Đorđe Vukadinović: Pregovori u Briselu – formalnost i predstava za medije i domaću publiku

Što se tiče jučerašnjeg sastanka u Briselu i pitanja da li smo nakon njega bliži tzv. „pravno-obavezujućem sporazumu Beograda i Prištine“, meni se čini da smo posle ovoga što se u nedelju dešavalo u Briselu (a ne znam kako to da nazovem) verovatno bliži tom sporazumu za korak ili dva.

No, ako pratimo izjave koje poslednjih nekoliko nedelja dolaze iz Prištine, Brisela i nekih drugih prestonica, onda se čini kao da je ovo juče bila samo formalnost i da su ovde akteri samo odigrali predstavu za medije, a da su konture i obrisi tog dogovora i sporazuma u velikoj meri već poznati.

Nevolja je u tome što su i pred ovaj susret Hašim Tači i predstavnici Prištine jasno rekli šta je njihova platforma, zahtev i stav. Pa su još i podigli ulog i kazali da taj famozni ZSO, naravno, formiran po njihovim zakonima, može da dođe na dnevni red tek uz pravno-obavezujući sporazum koji, pored ostalog, podrazumeva i njihovo članstvo u UN.

S druge strane, mi nismo čuli šta je platforma naših pregovarača. Niti smo raspravljali o tome ovde u Parlamentu, niti je Aleksandar Vučić o tome nešto govorio, nego samo ponavlja kako mu je „teško“, kako će se boriti i kako su neki drugi to sve upropastili, kako smo „sve izgubili“ i sad je, eto, samo cilj da spasemo od pogroma naš narod tamo.

Dakle, mi kad je reč o poziciji Beograda nismo saznali ništa novo osim onoga za šta imam utisak da će biti stalna mantra i opravdanje naših vlasti i Aleksandra Vučića u narednim nedeljama, danima i mesecima, a sve u funkciji pripreme terena za prihvatanje pomenutog pravno-obavezujućeg sporazuma.

Evo ti ništa - i drži ga čvrsto

Sve u svemu, očigledno je da sve što su naši pregovarači, navodno, hteli i predlagali - za sada nije uspelo. Razne inicijative, ako ih je uopšte i bilo, glatko su odbijene u Briselu, Vašingtonu i drugim prestonicama. Drugim rečima, dobili su ništa i to ništa treba da predstave domaćoj javnosti kao „uspeh“ i „pobedu“. Otud ponovno uvođenje u priču „Bljeska“ i „Oluje“ – kao, eto, sačuvali smo mir. Pa, mi nismo znali da je pretio rat, osim u ovim tabloidima koji su očito zaduženi za podizanje euforije, da bi time onda dali indirektno opravdanje vlasti da prihvati ništa kao nešto – a po mogućstvu čak i to da slavi kao veliki uspeh.

Mi smo, dakle, danas bliži ne sporazumu, nego, zapravo, potpunoj kapitulaciji. I uz to smo bogatiji za još jedno maštovito obrazloženje zašto se ta kapitulacija sprema, uz takođe jedan nagoveštaj alibija, ili smokvinog lista, kojim će ona biti praćena, a to je najava skrivanja iza „volje naroda“, odnosno referenduma, gde bi o tom budućem sporazumu čije se konture naziru građani trebalo da se izjasne.

Priča o referendumu kao traženje alibija i skidanje odgovornosti

Građani nisu pitani ni kada se počinjao „Beograd na vodi“, ni kada se niški aerodrom predavao u ruke republičke vlasti – a sada kada treba podeliti odgovornost za greške tokom ovog „briselskog procesa“ odjednom se uvodi u igru narod

Veoma je interesantno da, kada je raspisivan Briselski sporazum, građani nisu pitani, pa čak ni informisani o njegovom sadržaju, a domaća javnost godinama nije imala uvid u to šta u njemu piše. Tada se nije tražio referendum, iako je Briselski sporazum odradio najveći deo posla koji će sada biti formalizovan ovim pravno-obavezujućim sporazumom.

Građani nisu pitani ni kada se počinjao „Beograd na vodi“, ni kada se niški aerodrom predavao u ruke republičke vlasti – a sada kada treba podeliti odgovornost za greške tokom ovog „briselskog procesa“ odjednom se uvodi u igru narod. Ja u principu pozdravljam sve što liči na demokratiju i demokratske procedure. Ali ovo nema veze sa demokratijom i više liči na želju da se, kao što rekoh, nađe neki smokvin list i da se skine odgovornost sa predsednika i vlasti koji su najodgovorniji za stanje i ćorsokak u kome smo se našli.

To su, dakle, ta dva nova momenta. Pretnje „Olujama“ i pogromima koje ćemo sprečiti tako što ćemo prihvatiti to što se nudi. I drugo, da je to dobro (mada možda ne savršeno), ali ćemo za taj „kompromis“ pitati građane i tako sa njima podeliti odgovornost. To je ono što znamo da će se dešavati nakon jučerašnjeg dana. A o samom sadržaju eventualnog dogovora ne znamo ništa, jer Beograd ništa nije ni rekao. Sve što znamo znamo, nažalost, dolazi samo preko Prištine i njihovih interpretacija dogovorenog. I nažalost, te interpretacije su se do sada često pokazivale pouzdanije od onoga što (ne) govore Vučić, Marko Đurić i srpski pregovarači.

(NSPM)

Videti još:

Aleksandar Vučić nakon susreta s Hašimom Tačijem: Mi smo sve odavno izgubili, ali smo barem obezbedili mir za naš narod – moramo da izvučemo nešto ni iz čega