Dojče vele: SAD i Kina – rivali ili partneri?

Frankfurter rundšau:

„Barak Obama i Hu Đintao žele da pokaže svetu da umeju jedan sa drugim. Zbog toga je američki predsednik za svog kineskog gosta odmotao crveni tepih i doneo iz kuhinje skupe tanjire. Posle sinoćnje večere privatnog karaktera, danas se očekuje pompezni državni banket. No, čitav taj spektakularni prijem je zapravo deo predstave u kojoj se glumi nešto čega nema. SAD i ambiciozni azijski rival još nisu uspostavili kooperativni odnos o kome nam stalno govore (…)

Kina, koja je posle globalne ekonomske krize postala motor svetske konjunkture, sa novim samopouzdanjem osvaja svetsku pozornicu. SAD i dalje vide sebe kao globalnog redara, ali se nalaze pred velikim problemima zbog rekordnih dugova i visoke nezaposlenosti. Obe strane znaju da se odnos snaga neumitno menja. Banka Goldman Saks je procenila da će Kina 2027. godine postati najjača svetska privredna sila. Ta zemlja sistematski povećava svoj uticaj.

Na takvoj pozadini, američko-kineski odnosi su svakako dospeli do kritične tačke o koju je pomenula Hilari Klinton u svom govoru o osnovnim političkim pitanjima. Koliko god poštovanja Vašington pokazivao svom kineskom gostu, SAD žele da iskoriste ovaj samit da bi oduzele malo vetra iz jedara koja je raširio Peking. Suviše trijumfalno je Kina demonstrirala svoju moć i svoje pretenzije. To što je Peking poslao na prvi probni let svoj ’nevidljivi’ bombarder baš dok je američki ministar odbrane Gejts boravio u Pekingu, u SAD je shvaćeno kao ciljana provokacija.

Američka strana smatra da Kina precenjuje svoju aktuelnu snagu. Zbog toga Hilari Klinton nije mogla da se uzdrži a da ne primeti da je američka privreda još uvek tri puta veća od kineske. Zbog toga je ministarka spoljnih poslova našla i neuobičajeno jasne reči o pitanjima ljudskih prava u Kini. Odavno nismo čuli tako oštru kritiku ’tlačenja manjina’ u toj zemlji. I u sporovima o kursu valuta, trgovinskim preprekama i zaštiti intelektualne svojine, SAD su uoči samita formulisale jasne zahteve. To što se Hu Đintao u jednom intervjuu revanširao kontraoptužbama, ne sluti na dobro“.

Frankfurter algemajne cajtung:

„Dve zemlje su u sve većem međusobnom takmičenju. Privredni uspeh Kine je izazov za supersilu SAD. (…) Dve strane su ekonomski tesno povezane – dok se njihovi politički sistemi fundamentalno razlikuju. Nade da će u Kini doći do većih društvenih promena nisu se ispunile – tamo se ljudska prava i dalje krše. Kina globalno podržava diktatorske režime poput onih u Iranu, Severnoj Koreji i Burmi. Zbog toga je uspeh Kine izazov za demokratije, pri čemu kineski model autoritarnog državnog kapitalizma dobija na atraktivnosti.

U Kini istovremeno jača uticaj unutrašnjepolitičkih aktera na spoljnu politiku. U takve, pored vojske, spadaju i državna preduzeća, naučnici i korisnici interneta. Takve grupe ujedinjuje nacionalizam koji pothranjuje samopouzdanje u nastupanju Pekinga na međunarodnoj sceni.“

(Dojče vele)