Dojče vele: Propast južnoameričke unije

 Nije neko čudo ako niste čuli za UNASUR. Ta organizacija zemalja Južne Amerike osnovana je sa ciljem da liči na Evropsku uniju. Danas se, deset godina kasnije, raspada od čega profitiraju desnica i Sjedinjene Države.

Samo tri dana nakon preuzimanja dužnosti vlast novog kolumbijskog predsednika Ivana Dukea objavila je istupanje svoje zemlje iz Unije latinoameričkih zemalja – UNASUR. Ovaj savez država se pretvorio u „saučesnika venecuelanske diktature“, glasilo je obrazloženje iz Bogote.

Ovo nije bilo iznenađenje. Još u aprilu, sa predsednikom Huanom Manuelom Santosom, Kolumbija je zajedno sa pet drugih zemalja zamrzla članstvo u UNASUR. Ta unija broji ima 12 članica. Među onima koje takođe razmišljaju o izlasku iz saveza su Argentina, Brazil, Čile, Paragvaj i Peru, u kojima su konzervativci većina. Preostale zemlje su Bolivija, Ekvador, Gvajana, Surinam, Urugvaj i Venecuela.

Savez latinoameričkih država nema generalnog sekretara od odlaska Kolumbijca Ernesta Sampera u januaru prošle godine. Članice nisu mogle da se dogovore oko njegovog naslednika.

„Po ugledu na EU“

Proces povezivanja južnoameričkih zemalja pokrenut je sa puno nade 2008. godine. Inicirao ga je tadašnji brazilski predsednik Lula da Silva „po uzoru na EU“ sa ciljem zajedničke bezbednosti i ekonomske integracije.

„Stvaranje UNASUR se dogodilo u fazi u kojoj su posebno SAD vodile aktivnu politiku ekspanzije i sklapanja sporazuma na planu bezbednosti, posebno sa Kolumbijom, ali i drugim zemljama poput Paragvaja“, kaže Ginter Majhold, poznavalac Latinske Amerike iz berlinske Fondacije za nauku i politiku.

Nije nedostajalo ni ambicioznih ciljeva. Planirana je zajednička latinoamerička valuta pod nazivom Sukre. Čak se fantaziralo i o zajedničkom državljanstvu za zemlje Južne Amerike. Do 2025. godine cilj je bio dostizanje nivoa evropskih integracija.

„Naš potkontinent će, zahvaljujući novim naporima u integraciji, napraviti veliki iskorak u ekonomskom i društvenom razvoju“, izjavio je Lula pre deset godina. Ali do velikog iskoraka nije došlo.

„UNASUR je pred izdisajem. Izgubio je svoju političku osnovu“, kaže Majhold. „Brazil trenutno nema ambicija da u oblasti bezbednosti preuzme bilo kakve garancije za druge zemlje. Svako se fokusira na sopstvene probleme.“

Drugi faktor je gubitak ideološkog jedinstva između nekada blisko povezanih zemalja poput Ekvadora, Venecuele, Bolivije, Argentine i Brazila. „UNASUR je tako element prošlosti povezan sa tadašnjim talasom levičarskih vlada u regionu“, primetio je Majhold.

„Čini se da je zaista došao kraj“, kaže i Gerhard Dilger, šef kancelarije fondacije „Roza Luksemburg“, bliske nemačkoj Levici, u Sao Paolu. Snage koje su dovele do stvaranja UNASUR bile su levo orijentisane vlade Lule u Brazilu, Čaveza u Venecueli, Kirhner u Argentini, Koree u Ekvadoru i Bačeleta u Čileu.

UNASUR je doprineo popuštanju napetosti u krizama, dao je pozitivne impulse i ideje o zajedničkoj odbrambenoj politici, kaže Dilger. Ali, kako dodaje, sve se poslednjih godina raspršilo.

Dobri uslovi za integraciju i saradnju

Pri tome je Latinska Amerika imala vrlo dobre uslove za razvoj multilateralne zajednice zasnovane na modelu EU. Države Latinske Amerike dele iskustva iz sličnih istorijskih perioda: osvajanje, kolonizacija i nezavisnost. Na bazi sličnih istorijskih iskustava one su razvile zajednički identitet.

U regionu dominiraju dva jezika, španski i brazilska varijanta portugalskog. U poređenju sa vavilonskom jezičkom raznolikošću EU sa 24 službena jezika, imati samo dva jezika u okviru Saveza latinoameričkih zemalja je prilično udobno.

Nije slučajno i ranije u istoriji bila rasprostranjena ideja ujedinjene „panšpanske“ Latinske Amerike. Ona je bazirana na velikoj domovini – „Patria Grande“ za koju su se zalagali borci za nezavisnost Južne Amerike Simon Bolivar i Hose de San Martin u 19. veku. U čemu je problem?

„Latinska Amerika ima dugu tradiciju propalog multilateralizma koji nailazi na granice kada se smanjuje nacionalni suverenitet“, kaže Majhold. Pokušaji integracije su više imali karakter koordinacije politika različitih zemalja, a manje karakter stvarne fuzije.

Posebno u pogledu bezbednosti u tim zemljama preovladava nepoverenje i instinkt očuvanja nacionalnog suvereniteta po svaku cenu. Zato je, prema njegovim rečima, tamo moguće imati samo zajedničko telo sa funkcijom vatrogasca, što znači savez koji deluje samo u uslovima političkog ili humanitarnog vanrednog stanja.

Za Gerharda Dilgera iz krize Saveza zemalja Latinske Amerike proizilaze dva pobednika: „To su konzervativna desnica i geopolitički gledano – američka vlada.“ Gubitnici su svi oni koji su delali u pravcu samostalnije i samouverenije uloge Južne Amerike u svetu.

(Dojče vele)