Dosije: Polemika povodom teksta "Di su naši RTV novci?"

Miodrag Zarković: Di su naši TV novci?!

Osiono i bahato rasipništvo na „Radio-televiziji Vojvodine“ preti da ostavi pravu pustoš u ovoj ustanovi, koju su novopridošli rukovodioci, sve sami antisrpski jurišnici, pretvorili u oazu ličnog, nezasitog hedonizma.

Za mesec jul 2012, tokom kojeg njena emisija nije bila prikazana nijednom, dobila je neto zaradu od 205.651,73 dinara. Emisija joj je bila na letnjem odmoru i narednog meseca, avgusta iste godine, kada takođe nije bila prikazana ni jedan jedini put, ali joj je i za avgust matična kuća uredno uplatila 214.974,75 dinara na ime ličnog dohotka.

Što je najzanimljivije, u oba iznosa skoro četvrtina otpada na stimulaciju, koju je dotična dama dobijala i za tih šezdesetak dana, iako ih je provela daleko od profesionalnih obaveza.

Odgovor na neizbežno pitanje koja to kuća šakom i kapom deli ovolike stimulacije i zarade ne vodi ka nekoj mitskoj kompaniji koju je svetska ekonomska kriza čudom zaobišla.

Taman posla: odgovor vodi u „evropsku regiju“ Vojvodinu, odnosno na poprište kulturnog rata koji je počeo da pustoši novosadsku javnu scenu mnogo pre nego što su se u njega uključili pripadnici pokreta „Naši“. Reč je o „Radio-televiziji Vojvodine“, skraćeno RTV, pokrajinskom Javnom servisu koji se od jula 2011. potpuno nalazi u rukama protivsrpskih kadrova, čija je ostrašćena mržnja prema naciji u čijoj državi žive i deluju bespogovorno dokazana.

Među tim kadrovima jeste i junakinja uvodnog pasusa, novinarka Danica Vučenić, jedna od histeričnijih primadona ovovekovnog novinarstva u Srbiji: njena emisija „1 na 1“, osmišljena kao polučasovni razgovor sa izabranim gostom i prikazivana radnim danima u 17:20, ni sama po sebi ne opravdava onoliko pozamašne troškove – autorkina zarada je pet puta veća od prosečne plate u Srbiji za isti period – a pogotovo u dva navedena meseca, tokom kojih emisije naprosto nije bilo u programu. Barem je na stimulacijama moglo da se uštedi da se htelo, ali takva volja očigledno nije postojala.

Da se ovde radi o privatnom poslodavcu nikakve nevolje ne bi ni bilo, pošto privatnik ima pravo da, ako hoće, svojim zaposlenima isplaćuje onoliko visoke plate koliko mu se prohte. Avaj, Danica Vučenić je na platnom spisku javnog preduzeća, Javnog servisa štaviše, što znači da njen dvomesečni nerad – odmor koji, u tolikom trajanju, teško da bi i ruski milijarder Roman Abramovič sebi mogao da dozvoli – ovoliko papreno plaćaju građani Srbije.

Danica Vučenić je, međutim, samo jedan od pojavnih oblika sumanute kadrovske politike sprovođene na RTV godinama unazad, a naročito posle jula 2011, kada je na čelo ove medijske kuće sa B92 dovedena Sanda Savić, žena potpuno posvećena protivsrpskom delovanju i kolovođa antinacionalnog usmerenja vojvođanske televizije.

IZBEGLICA SA B92

Kao programska direktorka Sanda Savić u zvaničnom poretku nije na samom vrhu, gde se nominalno nalazi Siniša Isakov, generalni direktor koji je poslednjeg dana juna 2011. na tom položaju zamenio Blažu Popovića. Isakov je, međutim, tigar od papira, neka vrsta zaštitnog paravana koji se ne meša previše u nepočinstva koja omogućuje upravo svojim nemešanjem. Doveden je po političkoj liniji, a njegova pripadnost Izvršnom odboru Lige socijaldemokrata Vojvodine trebalo bi da ga sama po sebi izuzme iz bilo kakvog postavljenja u Javnom servisu.

