Đorđe Vukadinović: Nemojte se stalno baviti prethodnicima i vaditi na njih – pokušajte da stvari posle vas ne budu još gore

Imam dva pitanja za dve najvažnije adrese u Republici Srbiji. Prvo je za predsednicu vlade gospođu Anu Brnabić, u vezi sa njenim odgovorom na moja pitanja koji je ovde u skupštini dala čak dva puta kada je ispred vlade odgovarala na pitanja poslanika. Ona je tada direktno, čak se po malo i ljutivši, rekla: „Kako vam pada na pamet da bi smo mi mogli dozvoliti da se nama formiranje ZSO ponudi kao uslov, ili da ide u paketu sa potpisivanjem pravno-obavezujućeg sporazuma?“

A to je upravo ono što sam je ja pitao – da li će posle već više od pet godina od potpisivanja Briselskog sporazuma, ta stavka, jedina koja, navodno, odgovara Srbima i koja ostala neispunjena, da li je moguće da će se to formiranje „Zajednice srpskih opština“ pojaviti kao deo sledećeg paketa, odnosno ustupaka koji se traže od Srbije?

Po principu, „eto, dobićete tu vašu ZSO, ali hajde potpišite još i ovaj pravno-obavezujući sporazum, bez obzira što ni prethodni nije ispunjen“. Gospođa Brnabić se tada naljutila što uopšte mogu tako nešto da pitam. A sada, sudeći prema informacijama koje dolaze iz Brisela, dakle, ne samo od predstavnika tzv.. „republike Kosovo“ nego i od drugih aktera, mi možemo zaključiti da stvari idu upravo u tom pravcu. To, jest, da će se to formiranje ZSO prolongirati sve do potpisivanja „pravno-obavezujućeg sporazuma“, što bi bila još jedna gorka pilula i još jedno poniženje za građane i za državu Srbiju.

S tim u vezi, moje drugo pitanje ide na adresu našeg glavnog pregovarača, odnosno  predsednika republike. Zaista moram krajnje ozbiljno da pitam i javnost i gospodina Vučića, s obzirom na njegove izjave nakon ovog poslednjeg sastanka u Briselu:Kakav je to rat sprečen i kakav je to mir obezbeđen? On je, naime, u nedelju izjavio: „Obezbedili smo mir za naš narod“.

Ja nisam znao da nam preti neposredna ratna opasnost. Evo, mi ovde u skupštini imamo poslanike sa Kosova (i sa jedne i sa druge strane) i oni mogu da kažu da li je ovih dana bilo neko vanredno stanje i da li im je nešto značajno teže nego što je inače. Ako je reč o incidentima, mi smo i jutros imali jedan težak etnički incident, i građani srpske nacionalnosti su tamo stalno izloženi indirektnoj pretnji i teroru. To, nažalost, nije novo i pitanje je da li i koliko naše vlasti i međunarodna zajednica čine da se takve stvari spreče. To je jedna stvar. A druga stvar je ukoliko je, kao što je predsednik u svojim izjavama sugerisao, postojala opasnost od nekog novog pogroma ili nekog novog „Bljeska“ ili „Oluje“ za naše ljude na severu KiM. To je suviše ozbiljno da bi se time smelo poigravati. Na stranu to što, realno govoreći, Priština nema ni razloga za neku takvu akciju, jer je delovanjem ove vlasti sever KiM na jedan tihi i posredan način praktično već prešao u nadležnost Prištine.

Hoću reći da ono što je do pre 5-6 godina bilo nezamislivo sada je, nažalost, realnost za naše građane na Kosovu. I da kada hoće da sklope ugovor o mobilnoj telefoniji moraju da uzmu „kosovsku ličnu kartu“, kada hoće da registruju kola moraju da uzmu dokumenta „kosovske vlasti“, i kada žele da obave bilo kakav posao moraju da idu u „kosovske opštine“. Eto to je, sviđalo vam se ili ne, glavni učinak politike koja se vodi već šest godina, a čiji je glavni protagonista upravo SNS i Aleksandar Vučić.

S tim u vezi, znajući šta se ovde često čuje i govori, želim još nešto da vam kažem. Nemojte se stalno baviti i tešiti time šta su učinili vaši prethodnici. Oni su učinili što su učinili, ponešto dobro i nešto loše (da su činili sve dobro verovatno ne bi ni bili bivši).

Zato, hajde da pogledamo – to važi i za ovu sadašnju vlast, a i za neku buduću, ako te buduće uopšte bude – hajde da pokušamo da ne pogoršavamo stanje na KiM. Da ne proigravamo naše opcije i naše preostale adute, ma koliko da su slabi i mali. Umesto da se vadimo na prethodnike, hajde da činimo da stvari ne budu još gore.

I poslednja stvar u vezi sa tim, gospodin Vučić je posle sastanka u Briselu rekao kako „moramo da se borimo da spasemo nešto ni iz čega“. Ja bih rekao da, uz sve pokušaje relativizacije, Rezolucija 1244 nije „ništa“, već predstavlja nešto što su neki prethodnici ove vlasti kako-tako izborili. Da li je to mnogo ili malo drugo je pitanje. Ali nemojmo sami da devalviramo tu tekovinu i tu Rezoluciju koju, uzgred rečeno, predsednik Vučić već dugo uopšte ne pominje.

Hvala.

(NSPM)