Feđa Dimović („Beogradski sindikat“) u emisiji „Crno-beli svet“: Vlast privatizovala državu i napravila jednu mafijašku tvorevinu; To je jedna kriminalna banda koja će da proda i poslednjeg Srbina zarad svog džepa

Đorđe Vukadinović: Dobro veče, Srećna Nova godina, Srećan božić - Hristos se rodi.

Drago mi je što se vidimo i u ovoj godini, a nadam se da ćemo se još dugo gledati. Odmah da vam se zahvalim na brojnim predlozima i sugestijama u vezi sa tim koga treba zvati u emisiju. Sve su to bili zanimljivi predlozi i zanimljivi sagovornici koji imaju šta da kažu.

Moj večerašnji gost je neko, kako se to kaže, neko koga ne treba posebno predstavljati. Nikog ne treba posebno predstavljati, ovde dolaze svi oni koje znate, ali ovog gosta malo je teže predstaviti. Ima više uloga, više života, paralelnih karijera, ako mogu tako reći. Muzičar, advokat, intelektualac, javna ličnost, patriota. Sve to pomalo i sve to mnogo – Feđa Dimović, frontmen „Beogradskog sindikata“. Peđa dobro veče.

Feđa Dimović: Dobro veče.

Đorđe Vukadinović: Jesam li nešto preskočio u ovom nabrajanju?

Feđa Dimović: Niste ništa preskočili. U principu, ne znam da li ima nekog osim Vulina koji ima tako tih „više lica“ kao ja. Malo bih vas ispravio, nisam frontmen „sindikata“, pošto mi nemamo te titule, nego eto, samo sam jedan od članova i osnivača.

Đorđe Vukadinović: Ali ste medijski najistureniji.

Feđa Dimović: Ja sam eto sticajem okolnosti najviše medijski isturen. Boško, Ogi i ja najviše stižemo po medijima. Ima i par njih koji uopšte ne žele da se da se pojavljuju na televiziji, niti u bilo kojoj vrsti nekog javnog nastupa, osim onoga što je vezano za sam koncert.

Đorđe Vukadinović: Vi ste kolektivno rukovodstvo?

Feđa Dimović: To je kod nas, kako bih rekao, jedna „razularena banda“. Ali, stvari se spontano dešavaju i mi to nekako u hodu rešavamo između svih tih naših različitih „uloga“ koje imamo u životu i traženja nekog prostora da se i ovim bavimo. To nekada deluje pomalo i stihijski. Pa, eto na meni je taj deo da ponekad komuniciram sa javnošću, u onoj meri koliko javnost želi da komunicira sa nama, a to je dosta malo.

Đorđe Vukadinović: Postoji veliko interesovanje u javnosti za vas, ali u medijima baš i ne. To nije samo slučaj sa vama i to govori o jednoj šizofrenoj situaciji kada je reč o našoj javnosti, gde se javnost zapravo spinuje preko kontrolisanih medija. Bilo kako bilo, evo jedno pitanje koje nije mnogo važno, ali je zanimljivo, jer odgovor verovatno ne znaju ni oni koji nas gledaju. Koliko vas zapravo ima? Dakle, koliko „Beogradski sindika“ zapravo ima članova?

Feđa Dimović: Nas je desetorica. Evo sad kad sam brojao, mislim da sam dobro izbrojao. Od deset do stopedeset.

Đorđe Vukadinović: Našao sam neki spisak gde piše da vas ima jedanaest?

Feđa Dimović: Ako je jedanaest, onda je jedanaest. Niko od tih ljudi koji su tu navedeni nije otpisan, pošto to nije Savez komunista, niti ova nova komunistička partija - Srpska napredna stranka, pa da vi imate neku partijsku knjižicu da se upisujete u „sindikat“, ili da se iz njega ispisujete. Nego, jednostavno, tu ko želi da bude aktivan - toliko je aktivan.

Đorđe Vukadinović: Kako biste objasnili, recimo, nekom strancu u par rečenica šta je „Beogradski sindikat“

Feđa Dimović: Teško da bih mogao mu objasniti, preneti to, zato što je to pre svega jedna ekipa drugara, drugova i prijatelja.