Ligašima se, međutim, poodavno gleda kroz prste kada se nađu u suprotnosti sa zakonom ili moralom – a svakodnevno su u sukobu sa barem jednim od ta dva – tako da je Isakov ipak postavljen za generalnog direktora, posle čega je trebalo dovesti i nekoga ko će zaista da radi, tj. da se bavi pripremom programa i dovođenjem/raspoređivanjem kadrova. Izbor je pao na Sandu Savić, kojoj su tada već bili odbrojani dani na B92.

Ne samo ona, već su i mnoge njene kolege sa „devedeset dvojke“ tih dana bile primorane da traže drugo uhlebljenje, pošto je ova kuća tada bila prodata novim vlasnicima, a ovi su rešili da se ratosiljaju suvišnog i preskupog ljudstva.

„Pečat“ je o tim previranjima pisao i pre nego što su se dogodila, a i pošto su se odigrala, pa nema potrebe da se vraćamo na pojedinosti; dovoljno je samo istaći da je odlazak Sande Savić na RTV, na mesto programskog direktora, predstavljao prinudno izbeglištvo, a ne kakav spektakularan prelazak u kojem jedna kuća od konkurencije preotima kakvog valjanog i dokazanog profesionalca.

Izbeglištvo se, međutim, veoma isplatilo Sandi Savić, čak i više nego što se mogla nadati. Odmah po stupanju na novu dužnost, stavila je do znanja novim kolegama da neće prezati ni od čega, tako što im je rekla da je na mesto programskog direktora RTV-a postavljena ni manje ni više nego ličnim dogovorom Borisa Tadića i Bojana Pajtića. Prvi je u tom trenutku bio najmoćniji čovek Srbije, a drugi je – kao i danas – bio despot severne pokrajine, pa je krajnje razumljivo što je takav nastup Sande Savić propisno prepao zaposlene na RTV-u.

Ispostavilo se, ipak, da ona nema nameru da ih otpušta i da nije željna njihovih poslova, već samo njihovog novca. A u toj želji je, reklo bi se, prilično istrajna. Pod nestvarno raskošnim uslovima, u novosadsku televiziju ubrzo su počeli da pristižu miljenici Sande Savić, mahom Beograđani koji su ostali bez sigurnog tla u dotadašnjim kućama (najviše u B92), ali su na RTV dovođeni kao pompezno propraćena „pojačanja“.

U toj skupini nalazi se opisana Danica Vučenić, pantomimičarka u pokušaju, poznata po tome što se svojim sagovornicima više obraća mlataranjem ruku po studiju nego jezikom, ali i drugi, slični „maheri“, poput Slobodana Arežine, Klare Kranjc, Vanje Kranjac…

„MUDRAC“ DINKO

Za dovođenje ovih kadrova, međutim, možda i nije bila presudna preporuka Sande Savić, već podrška jednog medijskog zlikovca čije savete programska direktorka slepo sluša. Reč je o Sabahudinu Dinku Gruhonjiću, osvedočenom srbomrscu čije je celokupno delovanje prožeto neskrivenim zalaganjem za dalje propadanje Srbije i Srba. Dobro obaveštena čaršija, naime, tvrdi da je lično Gruhonjić pravio spiskove podobnih novinara koje bi Sanda Savić trebalo da dovede na RTV, te da je ona do tančina ispoštovala ove liste.

Da bi u tim pričama moglo da bude podosta istine, videlo se i na svečanosti televizije održanoj 29. novembra prošle godine, kada je generalni direktor Siniša Isakov u pozdravnom govoru, pred mnogim zvanicama, izrazio naročitu zahvalnost Dinku Gruhonjiću „na tome što uvek brani ‚Radio-televiziju Vojvodine‘“. Kako to Gruhonjić „brani“ RTV Isakov nije pojasnio, ali je takva izjava neminovno morala da podseti na priče o Gruhonjićevoj savetodavnoj moći nad Sandom Savić.

