Dragan Šutanovac: I Srbiji je mesto u Avganistanu

Nije baš jednostavno objasniti kako se došlo do toga da su tokom protekle decenije - u ovom periodu posle bombardovanja NATO-a Srbije (i Crne Gore) - odnosi Beograda sa Vašingtonom najviše uznapredovali upravo na vojnom planu. Ta saradnja se sve češće obostrano pominje kao recept kako bi odnosi Srbije sa SAD mogli da izgledaju i u ostalim oblastima.

Po intenzitetu, a i suštinski, ti vojni kontakti su na koloseku punog kontinuiteta: krajem oktobra u Vašingtonu boravio je državni sekretar u Ministarstvu odbrane Spasojević, ministar vojni Šutanovac završio je prekjuče celonedeljni boravak u Vašingtonu i Klivlendu, a za februar je već najavljena poseta načelnika Generalštaba VS Miletića. Sve u svemu - ako počne da se vodi takva evidencija (a pogotovu kad se saberu postignuti rezultati) - ispada da je to više od svega ostalog postignutog na relacijama između Srbije i SAD. I to zajedno.

„Potreba je da se u Vašingtonu bude još prisutniji. Jer, uticaj Amerike prevazilazi međusobne odnose i veoma je važan za naše dalje evropske aspiracije“, rekao je novinaru Danasa tim povodom Dragan Šutanovac. Ostavio je, međutim, „za neku drugu priliku“ analizu o uzrocima evidentne oseke koja je nastupila poslednjih godina u susretima na visokom i najvišem nivou predstavnika SAD i Srbije.

Šutanovčev tretman u Vašingtonu od toga je veoma odudarao. Pred ulazom u Pentagon sačekao ga je Robert Gejts, ministar odbrane najmoćnije sile sveta, na čiji je poziv i došao u posetu. Kasnije tog dana, posle „konstruktivnog razgovora“ sa Šutanovcem (ocena iz kabineta domaćina), Gejts je sa Obamom obišao Vest Point gde je predsednik obznanio strategiju planiranog okončanja američke vojne intervencije u Avganistanu i postepenog izvlačenja sa tog terena koji se za SAD pretvorio u poprište najdužeg rata u istoriji.

Inače, poslednji prethodni kontakt Vašingtona i Beograda na nivou ministara odbrane datira još iz 1984. godine, kad je tadašnju jugoslovensku stranu zastupao u Pentagonu admiral Branko Mamula. Amerikanci su, onako usput, konstatovali tim povodom da je i sadašnja Šutanovčeva poseta završena jednim međudržavnim sporazumom koji je „u duhu saradnje iz Titovog vremena“.

Konkretno: sa Srbijom je dogovoreno pokretanje dva značajna projekta - SPP (Program državnog partnerstva) kojim se zvanično verifikuje i stavlja u državni okvir već započeta, uspešna saradnja Nacionalne garde države Ohajo sa Vojskom Srbije, kao i FMFP (Program finansiranja vojnih potreba) kojim se omogućuje finansiranje modernizacije Vojske Srbije naoružanjem i opremom - pod povlašćenim uslovima „dostupnim prijateljskim zemljama“. Šutanovac je, u razgovoru za Danas, ocenio kao „veliki uspeh“ reaktiviranje tih sporazuma. Ne samo, kako je rekao, kao značajnu uštedu i mogućnost za ostale olakšice u snabdevanju VS savremenim naoružanjem, već i kao potvrdu na delu iskazane spremnosti za daljom proširenom neposrednom i posrednom saradnjom na tom terenu.

Pored ostalog, kako se najavljuje sa američke strane, taj iskorak dovešće i do otvaranja novog prostora za plasman nekih novih proizvoda srpske namenske industrije na ovom tržištu, pored već postojećeg izvoza pešadijske, lovačke i sportske municije. Osim toga - a takođe veoma važno - posle ove posete vrlo je izvesno da se ni ubuduće neće postavljati pitanje dobijanje neophodne saglasnosti Vašingtona za izvoz srpskog naoružanja i opreme u Irak, što je posao vredan par stotina miliona dolara koji je već krenuo između Beograda i Bagdada.

Sticajem okolnosti, do susreta Gejts-Šutanovac došlo je istog dana kad je u Briselu objavljena vest o usvajanju akcionog plana pristupanja Crne Gore NATO, a u Podgorici saopštenje o slanju 40 crnogorskih vojnih policajaca kao pojačanje snagama međunarodne koalicije u Avganistanu. U razgovoru na tu temu, naš ministar obavestio je šefa Pentagona o „načelnoj spremnosti“ Beograda da se, u okviru mogućnosti, uključi u mirovne misije u svetu - sa propratnom informacijom da je to dosad već učinjeno sa nekolicinom lekara u Čadu, a da se slično naše angažovanje može uskoro očekivati i u okviru snaga UN u Libanu. Odnosno: da se na neko značajnije uključivanje Srbije te vrste - recimo poput ovog u Avganistanu (što je apsolutni prioritet Amerikanaca), može eventualno računati tek negde posle 2010. godine, kad se, prema Šutanovčevim rečima, planira završetak tekućeg procesa profesionalizacije Vojske Srbije.

(Danas)