Dominik Moasi: Francuska pred kontrarevolucijom

Skroman reformski uspeh Nikole Sarkozija

Većina današnjih Francuza svesna je da je pomeranje starosne granice za penziju neophodno kako bi penzijski sistem opstao. Ipak, prema rezultatima istraživanja javnog mnjenja, gotovo 70 odsto Francuza podržava demonstrante koji su izašli na ulice pokušavajući da spreče veoma umerene reforme koje je uvela vlast predsednika Nikole Sarkozija.

Na užas svojih evropskih suseda, u epicentru radoznale svetske javnosti, Francuzi su još jednom pokazali svoju bizarnu tradiciju upotrebe revolucionarnih metoda radi iskazivanja krajnje konzervativnih stavova.

Za razliku od onih iz maja 1968, današnji demonstranti nisu izašli na ulice kako bi se borili za drugačiju i bolju budućnost. Masa je upravo želela da zaštiti status kvo, ispoljavajući nostalgiju i strah od budućnosti. Reakcionarni/revolucionarni pokret kakav je sada na delu - u svojoj jalovoj borbi protiv ireverzibilnih proizvoda globalizacije - tipično je francuski. Vođen je ekstremnom kartezijanskom racionalnošću, na ivici apsurda, u državi koju građani uporno posmatraju kao adolescenti svoje roditelje.

>Zaista, otkrovenje je videti učenike neprijateljski raspoložene prema Sarkozijevom planu za blago povećanje starosne granice za odlazak u penziju. Izgledaju kao da potvrđuju „mudrost“ kineske studentkinje koja je nedavno opisala svoj plan američkom magazinu: „Završiću dobar američki fakultet kako bih unapredila svoje obrazovanje, zatim ću se obogatiti radeći u Kini, a onda ću se penzionisati u Evropi i uživati u životu“. Kada bi se penzionisala u Francuskoj, mogla bi da živi u idealnim uslovima za uživanje u sadašnjici, bez planova za budućnost.

Demonstranti znaju da je ono što traže - očuvanje postojećeg stanja - sasvim nerealno. Ipak, nameru da istraju smatraju savršeno opravdanom. A šta ako Francuska zaista pokazuje svetu šta je u stvari „dobar život“; to nema veze sa pripadnošću „velikoj naciji“ koja ima mesto u Savetu bezbednosti UN, već je reč o tome da ste „srećna nacija“ čiji građani znaju kako da dobro žive i uživaju u dugom „drugom životu“ posle penzije?

Francuska ponovo postaje predvodnik evropske revolucije zasnovane ne na principima slobode, jednakosti i bratstva, već na principu zadovoljstva. Francuz želi da bude predvodnik Evropljana koji treba da se pretvore u muzej dobrog života i okrenu se prevashodno turizmu. Da Francuska bude zemlja uzor nove alternative.

Ali ovaj ironični pogled na današnju Francusku unekoliko je pojednostavljen ili romantičarski, i zanemaruje kombinaciju straha i socijalnog nezadovoljstva kakva je sada vidljiva u tekućem francuskom kovitlacu. U očajničkoj želji da dobiju ono što žele, Francuzi pokazuju duboku egzistencijalnu boljku. Kao da kažu: „Ako više ne možemo da budemo veliki, pošto su nas drugi prešišali, zar ne možemo prosto da budemo srećni?“

Međutim, njihovo protivljenje promenama ne govori samo o odbacivanju realnosti. Protesti su i suprotstavljanje čoveku koji je u očima nezadovoljnih oličenje svega što odbacuju. Sarkozijeva lična nepopularnost ima veliku ulogu u jačanju antireformske opozicije. Kako se čovek koji predstavlja „veliki biznis“ ili je, prosto, fasciniran novcem, usuđuje da od njih traži da se žrtvuju za Francusku? Strast za jednakošću značajno nadvladava strast za slobodom, što je pretnja za prosperitet Francuske.

Sudbine onih koji su rano počeli da rade, ili žena koje su prekinule posao da bi podizale decu, iskorišćene su kao argument protiv reforme. Ali to je samo alibi koji Francuzima dopušta da tvrde kako u principu nemaju ništa protiv reforme, ali je ona nepravedna. Sarkozi verovatno neće imati dugoročnu korist od svog skromnog uspeha, i suočiće se sa velikim iskušenjima na narednim predsedničkim izborima.

Francuzi se još nisu odlučili na koju će stranu: u odbranu starog sveta ili u suočavanje sa izazovima novog, globalizovanog. Oklevanju se divi nekolicina, dok je većina zbunjena. Lakše je objasniti nego razumeti njihovo ponašanje.

Autor je napisao knjigu Geopolitika emocija

(Danas)