Ukoliko takva savetodavna veza zaista postoji, nigde nije zavedena, pošto Gruhonjića nema na neprestano rastućem spisku saradnika RTV-a. (To, svejedno, ne znači da je Gruhonjić na „belom hlebu“: Dinko je i šef dopisništva agencije „Beta“ u Novom Sadu, i stručni saradnik odseka za medije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, i predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, plus dopisnik „Dojče velea“; kako se onda ne začuditi nad onolikom njegovom kuknjavom usmerenom prema državi Srbiji, državi u kojoj, eto, na sve strane sakuplja funkcije i izvore prihoda – pa i sa Državnog univerziteta! Ili je možda upravo kuknjava razlog što ima toliko „sreće“ u karijeri).

Ishod dolazaka jeste rasipničko povećanje ljudstva na RTV-u: u proteklih godinu i po dana, od kako je Sanda Savić preuzela rukovođenje pokrajinskim Javnim servisom, broj osoba u stalnom radnom odnosu skočio je sa nešto preko hiljadu na preko 1.200, koliko danas iznosi. Tih dvestotinak novopridošlih jesu izbor Sande Savić, odnosno Sabahudina Dinka Gruhonjića, nerazumniji utoliko što je sve to postignuto usred zahuktale ekonomske krize i sveopšte besparice.

ZLATNI PADOBRANI

Sadašnje rukovodstvo RTV-a, dabome, nema nikakav problem sa rasipanjem novca. Tuđ je, što ga ne bi trošili. Tako dva službena automobila svakog jutra dovoze Sandu Savić i njene najbliže saradnike iz Beograda u Novi Sad, a uveče ih vraćaju u suprotnom smeru. I zbog takvih bahatosti, dug RTV-a danas iznosi preko šest miliona evra, što je otprilike dvostruko veći iznos od onog koji su Siniša Isakov i Sanda Savić zatekli kada su preuzimali položaj.

Puka bahatost, međutim, nije krajnji domet novčane samovolje rukovodilaca RTV-a. Koliko im je stalo do sopstvene koristi, vidi se i po posebnim ugovorima koje su sklopili sami sa sobom. Reč je o desetak ugovora, u stručnim krugovima poznatih pod nazivom „zlatni padobran“, koji propisuju obeštećenje za zaposlenog u slučaju prekida radnog odnosa, i to obeštećenje u visini deset prosečnih bruto zarada. Što će reći da sa platama poput one koju dobija Danica Vučenić – a upravo je takav red veličina u pitanju – dogovorena su obeštećenja od dvadesetak pa i više hiljada evra!

„Radio-televizija Vojvodine“, dakle, izrasla je u leglo istrošenih, nedoučenih, protivsrpskih kadrova, koji su u ovom javnom preduzeću dobili priliku da se finansijski iživljavaju kako nikada ranije nisu mogli, a da to pokriva upravo narod i društvo čiju nesreću neprestano prizivaju.

Novčano posrnuće je, međutim, čak i zanemarljivo u odnosu na dugotrajniju, kulturno-političku štetu, koju delovanje dotičnih jurišnika antisrpstva nanosi već nepune dve godine.

Njihove pronevere su utoliko pogubnije zbog toga što, osim nezasluženog i beščasnog ličnog bogaćenja, omogućavaju dalje ubijanje nacionalne ideje u Vojvodini. Na osnovu uvida u nacionalnu pripadnost većine rukovodilaca RTV-a, od kojih su neki pobrojani i u ovom tekstu, ali i na osnovu pregleda programskog sadržaja novosadske televizije, teško je izbeći zaključak da iza tog zločina stoji razgoropađeni hrvatski lobi.

Nastaviće se

(Pečat, 18.1.2013) 

RTV: Govor mržnje u tekstu o Radio-televiziji Vojvodine u Pečatu, sledi tužba

NOVI SAD – Radio – televizija Vojvodine upozorava na to da se tekstom o Javnom servisu Vojvodine u listu „Pečat“ otvoreno koristi govor mržnje koji podseća na dobro poznatu nacionalističku histeriju 90-ih godina, navodi se u saopštenju Kolegijuma generalnog direktora Radio-televizije Vojvodine.

U tekstu autora Miodraga Zarkovića tvrdi se da su u rukovodstvu RTV-a antisrpski jurišnici i osvedočeni srbomrsci. Uz tu i druge uvrede tekst obiluje klevetama i fabrikovanim informacijama na račun autora i menadžmenta RTV-a, kao i predsednika NDNV-a Dinka Gruhonjića.