Mi smo pre svega jedno društvo ljude koji se međusobno druže i koji u tom svom drugarstvu povremeno izbacuju neku muziku, imaju neke određene koncerte. Znači to bi nešto bilo kao neko „kreativno druženje“,  a sve ostalo što ide uz to i taj neki društveni angažman je, kako vam da kažem, teško mi je da sad kažem da smo mi samo muzička grupa. Očigledno je da nismo samo muzička grupa. Definitivno nismo politički pokret, jer ne nastupamo na taj način u javnosti. Mi smo, eto, sve po malo. Kakva je ova šizofrena situacija u Srbiji, tako nas je i „oblikovala“.

Pravo da vam kažem, jeste negde fenomen. Ja ne znam da li još negde na nekoj tački zemaljske kugle postoji „eto tako neka mnogoljudna ekipa“ koja se bavi muzikom, a koja od te muzike ne živi,  ne zarađuje ništa, koja pravi tako tu neku društveno- politički angažovanu muziku i koja je opet na taj način i marginalizovana, odnosno obeležena od strane svih vlasti koje su do sada bili.

Đorđe Vukadinović: Sad ste mi „potrošili“ jedno tri teška pitanja. Od čega živi „Beogradski sindikat“?

Feđa Dimović: Živimo od svojih poslova.  Od svoje svoje. Ja konkretno živim od moje struke, moja struka je advokatura. Svi ostali drugari imaju svoja zaposlenja i od toga hrane svoje porodice. Kao i uvek, treba neke stvari sto puta pomenuti. Pošto se stalno širi laž o nama da smo mi neki dobro uhlebljeni ortaci u sistemu koji su se uvalili po javnim preduzećima i tako dalje znači. Mi smo svi u privatnom sektoru, ono što se kaže „samozaposleni“ ljudi.

Đorđe Vukadinović: Od ove muzike koju pravite, dakle,  ne živite?

Feđa Dimović: Ne živimo. Znači nema podele honorara, to jednostavno ne postoji.

To jednostavno od početka nije tako zamišljen taj koncept. Da smo mi sad neki ljudi koji će od toga živeti i zbog toga je to tako kako jeste. Imamo neke koncerte koje nekada fino naplatimo, ali ni tada se te pare nešto ne dele. Evo sad, imali smo koncert u Budvi, pa da smo izdelili neke pare pred Novu godinu, a svakom bi dobro došlo da plati neke račune,  kupi deci neke poklone itd. To ostaje na nekom zajedničkom kontu i te će pare biti uložene za neki zajednički cilj. To je sad jedan deo priče koji nešto posebno ne ne volim da pričam ovako u medijima, da ne bi ličili na ove narodne pevače i pevaljke.

Nekad ide na humanitarne potrebe, a nekad jednostavno kupimo neku opremu. Sad smo skoro nešto ponovo opremili taj naš mali studio.

(...)

Đorđe Vukadinović: Vas praktično od početka prate kontroverze. Što naravno ne mora ništa loše znači. Kako se kaže „za dobrim konjem se prašina diže“,  ali vi ste onda mnogo dobar konj, ili ima jako mnogo prašine. Bi ste možda najpoznatiji u javnosti kroz napade kojima ste izloženi. Sa jedne strane imate vernu publiku, a sa druge imate jednu histeričnu reakciju na sve što miriše na „B“ od „Beogradskog sindikata“ i odmah vam se lepe neke etikete „nacionalisti“, „desničari“, „fašisti“ sa malim ili velikim „š“ itd. (...) Odakle toliki odijum i tolika kontroverza uz nešto, što je ipak, jedna zanimljiva muzička grupa?

Feđa Dimović: Manje ili više, mislim da je to slika i prilika na našeg društva. Tako se reaguje na te neke pojave kao što je „Beogradski sindikat“, koji direktno priča o nekim temama. Meni je drago i to je možda neka najveća vrednost, da uspemo da pokrenemo neku debatu u našem društvu.  Mislim da smo ovom pesmom „Dogodine u Prizrenu“ vratili uopšte Kosovo i Metohiju kao neku, u našoj javnosti maksimalno spinovanu i utišavanu, priču i da se o tome opet priča. Pogotovo među mladim svetom. Uvek će to tako biti.

Prestao sam i da reagujem na te neke napade na nas. Rekao sam „ Ne, ja ne radim u javnom preduzeću, samozaposlen sam čovek kao i moj prijatelj“. Mogu to i stopedeset puta da kažem, opet će neko da se nakači i da kaže „jeste evo ga ovaj što radi...“. Znači jednostavno,  oni koji neće da čuju - oni neće da čuju.

(...)

