Đorđe Vukadinović: Taksa za javne medijske servise ne treba da se povećava, jer oni ne vrše svoju funkciju

Članovi odbora za kulturu i informisanje usvojili su predlog Ministarstva energetike i rudarstva da taksa za javne medijske servise dogodine iznosi 220 dinara. Poslanici Skupštine Srbije o tome će odlučivati na sednici na čijem je dnevnom redu i Predlog budžeta za 2019. godinu.

(...)

Đorđe Vukadinović: Poštovane kolege, dugo na ovom odboru nismo bili u prilici da razgovaramo o nečem što je iole važno. I zato moram da kažem, pre nego što počnem, da mi je žao što nije usvojen onaj predlog dopune dnevnog reda (da se pokrene inicijativa za izbor Poverenika za informacije od javnog značaja). Mislim da je to šteta, jer je stvar važna i urgentna. Ponuđeno obrazloženje je bilo vrlo dobro i možda je vladajuća većina tj. većina u ovom odboru trebala da pokaže više sluha...

Mirko Krlić: Gospodine Vukadinoviću, pređite na tačku dnevnog reda. O ovome je glasano, o čemu govorite.

Vukadinović: Da, ali sam se osvrnuo na to... Ali da kažem: Ja nemam nameru, a vi možete odmah da mi oduzmete reč, da me u svake dve rečenice opominjete da li ja govorim o onome o čemu treba da govorim. Vi ste maločas i koleginicu Branku opomenuli na jedan način koji je zaista neprihvatljiv, jer je ona pomenula nešto što je i sam predlagač ovog zakona – sada govorim o TV taksi – povezao, a to je životni standard i poskupljenje troškova života. A vama se to nije dopalo i odmah ste intervenisali. Zato mene cenzurišite odmah, pa da skratimo proceduru...

S jedne strane, hoću da kažem, da ja ne da uopšte nisam protiv, nego sam vrlo naklonjen ideji da Srbija ima snažan medijski servis. Mislim da svaka država mora da ima državnu televiziju, i još je bolje ukoliko je ona nezavisna. A ideja javnog servisa bi trebalo da obezbedi tu nezavisnost. No, odmah da kažem ono što je bitno – ja sam apsolutno protiv usvajanja ovog predloga (o povećanju pretplate), i iz formalnih, i iz sadržajnih, i iz materijalnih, i iz političkih razloga. I mislim da je nedopustivo što je uopšte u Skupštinu došao ovakav predlog, u ovakvom obliku.

Pri čemu, je verujem da je potrebno više sredstava za državnu televiziju i za medijski javni servis. Ali mislim da je uz ovaj predlog moralo da ide i neko obrazloženje, ne samo o tome koliko su porasli troškovi života od 2014. godine, kada je ova taksa uvedena u ovom iznosu, nego i šta su javni servisi učinili sa svoje strane. Vi ste s pravom rekli da oni mogu da podnose izveštaje. Nije to toliko nezavisno, moram da vam kažem jedno i drugo, mogli su i trebali su da stignu izveštaji o racionalizaciji koju su ova dva medijska servisa izvršili tokom prethodnih godina. O uštedama koje su ostvarili to nije stiglo, samo je stigao zahtev za poskupljenje.

Vi ste to rekli, i na prvi pogled to deluje efektno, i ja podržavam to vaše pravo da to što bolje branite, kao što ja pokušavam da to što bolje kritikujem. Pa ste rekli „to je samo 70 dinara“. Da to je samo 70 dinara, na mesečnom nivou, ali je to istovremeno poskupljenje od 40 odsto u odnosu na dosadašnji iznos. To znači da prvo nije bilo dobro odmereno, možda, kada je uvedena ova početna inicijalna taksa, kada sada mora da se podiže za čak 40 procenata. Pri čemu bih podsetio, da po svim parametrima, troškovi života, inflacija itd. nisu porasli 40 odsto u odnosu na 2014. godinu. A ako jesu, a u suštini ipak nisu, ali ako jesu, mada su svakako više porasli nego što pokazuju zvanični podaci, zvanične statistike. Onda je vrlo problematično što je ova skupština ili bolje rečeno ova vladajuća većina slavila pre nekih mesec ili dva, kako se ukida mera o ograničenju isplate plata i penzija iz 2014. takođe i da su sada te plate i penzije, zavisi od kategorije i prihoda, negde vraćene na početni nivo, ili čak podignute nekoliko procenata. Za 3, 5 ili 10% su povećane plate ili penzije za neke kategorije – i to se pozdravlja i slavi. A mi ovde podižemo taksu za 40%. Dakle, jedno je kad kažete: „to je samo 70 dinara“. To deluje beznačajno, ali to je igra velikih brojki (70 dinara puta koliko miliona, puta 12 meseci), i tada dobijamo malo drugačiji rezultat.

To je, dakle, problem što se tiče materijalne strane priče. Mislim da je, s obzirom i na platežno stanje stanovništva, i s obzirom na inflaciju i troškove života koji, ipak, barem nominalno, nisu porasli toliko, neopravdivo ovoliko povećanje (od 40%), ma koliko sama brojka bila tj. delovala mala.