Ilustracija stava kojim „Pečat“ na javnu scenu vraća govor mržnje i šovinistički mrak 90- tih je završni deo teksta :

„Na osnovu uvida u nacionalnu pripadnost većine rukovodilaca, od kojih su neki pomenuti u tekstu, ali i na osnovu uvida u program novosadske TV teško je izbeći da iza tog zločina stoji razgoropađeni hrvatski lobi“.

RTV skreće pažnju državnim institucijama na to da takve kvalifikacije mogu ozbiljno da ugroze rad pokrajinskog javnog servisa ali i bezbednost zaposlenih zato što se ponovo prebrojavaju nacionalna krvna zrnca novinara, kao kada je na čelu novosadske TV bio sadašnji direktor i glavni urednik „Pečata“ Milorad Vučelić.

RTV proizvodi program i na devet jezika nacionalnih zajednica, tako da samo možemo da pretpostavimo kako se oni osećaju posle podsećanja na vreme bujanja pogubne nacionalne histerije.

RTV će zbog ovog teksta tužiti „Pečat“, a nadležne državne institucije pozivamo da reaguju i odlučno zaustave ponovno širenje govora mržnje u Srbiji.

Nezavisno udruženje novinara Srbije najoštrije protestuje povodom teksta „Di su naši TV novci“ objavljenom u Pečatu, zbog propagiranja govora mržnje.

Potpisnik teksta Miodrag Zarković, inače stalni tv komentator Pečata, izrekao je jezive nacionalističke uvrede na račun rukovodilaca, urednika i novinara Radio televizije Vojvodine. Jezikom devedesetih koji nedeljnik Pečat svesrdno neguje, „novopridošli rukovodioci“ Informativnog programa RTV se označavaju kao „sve sami antisrpski jurišnici. U tekstu kojim se ne analizira kvalitet programa RTV, tvrdi se da je vojvođanski javni servis „od jula 2011. potpuno u rukama protivsrpskih kadrova, čija je ostrašćena mržnja prema naciji u čijoj državi žive i deluju bespogovorno dokazana“, navodi se u saopštenju NUNS-a.

Na meti ove nacionalističke poternice su Sanda Savić, Danica Vučenić i Dinko Gruhonjić, ugledni medijski profesionalci i dobitnici prestižnih novinarskih nagrada. Autor ovog komentara mržnje na kraju otkriva i motiv svog fanatičnog besa: „Na osnovu uvida u nacionalnu pripadnost većine rukovodilaca RTV-a…teško je izbeći zaključak da iza tog zločina stoji razgoropađeni hrvatski lobi“, dodaje se u daljem tekstu saopštenja.

NUNS ocenjuje da je ovaj tekst objavljen sa ciljem da se diskvalifikuju pojedinci koji značajno doprinose programskom unapređenju i izgradnji Radio televizije Vojvodine u javni servis svih građana, nezavisno od njihovog nacionalnog, verskog, ideološkog ili političkog opredeljenja.

„Ovakvim nacionalističkim pamfletima podstiču se ultradesničarske organizacije koje poslednjih meseci sistematski prave spiskove nepodobnih medija i organizacija, optužujući ih za navodnu antisrpsku delatnost. Time se u Srbiji ponovo stvara klima podela na „patriote“ i „izdajnike“ kakvu smo imali tokom devedesetih, kada su ljudi koji su imali drugačije mišljenje bili izloženi bespoštednoj harangi“, zaključuje se u saopštenju.

Udruženje novinara Srbije (UNS) podržava kolege sa Radio Televizije Vojvodina koji protestuju što se njihov profesionalni novinarski rad u tekstu objavljenom u magazinu Pečat ocenjuje tako što se prebrojavaju njihova nacionalna krvna zrnca.

UNS izražava žaljenje što Pečat ne ume da kritikuje profesionalni rad svojih kolega bez denunciranja njihove nacionalne pripadnosti i političkih uverenja.

