Dragoslav Pavkov: Miting je bio, a na mitingu...

Kao što pre neki dan najavih, išao sam da vidim i to čudo: Srbe koji će „gandijevskim“ metodama u lagume istorije oterati kriminalce sa belim kragnama... Bio sam na mnogo skupova koji su imali za cilj rušenje nekog ili nečega, ali ovaj je bio poseban po mnogo čemu.

Najpre po akademskom miru kojim su prisutni saslušali i ispratili govornike; mene lično to je asociralo na polazak u kosovski boj... Znamo kuda idemo, šta nas čeka nemamo pojma, a kako će završiti – nije ni važno. Ovo radimo jer znamo da se nešto mora raditi i ne znamo bolje.

Neki navodno znaju bolje od nas, ali neće da kažu. Dok im (unapred) ne uplatimo nadoknadu za autorska prava. Dobiće šipak. Mislim, možda bi i dobili, ali džepovi mušterija su prazni. Izgleda da je došlo vreme da iz izloga u kome su se razbaškarili demokratija i bolji život svako uz pomoć cigle ili stiropora uzme šta mu treba.

Kada gledaš sa strane, ličio je na one Slobine „mitinge podrške“... U jednu ruku, on je to i bio. Kako sam ga ja shvatio, to je bila svojevrsna smotra pred borbu. Od kada je sveta i veka, pre nego što krenu u napad, vojskovođe vole da postroje svoje vojske i lično se uvere s čim raspolažu. I ovaj miting je imao prvenstveno tu ulogu: Da Toma Nikolić i oni koji finansiraju SNS steknu pravu sliku o tome koliko ljudi mogu mobilisati za svoje ciljeve, kao i ko su ljudi koji SNS doživljavaju kao stranku (pokret) koji Srbiju može promeniti na bolje. Takođe, uvid u brojno stanje Tomine „vojske“, stanje njenog morala i profil većine učesnika skupa režimu će pomoći da smisli kako da se suprotstavi nadolazećem buntu obespravljenih, prezrenih,prevarenih i poniženih. Ali, stratezi SNS (među kojima ima i generala) nesumnjivo znaju da nema kajgane dok se jaja ne razbiju...

Tokom putovanja od Sombora do prestonice pažljivo sam slušao saputnike... Prihvatajući rizik da smaram, moram da ponovim nešto što sam već rekao u prošlom tekstu:

Većina ljudi (u busu i na skupu) nisu bili članovi SNS, nego ljudi koji vide da su promene sistema i vlasti neophodne, da ovako dalje ne ide – i koji grozničavo traže vođu. To što se za „vožda“ nametnuo g. Nikolić rezultat je, pored bahatosti i nekompetentnosti režima, i činjenice da u opoziciji (patriotskoj) niko drugi ne radi ništa kako bi doveo do smene vlasti.

Dakle, neka oni koji Nikolića i njegove prozivaju kao demagoge, plaćenike, izdajnike kumova – pre nego što bace poslednji kamen, sami sebi, makar u samoći toaleta i ispred svog lika u ogledalu priznaju koliko je njihov (ne) rad i kalkulisanje, pa što ne reći i nepoznavanje materije koju ti „majstori“ pokušavaju da obrade – srpskog naroda, dovelo do pojave i uspona SNS i njenih lidera.

Ne sumnjam da će dežurni zastupnici svetih krava iz srpske patriotske opozicije na ovo skočiti na stražnje noge, ali džaba: Već znam šta oni o ovakvom načinu razmišljanja misle – a nas koji ovako razmišljamo sve je više. Dokaz je broj učesnika subotnjeg skupa.

Drugo, većina putnika u autobusu su nezaposleni ili mladi koji se i ne nadaju da će se zaposliti dok su odnosi u društvu ovakvi kakvi su danas. Oni koji rade „kod države“ nisu imali vremena da krenu s nama; većina je bila zaokupljena „ svojim“ štrajkom...

Poremećeno je društvo u kome zaposleni koji iako niske, ipak imaju zarade kojima servisiraju svoje osnovne potrebe, u vlasti i medijima izazivaju veću pažnju nego nezaposleni koji se prehranjuju sitnim „snalaženjem“ ili od pomoći rođaka sa sela, koji i sami nemaju mnogo – ali ne mogu gledati da im bližnji gladuju...

Potpuno je jasno da vlast nema pojma kakav je osećaj biti uvažen majstor, inženjer ili domaćin – a onda, potezom hemijske ili klikom na taster za brisanje postati tehnološki višak, ili dužnik od koga banka pleni pokretnu i nepokretnu imovinu, jer u kalkulaciju koju je pravio kad je sejao šećernu repu nije uneo novu jahtu vlasnika šećerane ...

Nije jasno zbog čega na takve ljude ne obraća pažnju tzv. „patriotska opozicija“, ona koja je previše komifo u poređenju sa SNS, i koja ni u snu neće sa bivšim direktorom (pomeri se s mesta) groblja.

Mislim, jasno je ali nije lepo o tome pričati: Ko bi išao u promene sa ljudima koji imaju loše zube (jer nemaju para za privatne zubare) i nose kineske „najke“ od loše recikliranih automobilskih guma (jer nemaju za kožne)?

Ali gospodo, malo ste se zafrknuli: Ti ljudi imaju pravo glasa, isto koje imaju i menadžeri po stranim predstavništvima, službenici po agencijama i bankama, šalteruše po šalterima u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi, razni inspektori kojima plata jes' mala, al' su mogućnosti za „kreativno“ tumačenje i sprovođenje propisa neslućene i nedovoljno istražene...

