Filip Stivens: Traži se plan za spasavanje Evrope

Ovo je politička kriza: sukob između ideje da su vlade evrozone ujedinjene u svemu i iskušenja da im je ipak bolje da budu samostalne.

Rečenica kojom nas evropski lideri uveravaju da će spasiti evro jer moraju spasiti Evropsku uniju je gotovo postala mantra. Jasno je odakle sve to dolazi. Evropa će se boriti da spasi svoj ključni projekt od propasti.

Ta tvrdnja međutim ne objašnjava ono najvažnije, a to su uzroci. Razlog što je zajednička valuta u tolikim problemima je taj što vlade evropskih zemalja nisu uspele ubediti birače da je Evropska unija vredna spašavanja.

Prestao sam brojati stručne komentare o budućnosti monetarne unije ili odsustvu iste. Mnogi tvrde da bi se kriza mogla rešiti jednim potezom izdavanjem obveznica evrozone. Tim Gajtner, ministar financija SAD-a je došao na ideju koja bi omogućila vladama da utiču na svoju financijsku moć.

Ostali insistiraju na čeličnom zakonu ekonomije po kojem Grčku treba baciti u vodu. To se naziva kontrolisani bankrot. Nisam siguran da su francuski i nemački bankari oduševljeni takvim ishodom. Moji prijatelji iz Brisela očekuju (ili bolje rečeno nadaju se) skoku ka političkoj uniji. Skeptični proroci kažu da je sve to uzaludno jer se od početka znalo da je jedinstvena valuta osuđena na propast.

Komentari koji me najviše pogađaju su oni koji govore da evrozona neće preživeti, a u sledećem pasusu tvrde da je raspad nemoguć zbog velikih troškova. Najbolje je da čitaoci sami odluče.

Ja osobno se čudim uverenosti onih koji daju smela predviđanja i rešenja. U protekloj deceniji smo bar morali naučiti da se čuvamo raznih pojednostavljivanja. Gotovo juče su se svi složili da će budućnost biti obeležena ujedinjenjem američke hegemonije i nemilosrdnog pohoda liberalnog kapitalizma.

Iz razgovora koje sam nedavno vodio sa evropskim ministrima i zvaničnicima zaključio sam da su putnici berlinskog i atinskog metroa u pravu jednako kao i svo to mnoštvo učenjaka i stručnjaka.

U stručnom članku koji je Lari Samers napisao za Financial Times se navodi da bi evropski lideri time što pokušavaju održati u životu predstavu o Evropi već sutra mogli videti njenu propast. Teško se tome suprotstaviti. Možemo jedino bacati novčić.

Kriza bi isto tako mogla zaškripati i zamutiti stvari. Mislim da ni nemačka kancelarka Angela Merkel još uvek ne zna hoće li u historiji biti zabeležena kao ubica ili spasitelj evra. Bilo kako bilo, posledice izgledaju sumorno.

Ovo je nadasve politička kriza. Kalkulacije oko deficita, dugova i neizvršenja novčanih obaveza su vrlo zanimljive. Ali sve ostalo je političke prirode - sukob između ideje da su vlade evrozone ujedinjene u svemu i iskušenja da im je ipak bolje biti samostalan.

Da je problem Evrope samo propala valuta, pitali bismo se čemu sva ova galama. Iako se brojke čine velikim, dugovi perifernih zemalja su samo mali deo od ukupne dobiti evrozone. Ono što stoji na putu razrešenju krize nije odsustvo praktičnog ili ekonomskog rešenja već oživljavanje nacionalizma.

Jasno je zašto je populizam tipa „mi možemo sami“ jako privlačan. S nemačkim markama u džepu Nemci ponovo mogu biti Nemci, mogu štedeti i ulagati u svoju promišljenost i mukotrpni rad. Grci bi se oslobodili od okova tevtonske štednje, odbacili bi dugove i vratili se na plaže.

Naravno, to ne bi tako funkcionisalo. Nemačka ne bi prosperirala od Evrope koja je bankrotirala. S jedne strane, njene banke su pune suverenih dugova. S druge strane, neplaćanje dugova je samo privremeni beg od stvarnosti. Zadužene ekonomije ne mogu večno bežati od teških odluka. Ali onda stupa na snagu ta površna privlačnost nacionalizma: ona briše iritantnu stvarnost međuzavisnosti i počinjemo verovati kako bi sve bilo u redu samo kada bi stranci ostali po strani.

Raspad onoga što staromodni Evropljani nazivaju solidarnošću je započeo mnogo pre početka trenutne krize. Nemačko-francusko zbližavanje koje je inspirisalo utemeljitelje je uzeto zdravo za gotovo. Raspadom Sovjetskog saveza je uklonjena još jedna egzistencijalna pretnja. Mir i prosperitet se sada smatraju prirodnim poretkom. Kada politički lideri tvrde da ih ograničava biračko telo oni pod tim misle da nisu oni ti koji su dali važnost nacionalnim interesima u Evropi.

Nije sve tako teško. Ako se Zapad suoči sa neizbežnim relativnim opadanjem, Evropa će biti u slobodnom padu. Razgovori u Pekingu, Indiji i Ankari se odnose na irelevantnost Evrope. Zajedničkim delovanjem, vlade Evropske unije se mogu izboriti za svoje mesto u svetu, čak i vrlo značajno mesto, pri čemu bi postavljali pravila globalne igre. Pojedinačno neće imati veliku moć. Čak i Nemačka je premala za svet, što neko reče.

Evropljani su ovo nekada znali. Pohod globalizacije i pomeranje moći ka istoku naglašava moju poentu. Evropske države će prosperirati u sistemu koji se zasniva na pravilima. Evropa koja je značajna za multipolarni svet bi trebala sama biti primer multilateralnosti.

Saradnja, integracija, nazovite to kako hoćete, ne oslobađa pojedinačne vlade od odgovornosti. Južne zemlje ne mogu večno održavati opadajuću konkurentnost. Ako propadne ideja jedinstvene valute, Italija, Španija, Portugal, Irska i Grčka će snositi posledice odluka svojih vlada.

Međutim, i zadužene i nezadužene zemlje se moraju složiti da je Evropska unija vredna spašavanja. Kada sam nedavno pisao o Vestfalskom poretku, nekoliko čitalaca me pitalo šta nije u redu s tim. Mislio sam da broj žrtava u prvoj polovini 20. veka govori sam za sebe. Ali možda uopšte i nije važno to što je još 1648. godine Evropa bila kontinent u usponu.

Održavanje monetarne unije zahteva od lidera s obe strane da od evra naprave politički slučaj. Da bi to uradili, moraju prvo osmisliti slučaj za Evropu.

The Financial Times

Prevod: Ena Stevanović

(RSE)