(RTV, 18.1.2013) 

DS: Pečat širi jezik mržnje

NOVI SAD - Pokrajinski odbor Demokratske stranke (DS) oštro je danas osudio pisanje nedeljnika "Pečat" o pojedinim novinarima i o Radio-televiziji Vojvodine, i ocenio da je reč o "jeziku mržnje" a povodom teksta "Di su naši RTV novci".

"Nakon spaljivanja zastave Vojvodine, velikog porasta kriminala i formiranja lista za odstrel, pod krvavu oštricu jezika mržnje došao je i Javni servis Vojvodine koji emituje program na 10 jezika", naveo je vojvođanski DS u saopštenju za javnost.

Ocenjuje se da su loši ekonomski potezi republičke vlade i sve teži život građana u direktnoj proporciji s pokušajima stvaranja međunacionalnih tenzija.

"Razbrojavanje Vojvodine na Srbe i nesrbe nikome neće doneti dobra. DS neće dozvoliti nikakvu destabilizaciju i podrivanje najvećeg bogatstva na kojem se temelji život u Vojvodini, a to je upravo činjenica da je Vojvodina Evropa u malom kao region s najviše nacionalnih zajednica", piše u saopštenju.

Nedeljnik "Pečat" je u tekstu "Di su naši RTV novci" pojedine urednike i novinare RTV-a, kao i predsednika Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) Dinka Gruhonjića prozivao zbog nacionalne pripadnosti.

"Na osnovu uvida u nacionalnu pripadnost većine rukovodilaca, od kojih su neki pomenuti u tekstu, ali i na osnovu uvida u program novosadske TV, teško je izbeći zaključak da iza tog zločina stoji razgoropađeni hrvatski lobi", napisao je novinar Miodrag Zarković u tom tekstu.

(Beta-RTV, 19.1.2013) 

Pečat: Kako je mržnja prema Srbima postala društvena vrlina

Na Gruhonjićeve fašistoidne impresije kolege iz UNS i NUNS nisu reagovale kao što su se odazvale pozivu DS da se zbog (podmetnutog nam) govora mržnje osudi „Pečat“

Veoma su hitro Demokratska stranka, Radio-televizija Vojvodine, NUNS, UNS, ANEM… (ako smo nekoga preskočili, nije namerno) odreagovali na tekst Miodraga Zarkovića „Di su naši TV novci?!“, objavljen u novom broju „Pečata“. I svojom nam reakcijom pokazali s kim imamo posla. Kako?

U ovom tekstu izneli smo konkretne i precizne podatke o bahatom rasipanju novca građana ove zemlje, o basnoslovnim (za naše prilike) prihodima nekolicine zvezda Radio-televizije Vojvodine, i istovremenom gomilanju milionskih (u evrima) dugova na pokrajinskom javnom servisu; objavili smo to, vođeni idejom da javnost zaista ima pravo da zna sve, a naročito da ima pravo da zna kako se troš(kar)i njen novac.

I stigao nam je odgovor. Optužili su „Pečat“, koji ih je optužio da nesavesno i bahato troše javni novac, za govor mržnje i raspirivanje nacionalne mržnje!? I cilj su postigli; skočile su sve pomenute organizacije na „Pečat“ zbog tog govora i raspirivanja, a o potrošenim novcima na Radio-televiziji Vojvodine se uopšte i ne govori. I to, zapravo, a ne naš nekakav govor mržnje, i jeste bio glavni cilj čitave operacije. Dr’žte lopova!

Ali kada smo već kod govora mržnje, i posebne zabrinutosti koju su ove organizacije organizovano iskazale za RTV i Sabahudina Dinka Gruhonjića, predsednika onoga što se naziva Nezavisnim udruženjem novinara Vojvodine, podsetimo kako nam je predsednik Gruhonjić čestitao novu 2013. godinu: „Gledam sada klince na Limanu… Imaju od osam do 14 godina, naoružani su petardama… Oni bi, nema sumnje, u ruke uzeli prave puške, puškomitraljeze, snajpere, bazuke, minobacače… samo da dovrše pokolj koji su im očevi započeli… Niko ništa naučio nije, jer je nacionalizam metastazirao u galopirajući tumor mozga. Pokušavajući se prilagoditi tome, takvi ljudi ovdašnji su se pretvorili u zveri. Oni škrguću zubima na svakom ćošku, na svakoga. Oni ne znaju šta je ljubav, ne sećaju je se, a samim tim su prestali želeti ljubav. Oni se najbolje osećaju kada mrze.“ I tako dalje, sve i tom tonu, i ne samo u ovom prazničkom tekstu. Školski primer govora mržnje. I u današnjoj Srbiji sasvim dopušten jer je okrenut protiv Srba, pa makar to bila i maloletna deca.