Ti u kineskim patikama i jaknama od plastičnih kesa će srušiti vlast. Dok se prosvetari bore za jubilarne nagrade i bonuse a policajci za povećanje plata i bolje uslove za (ne)rad, ti ljudi se bore za goli život. Kod nas je uobičajeno da se neko ko je do „državne“ službe došao preko tate ili mame koja nije htela da ide u penziju dok ne „zaposli dete“, ili neko ko je do posla došao kao podoban stranački vojnik doživljava kao „sposoban“ i stručan, dok je onaj ko je ne svojom krivicom ostao bez sredstava za život „jadan i pošten“.

Pored toga što je ovo uvredljivo i duboko nemoralno posmatranje stvari, ono krije i za sada pritajenu opasnost na koju vlast nesumnjivo računa: Kada joj dogori do nokata, pokušaće da baci „Srbe na Srbe“.

Pokušaće da suprotstavi zaposlene i nezaposlene. Beograđane i došljake iz drugih gradova koji im ugrožavaju „ljudska prava na slobodu kretanja“... „Građane“ i seljake koji svojim traktorima blokiraju „Ibarsku“ i ne daju napaćenim turistima da stignu na more, krvavo plaćeno iz dozvoljenog minusa...

Ovo su samo neka od pitanja na koja bi trebalo debatovati, a ne tražiti teorije zavera i zamajavati se pitanjima tipa ko koga plaća. Naravno da neko mora da plati autobuse i kifle koje su dobili učesnici mitinga od 5. februara; kako je SNS došao do love, od njih sigurno nećemo čuti. Verujem da je anonimnost donatora ključni uslov ovog „bjutiful frendšipa“ ... 

Ali, hajde da se uozbiljimo: Šta mi uopšte znamo o finansiranju stranaka? Šta znamo o finansiranju bilo koje stranke? Nije li Žarko Korać godinama iz budžeta Srbije mažnjavao milion dinara godišnje kao predsednik parlamentarne stranke SDU, iako je vrapcima na grani bilo jasno da stranke nema, da je stranka on? Zašto bi se naprednjaci ponašali drukčije? Odakle radikalima one pare za koje kukaju da su im Nikolić i Vučić pokrali sa računa kad su napustili SRS?

Hajde da pokušamo da probleme rešavamo jedan po jedan.

Prvo da se svi ujedinimo i smenimo vlast. Da bi se to postiglo, moramo se okupiti oko najjačeg.

Onda, hajde da izađemo na izbore, ali SVI, i da svojim glasovima zafrknemo i Galup i Stratedžik i steknemo uvid u pravo raspoloženje srbijanskog biračkog tela. Sa svoje strane mogu da obećam da ću iz kuće na glasanje isterati i ženu koja sprema nedeljni ručak, i sina koji se vratio „iz života“ u pet ujutro, i pastorku koja mora da mazi bebu i...

I svi ima da glasaju kako im ja kažem; ne može niko da jede moj lebac, a da glasa za nekog ko je protiv mene.

A onda hajde da izaberemo Skupštinu koja će reći: Evropa – da ako je u interesu Srbije, Kosovo je srce Srbije a priznanje njegove nezavisnosti je veleizdaja. Saradnja sa svakim ko može da doprinese dobrobiti Srbije i srpskom nacionalnom interesu, bez obzira gde se taj nalazi u globalnom selu. Reciprocitet u diplomatiji; kako ti meni – tako ja tebi. Redefinisati ulogu Vojske i povesti argumentovanu raspravu u Skupštini o pitanju: Je li uloga naše vojske učešće u „mirovnim“ operacijama za uterivanje mira širom sveta po modelu NATO a u interesu svetskog hegemona SAD, ili odbrana Srbije od spoljnog i eventualno unutrašnjeg neprijatelja. Ko je taj ko je toliko degradirao Vojsku a toliko predimenzionirao policiju, po čijem zahtevu i sa kojim celjem... ? Povesti raspravu o ulozi poljoprivrede u borbi za opstanak Srbije kakvu poznajemo, inicirati promenu propisa koje su navodno po „evropskim standardima“ nametnuli eurofanatici, to jest, raspraviti kuda vodi praksa da ministarstvo poljoprivrede i uopšte državni aparat pomažu paorske tajkune i veleposednike, a uništavaju male proizvođače. Šta će se desiti kad male parcele uklještene između njiva veleposednika postanu smetnja zaprašivanju pesticidima iz aviona, kada seljaci nastave da prodaju jaja po 10 dinara, iako su se tajkuni dogovorili da cena bude 13... I da se svi izjasne odakle im lova za kampanje...

I još mnogo toga treba da se raspravi. Hoćemo li pomoći onima koji pokušavaju da urade nešto, ili ćemo „čekati Godoa“ da se vrati iz Haga, ili ćemo se moliti Bogu da neki dosmanlija na nekoj televiziji (recimo) uvredi izvesnog dorćolskog mačora, tako gadno da se njegov vlasnik toliko najedi da konačno ščepa usranu motku...

Ili da sebi potražimo gazdu, evo Turci nam se toplo preporučuju... Imamo iskustvo s njima, njihove TV serije sve su popularnije, letovališta, kuhinja takođe...

Možda demokratija i nije za Srbe?