DŽems Petifer: Koreni OVK sežu do Drugog svetskog rata

„Oslobodilačka vojska Kosova – podzemni rat do balkanskog ustanka, 1948 – 2001“ – to je naslov knjige stručnjaka za Balkan DŽemsa Petifera. Oksfordski profesor bavi se istorijom OVK kao i njenim današnjim uticajima.

Ako se pođe od pretpostavke da je OVK počinjala da se razvija još 1948. godine, nameće se pitanje: da li je istorija te organizacije zaista tako duga? Autor knjige DŽems Petifer kaže da „kada je reč o poreklu oružanog otpora u Srbiji i Jugoslaviji, OVK nije postojala pod tim imenom do 1992. i 1993. godine, ali organizacija je počela da se razvija mnogo ranije, a njeni intelektualni koreni sežu do Drugog svetskog rata. Knjiga je istorija tog razvoja.“

Autor rađanje preteče OVK vidi u jednom specifičnom delu Kosova: „Bio je to oružani otpor komunizmu u Drenici, između 1945. i 1950, u kome su učestvovale hiljade ljudi. Mnogi potomci porodica koje su predvodile taj pokret – Bali kombetar (Nacionalni front) – postali su članovi OVK. Tako da ima porodica u kojima je to i istorijska tradicija.“

Prema rečima DŽemsa Petifera, pokret se kasnije preselio u Zapadnu Evropu, a 1982. je osnovana politička organizacija pod nazivom Narodni pokret Kosova – LPK: „Najviše ih je bilo u Evropi, manji broj njih u Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi, veliki broj u Nemačkoj i Austriji, ali većina ih je bila na nemačkom govornom području Švajcarske. Oni su morali da se kriju, jer su bili zatvarani ili progonjeni, nije bilo alternative radu u ilegali. Zbog dugog perioda razvoja, ljudi iz LPK su se vrlo izveštili u ilegalnim aktivnostima.“

Petifer navodi da je Albanija u to vreme imala važnu ulogu jer je bila sigurno područje, na kome su mogli da se održe neki važni sastanci, i pored toga što je prelazak kosovske granice kod Tropoje i Dibre bio opasna rabota. On prenosi da su se radikalni kosovski Albanci obraćali za pomoć i tadašnjem albanskom lideru Enveru Hodži, ali da je njegova politika bila nepredvidljiva: ponekad je pomagao, ponekad – odmagao.

Postojale su, kako kaže, i veze koje nisu išle preko vladinih ljudi, jer su mnogi u Albaniji putem brakova uspostavili veze sa Kosovom. Tako, na primer, kasnija vlada Fatosa Nanoa, nije bila umešana u takve kontakte. U svakom slučaju, LPK je uspela da nadjača drugu političku snagu, takozvanu Kosovsku vladu u egzilu Bujara Bukošija i uz pomoć SAD postane nosilac otpora.

Anila Šuka-Saša Bojić

(Dojče vele)