Na ove Gruhonjićeve fašistoidne impresije, sa žaljenjem konstatujemo, kolege iz UNS-a i NUNS-a nisu tako hitro reagovale, kao što su se hitro odazvale pozivu DS-a da se zbog (podmetnutog nam) govora mržnje osudi „Pečat“. Ako su Gruhonjićev fašizam prećutali zato što im je promakao, evo, sada im na njega ponovo skrećemo pažnju, i pružamo im priliku da isprave utisak koji se stvorio posle njihovog napada na „Pečat“ – da ih govor mržnje uopšte i ne zanima, već da ih zanimaju samo nalozi Demokratske stranke, Dragana Đilasa i Bojana Pajtića.

Dok za Radio-televiziju Vojvodine, i one koji tim javnim servisom upravljaju, pitanje ostaje: Di su naši novci? I od tog pitanja pobeći neće, ma koliko pokušavali da se od njega sakriju lažnim i organizovanim napadima na jedini list slobodne Srbije.

Prethodno rečenom, a da neko ne bi pomislio da bežimo od na silu nametnute teme o govoru mržnje moramo dodati još po koju rečenicu.

Da Radio Televizija Vojvodine nije javni servis građana poznato je. To ubedljivo pokazuju građani masovnim i gotovo potpunim neplaćanjem radio televizijske pretplate. Saopštenjem Pokrajinskog odbora Demokratske stranke postaje jasno da je RTV stranački priručni servis Demokratske stranke. Još više je jasno i da DS stoji iza dosledne antisrpske orijentacije ove medijske kuće. Baš kao što stoji iza svih finansijskih zloupotreba i krvničkog trošenja državnog novca u RTV čemu je i bio posvećen tekst objavljen u „Pečatu“. Demokratska stranka nimalo slučajno koristi i neke metafore o prolivanju krvi podsećajući sebe i nas na sve ono što je činila i još uvek čini narodu tamo gde je na vlasti i nanoseći državi teško popravljive štete. Pili su i piju krv državi i njenim građanima.

Kakve veze može imati „Pečat“ sa „sve težim životom građana“ za koji isključivu odgovornost snosi do juče u Srbiji vladajuća, a u Vojvodini i Beogradu, još uvek vladajuća Demokratska stranka. Umesto da odgovore šta je sa onim silnim lopovlucima i krađama koje su počinili i još uvek čine oni u vezi sa tekstom Miodraga Zarkovića govore o nekim „lošim ekonomskim potezima vlade“.

Značajno je što su se uz Demokratsku stranku svrstala sva ona silna udruženja o čemu ćemo opširnije pisati u sledećem broju „Pečata“. Oni tobože principijelno i zabrinuto učestvuju u pokušaju jedne obmane i laži po kojoj su u Srbiji ugroženi oni koji su zaposeli sve radio-televizijske medije sa nacionalnom frekvencijom, gradske televizije, štampane medije, ministarstva, mesta predsednika skupštinskih odbora, poslanike, nevladine organizacije koje se finansiraju iz inostranstva, tužilaštva i obična i specijalna i ratna, sudove i policiju, i iz tih zaštićenih tvrđava svim mogućim oružjem bljuju oganj i pričaju o svojoj ugroženosti i ugroženosti svojih najbližih. Šta im to još treba da bi se osećali zaštićenim od svog naroda? I šta je tu govor mržnje? Treba li svi da zanemimo pred ovom državnom silom i propagandom da nas ne bi osudili za govor mržnje? Što se „Pečata“ tiče odgovore već znate i dobijaćete ih redovno iz broja u broj. Da nije tako onda ne bi bili ubedljivo najtiražniji politički nedeljnik u Srbiji.

