Dragoljub Žarković: Do izvora tri putića

Aforističar je rekao: predizborna trka je počela – afera stiže aferu! Teške reči su izmenjene protekle nedelje između uvek mirnog premijera Mirka Cvetkovića i od nemira satkanog potpredsednika vlade Mlađana Dinkića.

Tri opcije su u igri: da se Dinkić pokori volji DS-a kao vodeće stranke u vladajućoj koaliciji; da pretvori ovu vladu u manjinsku uz njegovo obećanje da će G17 plus u skupštini podržavati vladu; ili, kao treće, da izađe potpuno iz vlade, uskrati podršku dojučerašnjim partnerima i isprovocira vanredne izbore, a od te perspektive smrzavaju se prodavci stiropora kojima bi izmakla mogućnost da u aprilu povećaju prodaju.

Ova poslednja mogućnost je najmanje verovatna. Kao što Demokratskoj stranci u ovom trenutku ne odgovaraju izbori, čini mi se da još manje odgovaraju Mlađanu Dinkiću čiji je obrt ka stranci regiona počeo da daje tek početne rezultate. Na jednom mestu nekog je pridobio (selidba novog pogona „Gorenja“ u Zaječar, rodni grad premijera Cvetkovića) ali su se naljutili Valjevci koji su računali s proširenjem fabrike u već postojećem pogonu „Gorenja“.

Ako izbornu mapu Srbije zamislimo kao leopardovu kožu, nema tu mnogo tačaka koje G17 plus može da markira kao osvojeno područje koja bi, skupa, udruženo, na nacionalnom nivou donelo izborni rezultat preko cenzusa.

Prvopomenuto rešenje, s druge strane, polazi od toga da će Dinkić u nadoknadi vremena, čekajući poslednji sudijin zvižduk, pristati na ono što se označava kao personalne promene u vladi, a što je on već krstio kozmetičkim promenama. On traži „premijerovu glavu“ i povećao je ulog na stolu za kojim će se, kako najavljuju mediji, preko karata pogledati Boris Tadić, Ivica Dačić i Dinkić lično.

Takvo rešenje, s ostavkom premijera, ne samo da komplikuje skupštinsku proceduru i odlaže obavljanje poslova do kojih je vladi stalo, već bi bilo ponižavajuće za DS, pa su male šanse da će demokrate pristati na tu soluciju jer su štete po ugled stranke evidentne, a korist je nekako u magli, nejasna, pa bi ta operacija predstavljala rizik i sa stanovišta upravljanja državom, ali i za rejting demokrata koji bi pokazali, ne samo simbolički, političku slabost.

U igri, dakle, opstaje druga opcija: Dinkić i njegovi u Skupštini daju podršku vladi kad to njima odgovara. To u principu povećava ucenjivački kapacitet poslaničke grupacije. Vlada je manjinska, jer G17 plus napušta „vladu bez autoriteta“ i drži je u šaci, efektnije nego sada. S druge strane, to Dinkiću i njegovima daje obol opozicije, što ne mora biti loša pozicija u zemlji gde niko nije zadovoljan rezultatima rada vlade. Glasovi LDP-a koji je, povremeno, pokazivao sklonost da podrži vladine predloge u masi su nedovoljni da nadoknade glasove Dinkićevih poslanika, pa bi vlada i DS, kao vodeća sila u njoj, bili taoci Dinkićevih interesa.

Iz ove političke kombinatorike ne nazire se neka direktna korist za građane. Eno, Belgijanci žive 300 dana bez vlade, pa ne bih rekao, s naše tačke gledišta, da im nešto fali. Ali, daleko je Belgija. Ovi naši drže u ruci i pogaču i nož. I svaki čas ga oštre i tupe.
(Blic)