Pogotovo je teško priča kad vas neko optuži na pravdi boga za neonacizam. Pa, stave vas u neku grupu nekih skinhedsa koji stvarno imaju neke diskutabilne tekstove i onda stave neku pesmu Beogradskog Sindikata „BS Armija“ koja je jedna pesma o slobodi. A onda vidite da je to urađeno u jednom studiju pod pokroviteljstvom Fonda za otvoreno društvo. To su neprijatne stvari, ali i dokaz da „gađamo u sredinu“. Najgore je ono “kad ne smrdi, nit’miriše”.

Đorđe Vukadinović: Mislim da nema kontroverznijeg muzičkog pokreta projekta u tom nekom političkom smislu u Srbiji posle 2000 godine. Da li je to dobro ili loše ne znam. Da li je to dobro za vas?

Feđa Dimović: Nažalost. Vi sad kad pogledate te neke poznate i rok muzičare (čast nekim izuzecima), i kad slušate neke njihove intervjue, to je sve neko praznoslovlje.

To je sve nešto „neke dobre vibracije“ „nešto ljubav“, „mi širimo ljubav“ a imate pune  ulice Beograda nezadovoljnih ljudi. E sad, jeste li vi deo te priče ili niste? Da li vi uveseljavate ljude po trgovima, ili ste ipak ljudi čije se pesme puštaju na protestima?

Ne mogu sada biti mimo mog naroda i da ne podelim ono što je njegova sudbina. Nego da u okviru te neke „uspavanke“ pričam o „dobrim vibracijama“.

Đorđe Vukadinović: Teško da će neko da vas angažuje da pevate na trgu za Novu godinu.

Feđa Dimović: Pa, neće. Što je apsurd, mi smo sada poželjniji u nekim delovima Crne Gore gde je opozicija ili čak nije ni opozicija nego neka mešana i podeljena vlast. U Srbiji samo stižu dojave da smo mi jednostavno „Persona non grata“. Da li su to one proslave sportista, a nema koji sportisti nas nisu zvali da dođemo i učestvujemo, ili ove sad neke novogodišnje proslave. Iskreno da kažem, ovo što su bile ove proslave u Beogradu sa ovim sramotnim ciframa mene bi bilo sramota da uopšte budem deo toga. (...)

Zato mi je baš značajno ovo što se desilo u Podgorici i što je puna kripta mladih ljudi onako iz duše pevala te pesme. Ne samo pesmu „Beogradskog Sindikata“ nego i neke druge pesme koje je pevala Danica Crnogorčević o Kosovu. Tako da ta priča da su mladi zaboravili Kosovo i Metohiju potpuno je pogrešna.

(...)

Đorđe Vukadinović: Predlažem da pogledamo ovaj poslednji spot „Dogodine u Prizrenu“,  nekontroverzni, ali koji je izazvao kontroverze, čak i neki pokušaj zabrane tog spota na Jutjubu.

Feđa Dimović: Meni je kada ponovo pogledam spot, teško gledati ove scene. Pogotovo narod koji silazi sa kamiona, ova deca i okupatorska vojska. U tom jednom kadru se vidi ta sva muka. Kamioni koji odvode naš narod(...)

Upakovani,  verovatno su sve što su mogli da ponesu, poneli  u nekim kolima, kamionima i Albanci koji se skupili sa strane da ih kamenuju, pljuju i sve pod budnim okom međunarodne zajednice. To ostavlja taj opor ukus u ustima. Ali se nadam, kao što kaže ta pesma, da ćemo se vratiti. Koliko god da bude trebalo vremena da prođe. Eto, Jevreji koliko dugo su čekali, pa su se vratili.

Đorđe Vukadinović: Iako ništa nije sporno,zajedan deo publikenajiritantnijideobila je ta poruka „Dogodine u Prizrenu“. Što je samo parafraza starog jevrejskog pozdrava „dogodine u Jerusalimu“

Feđa Dimović: Da. Oni su taj pozdrav čak i u molitvu ubacili.

Đorđe Vukadinović: U molitvama više od dve hiljade godina su se pozdravljali tim pozdravom „dogodine u Jerusalimu“. Da li je neko možda zabrinut da bi ovaj pozdrav, odnosno poruka „Dogodine u Prizrenu“, ako bi bila dovoljno puta slušana, to možda moglo rezultirati da se Srbija vrati u Prizren. Da li je to možda razlog negativnih reakcija i pokušaja cenzure?