Zasto se ne bi smelo onome ko je i rečju i delom dokazani srbomrzac i zato je još od države Srbije izdašno i bogato plaćen, reći da je srbomrzac? I zašto je neevropski voleti Srbe, a biti protiv njih i mrzeti ih europski? Zašto se ne bi smelo nekome ko čini dokazane lopovluke i zlodela pomenuti nacionalnu pripadnost? Jesu li svi lopovi i uništivači državne imovine podrazumevajući Srbi? Pogotovo zbog toga sto srbomrštvo u Srbiji niti bilo gde drugde nije krivično delo već je dugo negovana i za društveni uspeh neophodna vrlina. Sme li se nekom ko je svoju mržnju protiv Srba doveo do rasističkih visina reći da je rasista? Zašto bi nekoga u takvom sistemu vrednosti sa takvom zaštitom bilo strah što nije Srbin i zašto bi se on zbog toga stideo kad se već ne stidi toga što otvoreno mrzi Srbe? Zašto bi nekoga Hrvata bio stid što pripada hrvatskom lobiju i što ga nije bilo stid kada je zahvaljujući tom istom lobiju prigrabljena u bescenje onolika zemlja i državna imovina u Vojvodini i Beogradu? Zašto nekoga ko se busa u grudi svojom mržnjom prema Srbima i ko se hvali da nije Srbin ne podsetiti, kao što je red, da je i tada građanin Srbije i da mu to nalaže bar elementarnu pristojnost. Zato što im ne valjaju Srbi oni bi na njenoj teritoriji da naprave državu Vojvodinu i još su zaštićeni time što su primera radi Hrvati, Šiptari ili Crnogorci.

O svemu tome u sledećem broju „Pečata“.

(Pečat, 19.1.2013)

Miodrag Zarković: Odbrana "Pečata" i poslednji dani

Sa mnogih strana pristigli su napadi na članak „Di su naši TV novci?“, koji sam napisao za 251. broj „Pečata“ od 18. januara. Većina tih napada zaslužuje odgovor. Idemo redom. 

Rukovodioci UNS-a,

možda mi nećete verovati, ali ja ću se i nadalje buniti protiv pretećih spiskova na koje će vas svrstavati oni što već 12 godina diktiraju ko je za srpsku javnost podoban, ko nepodoban, a ko zabranjen. Kao što sam, primera radi, prošle godine pisao protiv spiskova Bruna Vekarića i Jasne Šarčević, koji su prostački i o državnom trošku klevetali kako vas iz rukovodstva tako i neke od vaših članova, na sličan ću način reagovati i u predstojećim takvim prilikama. Kažem na sličan, a ne na isti način, zato što ću ubuduće izbeći jednu grešku koju sam do sada činio: neću vas više pitati za mišljenje. Posle vašeg saopštenja u kojem se svesrdno pridružujete odbrani Sabahudina Dinka Gruhonjića i njegovih saučesnika od moje malenkosti, vaši stavovi za mene više ne mogu imati nikakvu važnost. Evo i zašto:

„Gledam onda djevojke, jer je Banjaluka nekad bila nadaleko čuvena ne samo po njihovoj brojnosti (sedam na jednoga, veli legenda, a ja se `udao` u Vojvodinu, od silnog izbora!), već i po ljepoti. Ima ih sređenih, što jest – jest. I na štikle se odvaže, mada im hod baš nije ko u srne. Ali nema onih lijepih, dugonogih, dugovratih, suptilnih, mističnih gradskih ljepotica koje oduzimaju dah. I to nam je fašizam donio. Od grada u kojem su nekada živjeli svi, pretvorio se u etnički čistu naseobinu, gdje me, pogotovo ovi mlađi, čudno gledaju kad kažem da se zovem Dinko. U takvom gradu, u kojem žive samo jedni, ni ženske ni muške ljepote neće biti. Noge će biti sve kraće, a pogledi sve tuplji. Sem pred kamerama Radiotelevizije Republike Srpske, javnog servisa svijetle koljačke tradicije!“

Sabahudin Dinko Gruhonjić, klijent koga ste uzeli u odbranu od mene, ovim je pasusom zaključio svoj tekst „Za televizijski dom – spremni“ od 2. maja 2010. godine. Gruhonjić je, dakle, napisao da u sredini u kojoj žive samo Srbi „ni ženske ni muške ljepote neće biti“, a da biološko razmnožavanje Srba sa Srbima vodi ka sve kraćim nogama i sve tupljim pogledima. To je možda i najočigledniji primer fašističkih ubeđenja i usmerenja Sabahudina Dinka Gruhonjića; mada ne i usamljen primer, jer Gruhonjić u manje-više svakom javnom istupu grmi ontološkom mržnjom prema svemu što je srpsko.

