Dušan Proroković: Mi Hrvati, ili kako je DSS, po Radunu, postao zastupnik hrvatske politike

Hvala Branku Radunu na briljantnoj analizi. Otvorio mi je oči. Vodio sam se logikom da u politici treba ostati dosledan i principijelan. Zato sam, i dalje, član DSS.

Stranku su napustili mnogi meni dragi ljudi. Od kojih sam puno naučio i kojima puno dugujem. Među njima i Vojislav Koštunica. Ali je najveći broj njih ostao. I to onih koji su pune dve decenije održavali stranku na terenu. Ostati sa njima, kada slede lokalni izbori koji im puno znače, jeste obaveza. Po cenu i da se doživi neuspeh. Ne bi mi to bio ni prvi ni poslednji poraz u životu. Ima nešto i u moralu. Čak i kada govorimo o politici.

Znam da su zbog ovoga ostali i još neki. Poput Aleksandra Popovića i Marka Jakšića, na primer. Takođe, mislio sam da kapacitete koji su o(p)stali treba iskoristiti za uokviravanje nove političke platforme. U zapaženom članku ruskog profesora Aleksandra Širinjanca temeljno se analiziraju politike današnje desnice. Novo je vreme, nove su okolnosti, novi izazovi.

Traže se rešenja u okviru „socijalnog konzervativizma“, „zdravog konzervativizma“, „tradicionalizma“, „građanskog nacionalizma“… To je trebalo da bude uloga DSS u današnjoj Srbiji. Da se ukaže da alternativa neoliberalnom fundamentalizmu postoji.

Međutim, avaj, DSS je postao zastupnik „hrvatske politike“. Prohrvatska stranka. Ortaci sa Bojanom Pajtićem, koje će na sledećim izborima finansijski podržati hrvatski tajkuni, a pomoći će i obaveštajne službe iz nama neprijateljskih, zapadnih država. Kada bolje pogledam izloženu argumentaciju Branka Raduna, shvatam da je u pravu. DSS se jeste promenila.

Umesto da insistira na otvaranju novog poglavlja u odnosima sa ODKB i tim povodom organizuje skupove u Srbiji, DSS je podržala potpisivanje IPAP; umesto da jasno kaže kako je referendum na Krimu bio i legalan i legitiman, DSS se pogubila u priči o otvaranju nekakvih poglavlja, zbog kojih su spremni i na menjanje svesti; umesto da traži način da podnese još jednu predstavku Ustavnom sudu zbog novih sporazuma sa Prištinom, DSS je pozdravila Briselski sporazum; umesto da osvežava zamrle odnose sa „Jedinstvenom Rusijom“ i uspostavlja nove sa drugim političkim akterima u Moskvi, predstavnici DSS ne izlaze iz Brisela, gde su češće od Jadranke Joksimović; umesto da na Petrovdan budu u Bratuncu i Kravici, oni su tri dana ranije na mezarju u Potočarima; umesto da ukazuju na pogubnost rasprodaje državne imovine u postojećim uslovima, DSS se zalaže za privatizaciju „Telekoma“ i dozvoljavanje prodaje oranica strancima; umesto da saborce traže u Bošku Obradoviću i Siniši Kovačeviću, DSS razgovara sa Nenadom Čankom; umesto da u jednom od programskih dokumenata ponovo otvori priču o srpskom pitanju i integracijama srpskog etnoprostora, u stranačkim prostorijama, pored srpske trobojke, stoji i zastava EU; umesto da oko sebe pokuša da okupi neke od vodećih srpskih intelektualaca i organizuje potpisivanje peticija koje se tiču važnih nacionalnih pitanja, DSS koketira sa prozapadnim NVO sektorom; umesto da predsednika prati na put u Sevastopolj, Prebilovce i Jasenovac, DSS joj traži stolicu za molitveni doručak i sastanak Trilaterale.

Sve su to sličnosti sa Pajtićem. Argumenti da se pravi „novi DOS“ koji će Vojvodinu isporučiti Hrvatima. Sve su to dokazi da se vodi prohrvatska politika. Da su u DSS ostali Hrvati. Za dom spremni!

Autor je predsednik Političkog saveta DSS

(DSS)