EU neidentifikovanim političkim objektom, ekonomija je stajala tako dobro da Unija nije trebala biti definisana.

Izgledalo je da sama može postavljati pravila. Od tada, EU je grešila u oba pravca: dva pristupna pravila - da deficit ne sme biti viši od tri odsto bruto domaćeg proizvoda a ukupni dug veći od 60 odsto - su se pokazala kao uska i restriktivna, ali ipak nisu postojali planovi u slučaju neodređene pretnje kao što je bankarska kriza.

Zbog toga je svaka intervencija bila ad hoc i paničarska. Ne čudi stoga što Evropljani gube veru u mogućnost njihovih političara da reše kontinentalne zaraze i okreću se "patriotskim" alternativama, domaćim planovima da se podignu nacionalni zidovi.

Naš jednomesečni serijal Nova Evropa je započeo s ICM anketom koja je pokazala da samo 20 posto ispitanih Evropljana veruje svojim vladama da se mogu nositi s problemima u zemlji.

Samo devet posto smatra da će one delovati pošteno. Ispostavilo se da su naši susedi i njihove političke elite takođe u previranju, od topljenja nemačkog CDU-a do težnji Marin Le Pen u Francuskoj, koja ima realnu šansu za ponavljanje nastupa njenog oca 2002. godine i prolaska u drugi predjednički krug.

Evropska krajnja desnica je u porastu. U Finskoj, Švedskoj, Danskoj i Holandiji, ona šalje populističke poruke u kojima su upakovani imigracija, kriminal, islam i interventni ekonomski paketi, sve u  paketu sa mašnom za one koji misle da je njihov identitet, kao i posao i način života, ugrožen.

Ni Unija ni evrozona neće propasti, ali su im potrebne popravke u hodu.

Odluka Evropske centralne banke u četvrtak da poveća kamatne stope pokazuje da treba da prođe još dosta vremena pre nego što razum nadvlada dogmu.

Atmosfera ipak nije predrevolucionarna, kao što bi Marin Le Pen želela da verujemo, jer je osnovni princip regionalne saradnje važniji danas nego ikada pre. Proći će dosta vremena pre nego što nevoljena i nefleksibilna Unija pronađe političare koji su sposobni da je vode, ali ona ih mora naći.

Priredio Nedim Dervišbegović

(RSE)