Za takvog sam napisao da je medijski zlikovac. Za one koji ga veličaju, slušaju i pomažu mu, napisao sam da su protivsrpski činioci. A vi ih branite od mene. Alal vam vera na tome kako shvatate i doživljavate profesionalnu čast i novinarsku solidarnost.

I još nešto: nemojte meni pripisivati zasluge koje pripadaju jednom neuporedivo poznatijem i uticajnijem društvenom delatniku, Josipu Brozu. On je, naime, u Vojvodinu uveo to što vi nazivate prebrojavanjem krvnih zrnaca: brojao je i brojao, pa zaključio da tamo nema dovoljno srpskih krvnih zrnaca, zbog čega je Vojvodinu proglasio pokrajinom. I Vojvodina od tada živi i radi po „nacionalnom ključu“, gde se u javnim ustanovama strogo pazi da nikako srpski kadrovi ne budu brojniji nego što je Broz zacrtao na osnovu svog prebrojavanja.

Protiv Brozovih računica nikada se niste bunili. Štaviše, kada se krajem osamdesetih Srbija pobunila protiv Brozove zločinačke matematike, neki među vama su gunđali na tu pobunu, koju danas izgleda osuđujete jednoglasno. Refleksno, bez razmišljanja, sada ste kao opareni skočili na mene zato što „prebrojavam nacionalna krvna zrnca“, kada sam napisao da verovatno postoji neka veza između protivdržavne, protivnacionalne uređivačke politike RTV-a i neodbranjivo neprirodnog sastava rukovodećeg kadra te kuće – sastava koji gazi čak i Brozove, vama tako drage „nacionalne ključeve“.

Tu ću vezu, kako sam i nameravao, pobliže pojasniti u najavljenom nastavku teksta, u sledećem broju „Pečata“.

Rukovodioci NUNS-a,

osećao bih se užasno nesrećno ako se ispostavi da ste me sasvim zaboravili u prijavama koje državnim organima već desetak godina podnosite protiv novinarskih delatnika koji nisu po vašem ukusu. Milorad Vučelić mi se često ruga što je na jednom od tih spiskova – među onima koji su uopšte dostupni javnosti – on prvo naveden, a mene na njima nema. Ne podnosim kad mi se rugaju, zato vas preklinjem da mu izbijete taj argument iz ruke tako što ćete me, ukoliko ste me do sada zaobilazili, uvrstiti na prvi sledeći spisak koji budete sastavljali. Računam da će to biti ubrzo. Unapred zahvalan.

Rukovodioci RTV-a,

ako vas je toliko potresao prvi tekst koji sam napisao o vama, možda bi bilo bolje da preskočite nastavak, koji će izaći u sledećem broju „Pečata“ 25. januara. Bojim se da će vam se taj dopasti još manje.

Pokrajinski odbore Demokratske stranke,

zašto si usamljen?! Zašto si se samo ti oglasio? Gde su ostali ogranci stranke? Zašto ćuti Glavni odbor DS-a? Ako borba protiv „Pečata“ i moje malenkosti može da objedini UNS i NUNS, zar ne može da makar nakratko okupi pod isti krov i Đilasa sa Petrovićem, Pajtića sa Jeremićem, Tadića sa Stefanovićem? Šutanovca, Đelića, Mićunovića – sve same sinove i očeve demokratije? Kako ćete danas-sutra sabirati koalicione partnere, ako vas ovako nasušno pitanje, kao što je „Pečatov“ tekst o Radio-televiziji Vojvodine, ne može ni međusobno sakupiti?!

(Pečat, 19.1.2013)