Feđa Dimović: Odmahda vam kažem ne vidim ništa sporno da se Srbi jednog dana vrate u Prizren, odakle su proterani.  Šta je loše u tome da se čovek vrati svojoj kući. I da ponovo sazida kuću tamo gde su njegovi dedovi živeli. Koja je spaljena i tako dalje. Ko ima ima pravo da mu to uskrati?

Kao što sam već rekao neka ljudi pogledaju malo te snimke. Kako izgleda i kako su Srbi napustili Prizren, pa neka onda nešto pričaju. Naravno kad nekome pokažete ove snimke, ovi snimci, a ne spot, a ne „sindikat“ su istina.

Protiv istine ne možete ništa da kažete. Je li su nam palili crkve? Jesu. Jel’ su nam okupirali zemlju? Jesu. Jel’ su nas proterali? Jesu. Jel’ su nas ubijali ? Jesu. Jel’ to bilo godinama. Jeste. I šta tu nije tačno?

Sad dolazimo u onu situaciju,  ako kažemo da je to istina,  ta istina se ne uklapa u onu njihovu „projekciju istine“.

(...)

Đorđe Vukadinović: Gospodine Dimoviću, jel’ glasate, da li izlazite na izbore?

Feđa Dimović: Uvek izlazim na izbore.  

Đorđe Vukadinović: Znači, niste bili beli listić?

Feđa Dimović: Nisam nikada. Ja sam uvek za ono, kako kažu „zapuši nos i glasaj za manje zlo“ i za neki demokratski princip smenjivosti vlasti. Najbolja je vlast ona koja je  smenjiva.

Đorđe Vukadinović: U tom svetlu, šta mislite o ovoj vlasti?

Feđa Dimović: Mislim da je ova vlast došla u poziciju, ako se ne reaguje na vreme, da će biti teško smenjiva i da možemo da imamo novog Đukanovića u Srbiji. Ja se nadam da mi to nećemo dozvoliti.

Kako da kažem i sada u vezi ovih protesta, dolaze ljudi i pitaju šta ja mislim. I ja sam potpuno zbunjen čovek. Čovek sam koji je bio u mnogim nekim protestima, pa mi je posle bilo krivo što sam bio na njima.

(...)

Izlazim na proteste zbog Kosova. Na prvom mestu zbog Kosova. Zato što mislim da je ova vlast, koja vodi zakulisne pregovore o prodaji Kosova, ili podeli Kosova (što je opet neka varijanta prodaje), to vodi potpuno odvojeno od naroda, od crkve i skupštine koja bi trebala da bude narodna. To je nedopustivo. Sa  druge strane, što su privatizovali državu. Napravi su jednu mafijašku tvorevinu.

Ja se ne bih složio sa nekim mnogo jakim rečim da je to fašizam. To nije fašizam. Tu nema nikakve ideologije. To je jedna klasično organizovana kriminalna banda, a koja radi za svoj džep. I koja će zarad tog svog džepa da proda i poslednjeg Srbina.

Đorđe Vukadinović: Dosta teške reči. Nije fašizam, ali jeste kriminal i mafija.

Feđa Dimović: Ne zna se šta je gore. Te dve stvari su nespojive. Ne znam da li znate da jedino za vreme fašizma u Italiji - mafija nije postojala. Odnosno bila je svedena, jer te dve organizacije potiru jedna drugu(...)

Ako smo već otvorili tu temu protesta, čisto da se vratim na tu temu. Dolaze mi prijatelji pa me pitaju „da izlazimo, je li ovo prava priča ili će opet da nas prodaju“. Ja svima kažem samo jednu stvar. Ako imaš neki razlog, nešto što ti smeta – ti izađi. Ako ti je sve u redu - ti ostani kod kuće pa proceni.

(...)

Đorđe Vukadinović: Vi ste jedan od malobrojnih koji je protestovao zvanično protiv Briselskog sporazuma, koji je tada kada je potpisan učestvovao u nekoj akciji i smatrao ga aktom veleizdaje.

Feđa Dimović: Tako je.

Đorđe Vukadinović: Tada jeto prošlo mirno u javnosti i medijima, gotovo bez „talasanja“.

Feđa Dimović: Pogotovo sa onom sramotnom odlukom Ustavnog suda, koji je faktički koji „oprao ruke“ i rekao da to nije nije njegova nadležnost itd.