Drugi važniji razlog mog protivljenja – i time ću i da završim – suštinske je prirode, a to je što ja mislim da naši javni servisi, nažalost, ne vrše svoj posao. Znači, loše obavljaju svoju dužnost i svoj posao, te stoga čak i rasprava oko toga da li je ili nije umesno ovo povećanje prosto postaje suvišna.

Oni ne vrše svoju funkciju delom i zbog nedostatka sredstava, ali više zbog nedostatka volje onih koji upravljaju tim medijskim servisima. Ili onih koji sede u telima koja rukovode ovom mediskom sferom. Dakle mislim na REM, na ministarstvo informisanja i na samu vladu. Njima nije dopušteno ili oni nisu u stanju da vrše svoju funkciju. Oni ne vrše ni jednu od dve, meni kao građaninu, pa i političkoj ličnosti, bitne funkcije. Niti ravnomerno izveštavaju o političkim aktivnostima u zemlji Srbiji, gde bi opozicija imala, ako ne ravnomeran, a ono makar približan tretman. (Naravno da je on još uvek bolji nego kod nekih komercijalnih televizija, ali mi sad o tome ne pričamo, mi pričamo o javnom servisu. To što ima gorih, a naravno da ima i gorih slučajeva, nije nikakva uteha.) I druga, jednako važna stvar, čak za neke, ili za većinu građana, i važnija nego ova prvopomenuta – mada mislim da je ova prva suštinski bitna. Dakle, naš javni servis niti relativno ravnopravno zastupa i prenosi političke stavove svih aktera, mislim tu, pre svega, na opoziciju. I drugo, ne omogućava građanima informisanje o bitnim i životnim stvarima, od stvarnih društvenih procesa u zemlji, nego je sklon, pogotovo ovaj beogradski javni servis, lakirovkama i idealizovanim slikama ekonomskih prilika u Srbiji.

I drugo, a i to je važno građane, a to su običan život i zabava, javni servis nam ne omogućava praćenje sportskih prenosa reprenzetacije Srbije na međunarodnom planu. Ja ovde ne pričam o Ligi šampiona. To je skupa igračka i ja znam da i mnogi evropski javni servisi sada više nemaju pravo, tj. izgubili su pravo da prenose utakmice Lige šampiona. Ja pričam o utakmicama nacionalne reprezentacije, i ja sam postavio pre nedekoliko nedelja pitanje vladi zašto je to tako. Sramota je da, na primer, naše sjajne odbojkašice, naši košarkaši i košarkašice, ne mogu da budu gledani u prenosima nacionalne televizije. To ne traži veliki novac, to su zaista male stavke, reč je o desetinama hiljada evra ili dolara za pravo tog prenosa, a ni to nismo mogli da gledamo. Dakle, niti stvari koje zanimaju većinu građana, poput, eto, utakmica reprenzetacije, mogu da se vide na javnom servisu, niti su, pak, iole ravnopravno zastupljeni različiti politički stavovi koji postoje u ovom društvu.

Iz tih razloga, plus što je, kao što rekoh, to povećanje od 40 procenata, dok troškovi života definitivno nisu toliko poskupeli, ja sam protiv, glasaću protiv i pozivam druge da glasaju protiv usvajanja ovog predloga o povećanju TV takse. Hvala.

Mirko Krlić: Molim, ja poštujem vašu želju da budete član uređivačkog saveta javnog servisa, ali ipak ste samo član odbora za kulturu i informisanje.

Đorđe Vukadinović: (...) Ono što je, nažalost, jasno jeste da je javni servis postao neka vrsta javnog servisa vladajuće partije. Pitao je maločas kolega „koje partije“? Pa, SNS-a i jedne ličnosti, Aleksandra Vučića. Naravno da će aktivnosti predsednika biti u vestima, i to je logično. Ali   nije normalno da u debatnim emisijama opozicije nema. (Nemojte mi pominjati izbornu kampanju, onda postoje posebna pravila koja važe.) Govorim o periodu van izborne kampanje, da se neki predstavnik opozicije pojavi bukvalno incidentno, i to kao u onoj narodnoj pesmi „tri na jednoga, četiri na jednoga“. Debate nema, to je žalosno stanje. Svejedno, ja želim da Srbija ima javni servis, da taj javni servis bude jak, ali i da taj javni servis vrši svoju funkciju koju on, na žalost, ponavljam, ne vrši, nego je neka vrsta javnog servisa vladajuće stranke i vladajuće ličnosti. I u tome se takmiči sa nekim drugim privatnim emiterama koji su, nažalost, to još u većoj meri. I ne možemo se hvaliti i govoriti kako „ima gorih“. Naravno da ima, ali to je kao kada bi neko rekao: „ovi hoće da te raščereče i seku ti glavu, a mi ćemo samo da te streljamo“. Kada je reč o odnosu prema opoziciji, videli smo na primeru napada na Borka Stefanovića pre neki dan, koji nije ni zabeležen, kao i jučerašnjeg tretmana pisma jednog potpredsednika Srpske liste sa Kosova, koliko javni servis ima dvostruke aršine i različit tretman kada je reč o vlasti i opoziciji. 

(Odbor je većinom glasova usvojio predlog vlade da se taksa za elektronsko brojilo poveća sa 150 na 220)

(NSPM)