“Експедиција застава 101” - 40 година од афричке авантуре чувеног “стојадина”

Колико возача заставе 101 и љубитеља аутомобилизма данас уопште зна шта је то "Експедиција застава 101: Крагујевац – Килиманџаро"? Одговор је - мало.

Прошло је четири деценије од "Експедиција застава 101: Крагујевац – Килиманџаро", а чини се да је наша јавност у потпуности заборавила на ову, у своје време, невероватну авантуру.

Ипак, захваљујући ентузијазму љубитеља некада популарног "стојадина", последњих година порасло је интересовање за Заставину афричку експедицију из 1975. године.

Поред аутора овог текста, изворне информације о вожњи до Килиманџара пружили су људи који су одиграли кључне улоге у "КК" експедицији на основу чијих сведочења је реконструисана читава прича: проф. др Милан Ракочевић - идејни творац експедиције, Бранко Балетић - режисер филма ''Крагујевац – Килиманџаро'' и Миодраг Барлов – механичар Заставе.

Иницијатори

Проф. др Милан Ракочевић је у својој младости био велики аутомобилиста. Више је волео да буде сувозач него возач у рели спорту. Био је стални сувозач аса југословенског ауто-мото спорта Бате Нађа.

Те 1975. одлучио је да Црвеној Застави предложи маестралан подухват: Експедицију Крагујевац – Килиманџаро коју је осмислио док је пешачио пустињама Африке, а у техничкој припреми му је помогао Бранимир Перић – Џо, наш шампион рели спорта.

Када је застава прихватила изазов, следећи посао био је проналазак спонзора. Међутим, позив су одмах прихватили ''Модрича'', ''Тигар'', фабрика конзервиране хране из Сомбора и многе друге мале фабрике.

Драган Дракулић, тадашњи директор комерцијале Црвене Заставе увидео је да је предлог о експедицији идеална прилика за промоцију најбољег модела југословнеске ауто-индустрије, али и шанса да се "стојадин" испроба у експлоатацији под неуобичајеним климатским условима.

Експедицију је подржао и тадашњи директор Завода Црвена Застава, Првослав Раковић.

Полазак

Након пригодне свечаности, експедиција је 14. фебруара 1975. кренула на пут дужине преко 11.000 километара, који је водио кроз беспућа Нубијске пустиње, савана, камењара, трновитих предела и мочвара.

Аутомобили:

- 5 нових, црвених застава 101, 4 са украсним налепницама, без задњих седишта и једна у пуном фабричком сјају – са надимком "салонац", како су га чланови експедиције назвали.

У моторима се налазило уље Оптима Модрича, а гуме је обезбедио Тигар из Пирота.

Посаде:

- Бранимир Перић Џо - вођа експедиције

- Гинка Милинковић – помоћник организатора

- Милан Ракочевиц – организатор експедиције

- Слободан Николић и Миодраг Барлов – аутомеханицари из Заставе

- Јожа Влаховић – новинар "Вјесника" из Загреба

- Братислав Грбић – камерман

- Бранко Балетић – редитељ

- Душан Секулић – новинар "Илустроване политике"

- Миољуб Јелесијевић – фоторепортер

- Богдан Шеклер – писац књиге о експедицији Крагујевац-Килиманџаро („Џамбо Африко“), званични лекар експедиције, новинар "Вечерњих новости" и "Борбе"

Маршрута

Учеснике експедиције пут је водио кроз неколико земаља Европе и Африке: Грчку, Египат, Судан, Кенију, Уганду и Танзанију.

О аутомобилима

Заставе 101 које су кренуле на експедицију биле су потпуно нове, са линије за француско тржиште што значи да су вишеструко проверене пре силаска са саме производне траке.

Седишта су била специјално тапацирана у комбинацији винил–штоф на седалном делу како би се умањиле нелагодности врелих седишта на високим, пустињским температурама. Примењени су експериментални делови као што су уљни пред-филтер ваздуха и утеге предњег трапа – познате под називом "санке".

Вешти аутомеханичари Заставе, Николић и Барлов, током целе експедиције водили су рачуна о добром стању "стојадина" уз крајњи закључак да је Застава 101 заиста, за своје време, био издржљив и поуздан аутомобил.

Ни један "стојадин" није се прегрејао без обзира на високу туражу под којом су вожени по песку (ако брзина падне испод 120 км/х, Заставе 101 су се знале укопати у песак до патоса).

Експериментално су тестиране посебне "пустињске гуме" из Тигра – врста крампон гуме са повећаном издржљивошћу на јаке ударе и високе температуре.

Иако је целокупна екипа експедиције имала богато искуство за воланом, био је потребан велики напор да се победи Нубијска пустиња.

Када су аутомобили пропадали у песак, сви су морали сложно да откопавају и да гурају "стојадине". Пустињска олуја Хабуб је била стална претња коју су учесници победили одлучном вожњом.

Експедиција је успешно окончана планинарењем и освајањем врха Килиманџара, Џилманс поинта, а чланови експедиције вратили су се за Београд авионом, захваљујући спонзорству Ал-Италие.