Oni su sve učinili dao obezvrede „Kosovo je srce Srbije“,  Ko je stvarno bio na Kosovu, molio se u tim našim svetinjama i ko nešto uopšte zna o istoriji Srbije našoj istoriji duhovnosti, shvata da Srbije nema bez Kosova.

Mi sad kao pokušavamo nešto da rešimo nekom amputacijom, ali postoji situacija, da kada vi nešto amputirate onda ceo organizam izumre.  Znači da dođe do jednog masovnog iskrvarenja, koje ne može da se zaustavi. Potpuno je van pameti sa tom pričom koju nam serviraju „seci, daj da to završimo“ pa da nastavimo dalje „biće normalno put u Evropu, neki med i mleko“.

To je samo početak. To je kao kad ti dođe mafija, pa kad krene da te reketira i kaže „jel‘ si dao Kosovo. Dobro. Nisi se mnogo borio daj sad sad Rašku, daj sad Vojvodinu“. Ti si obeležen kao neko ko apsolutno nema nikakvu crvenu liniju. I ako se tako predstavljaš u međunarodnoj zajednici po sistemu „mi nećemo ništa da branimo“, oni  će ti doći i uzeće ti sve.

(...)

Đorđe Vukadinović: Vi se izjašnjavatekao patriota, desničar nacionalista itd. Kako tumačite činjenicu da većina ljudi koji se slično izjašnjavaju, da glasaju za Aleksandra Vučića i vlast koja radi sve ovo o čemu pričate?

Feđa Dimović: Pa ne znam. Ima tu sigurno dosta časnih ljudi. Ljudi koje je uspeo da zavede nekom pričom i koje tek čeka jedan hladan tuš kad budu videli. Oni će ga verovatno i srušiti.

Đorđe Vukadinović: Koji su to oni?

Feđa Dimović: To njegovo prevareno glasačko telo.

Đorđe Vukadinović: Nisam siguran u to. Ja mislim da on njih „preparira“  i „zombira“ u velikoj meri.

Feđa Dimović: Kako da vam kažem, koliko god narod bio i bezvoljan i osiromašen, Srbi nisu glup narod. Srbi mogu da trpe, trpe, trpe, ali kad prekipi i kad bude bilo sve potpuno jasno. Razumete me, vi sada držite sve medije i možete da kažete kad je dan - da je noć - i to će proći.

Đorđe Vukadinović: Možete i od više desetina hiljada ljudi da kažete da ima hiljadu i po.

Feđa Dimović: Tako je, ali i dokle to? Živimo u 21 veku,  neko je digao dron i snimio je protest. To ide, to se deli. Krenuće od one priče „kakvi su ovi Beograđani ne smeju se pobune“, pa će neko da pogleda, vidi i kaže„čekaj bre čoveče“. Neki moji prijatelji iz Crne Gore kažu „svaka čast ljudima u Srbiji, u Srbiji su se digli“.

Đorđe Vukadinović: Mislite da je ipak moguće sruštiti ovu vlast na izborima, van izbora…?

Feđa Dimović: To su sad dve etape. Jedna je stvar da se ovima malo zaljulja, jer su mnogo postali bahati. Kao kritičar svih mogućih vlasti, mogu da kažem da se ne sećam da je ikada bilo ovo što je bilo u Lučanima. Išli su ti automobili bez tablica, pajser brigade koje su pretile ljudima i terali ih da glasaju. Policija koja je na strani vlasti bila potpuno uključena u izborni proces i hapsila opoziciju.

 Ja se ne sećam da je toga bilo ranije. Uvek su se delili Smederevci, kožne jakne i partijsko zapošljavanje - to nije ništa novo. Ali je bilo više po sistemu „ako hoćeš nešto da dobiješ, onda moraš nešto i da daš“. Nije bilo ovakvog brutalnog zastrašivanja(...)

Mislim da je ovo taj vid tog primitivizma i te brutalnosti. Šta je ključna stvar. Oni sa takvom silom i sa takvom snagom, oni su jednostavno, kao i svaki taj neki pokvareni mozak koji misli da je nedodirljiv. Čak i u nekom trenutku, pošto je okružen ovim poltronima koji mu samo govore „da je divan“, „najbolji“, „najpametniji“, on misli da ga verovatno svi i vole. A onda, vidi neku količinu ljudi koji su se pobunili. To malo kreće da ljulja taj kavez.

(...)

Celu emisiju „Crno-beli svet sa Đorđem Vukadinovićem“ možete pogledati ovde:

(NSPM)