Свих пет застава 101 укрцано је у возном стању на теретни брод у Танзанији и послато за Атину, где су их поново преузели чланови експедиције и довезли у Крагујевац.

Један од "стојадина" је био изложен на сајму аутомобила у Београду 1975. где су били присути и сви чланови експедиције које је публика поздравила громогласним аплаузом.

Аутомобили су затим раздељени по филијалама Заставе где су дочекали крај свог радног века. Касније је прототип Заставе 101 из 1969. стилизован као један од "стојадина" са експедиције и као такав се налази под заштитом државе у хангару у Крагујевцу.

Непроверене информације говоре да је свих пет мотора из возила сачувано у просторијама некадашњег "Застава спорта".

Улога Покрета несврстаних

 Када експедицију посматрамо из историјског угла, закључак је да је то био подухват који је немогуће поновити јер је 1975. година била једина година релативно стабилне политичке и безбедносне ситуације на Афричком континенту.

Главни адут који је чланове експедиције извукао из различитих незгодних ситуација било је постојање политичког савеза Несврстаних, у коме је наша земља имала значајну улогу, а СФРЈ пасош је отварао различита врата и омекшавао ставове локалних власти, па су учесници експедиције испраћани уз поздраве Титу.

Такође, Енергопројект и друге југословенске фирме су изводиле радове широм Африке, тако да се експедиција могла обратити за помоћ и нашим људима стационираним у Африци.

Посматрањем целокупне експедиције са аспекта модерног времена, слободно можемо закључити да све чињенице подсећају више на бајку него на реалан историјски догађај.

Одјек у медијима

Ако експедицију посматрамо из угла медија, овај догађај је у то време био изузетно важан и широко заступљен.

Југословенски листови који су имали ексклузивно право објављивања чланака и фотографија били су: Илустрована политика, Новости, Борба, Вјесник.

Многи други су то право откупљивали, а главни медиј је био Танјуг. То је било време када су се информације преносиле телефонским путем или телексом, а фотографије су се слале авионском поштом.

Експедицију су пратили и инострани медији из Европе, а нарочиту пажњу су посветили медији земаља кроз које је експедиција пролазила.

Књиге, филм, фотографије...

Ако авантуру до Килиманџара посматрамо из угла фотографије, књижевне и филмске уметности, експедиција је изузетно значајан подухват јер су написане две књиге: "Џамбо Африко" Богдана Шеклера и "Путоказ за југ" Душана Секулића.

У режији Бранка Балетића, кроз камеру Братислава Грбића, уз сценарио Гинке Милинковић и музику Зорана Симјановића, настао је документарни филм "Експедиција Крагујевац – Килиманџаро", који је био изгубљен дуги низ година.

Упорност аутора овог текста, уз сарадњу Зорана Симјановића и Бранка Балетића, али и брижљиво чување од стране Милана Ракочевића резултирало је да се копија филма данас налази под заштитом Југословенске кинотеке, као и Кинотеке Црне Горе.

Велики број фотографија, које је Застава касније користила у свим рекламним кампањама, начинио је Миољуб Јелесијевић.

У Танзанији је организовано фотографисање аутомобила уз позирање манекенке Вини Кибуја које су и за данашње појмове својевран пример уметничке фотографије.

Фотографије Миољуба Јелесијевића су представљене у јубиларним издањима Илустроване политике као фотографије које су обележиле 1975. годину.

Епилог

За мало који европски аутомобил може се рећи да је у то време загазио у сиромашне, забачене делове Африке где су људи 1975. још увек ишли наги а многи од њих до тада нису ни видели путнички ауто.

Из угла домаће ауто-индустрије, експедиција је отворила врата тржишта северне Африке за Заставу 101, али и за ФИАТ 128.

Посебно интересовање купаца за ФИАТ-ом 128 завладало је у Египту где се овај модел склапао од делова из Крагујевца до 2009, а и данас је међу омиљенима у Каиру.

Занимљиво је да је "КК" експедиција у појединим местима дочекана као такмичарска екипа "Еаст Африцан" релија јер се маршрута преклопила са делом итинерера овог такмичења.

За саму Заставу 101, ова експедиција је доказ и сведочење о квалитету и издржљивости југословенског четвороточкаша – преко 11.000 километара је преваљено, кроз беспућа уз минимум кварова.

Због "скокова" са пешчаних дина у пустињи пукао је један гибањ и две виљушке задњег трапа, због "прелетања" сувих речних корита са шиљатим камењем на обалама, један картер није издржао, а оштро трње је изазивало бројна пуцања гума на релативно краткој деоници.

Ипак, ни један квар није озбиљно успорио или зауставио експедицију. Ни високе температуре нису биле проблем за "стојадина", али касетофони "Еи Ниш – Тесла" готово су се истопили од топлоте.

(Новица Марковић (Застава 101 клуб)/Фото: Миољуб Јелесијевић, Милан Ракочевић - Autoblog.rs)