Демостат: Обавезни војни рок - модели и искуства земаља у Европи

• Од 40 европских земаља које имају оружане снаге, њих 17 има неки облик служења војног рока, док међу некадашњим републикама бивше Југославије ниједна држава нема обавезно служење војске
• Шведска, Литванија и Грузија укинуле па вратиле војну обавезу
• Интерна анализа која је у војсци рађена 2018. показала је да би само  прва година поновног увођења војног рока коштала око 70 милијарди динара, док је последња процена министра Стефановића била осам милијарди динара по години

У случају да актуелна власт одлучи да служење војног рока врати у редовне оквире, Србија ће се наћи међу ретким земљама Европе, попут Шведске, Литваније или Грузије, које су ту обавезу укинуле па поново увеле. Од 40 европских земаља које имају оружане снаге, њих 17 има неки облик војног рока, док међу некадашњим републикама бивше Југославије ниједна држава нема обавезно служење војске. Према најавама министра војног Небојше Стефановића, таква одлука би могла да буде донета до краја године, након јавне расправе, али ће на то највише утицати финансијски аспект, јер би, према његовин речима, за организовање редовног војног рока из државне касе требало да се издвоји осам милијарди динара по години, или чак и више ако би се увеле плате и за војнике, које би биле „веће од симболичних“.

Европске земље које нису укидале обавезан војни рок су Шведска, Швајцарска, Норвешка, Данска, Финска, Аустрија, Литванија, Турска, Естонија, Русија, Белорусија, Украјина, Грчка и Кипар. Системи по којима се тај рок одслужује се увелико разликују, од оних ригиднијих па до потпуно либералних верзија. У готово свим од поменутих земаља постоји и право на приговор савести, у ком случају регрути служе у цивилним и државним институцијама. Према изворима из надлежног министарства, могућност поновног увођења обавезе служења војног рока разматра се и у Мађарској и Немачкој, док Аустрија размишља о продужењу служења војске.

Молдавија је једна од земаља која последњих година ради на томе да у потпуности укине војну обавезу и професионализује војску. С друге стране, Швајцарска и Аустрија су од те идеје одустале, након што су грађани на референдуму јасно рекли “не” укидању војног рока. Огромна већина Швајцараца се 2013, по трећи пут, изјаснила да не жели укидање опште војне обавезе. Ипак, не морају сви регрути које држава позове да служе војску, могу и да то заобиђу, али да плаћају порез од три одсто зараде до 37. године живота. Војни рок обухвата мушкарце од 18 до 34 године, док жене могу да се пријаве добровољно. Обука траје 21 недељу, а сваке године се иде на дообуку. 

И у Аустрији постоји цивилно служење, за које се опредељује нешто мање од половине регрута, док више од 50 одсто служи рок под оружјем, који траје шест месеци. 

У Финској је војска обавезна за здравствено способне мушкарце, док жене служе добровољно, а око 20 одсто Финаца служи у цивилној служби која траје 11 месеци. Редовни рок, с друге стране, траје од пола године до годину. 

У Естонији се војни рок служи од осам до 11 месеци, а по завршетку обезбеђује и одређене привилегије код, примера ради, будућих послодаваца.

У Норвешкој је на снази прилично лабав систем служења војног рока, а иста правила важе за мушкарце и жене, од 2015. године. Регрутују се сви пунолетни грађани, али се позивају искључиво они који су спремни да то раде. Рок траје шест, 12 или 18 месеци, а служење војске обезбеђује одређене привилегије код школовања или запошљавања. 

Према речима потпуковника Егила Далтвеја, војног аташеа Норвешке за Србију, Црну Гору и Северну Македонију, норвешки хибридни модел са професионалцима којима је то посао и војницима на обавезном служењу војног рока, обезбеђује да у војску на обуку не одлазе сви регрутовани већ само они који то желе и који су процењени за најбоље по психофизичким карактеристикама. 

“Селекција за служење војске заснована је на захтевима оружаних снага. Тај процес веома је ригорозан и одвија се у две фазе. Сваки од њих садржи праг који мора да се прође како би неко био изабран. Критеријуми за селекцију засновани су на општем знању, физичким способностима, менталном здрављу и личној мотивацији. Бити изабран сматра се привилегијом и такмичење међу младима за служење војног рока је жестоко. Веома мало особа ће служити војску ако се изјасни да нема мотивацију или је ниска за служење војног рока. Кључна предност овог приступа је да сваки грађанин Норвешке мора да направи свестан личан избор о одбрани земље”, објашњава аташе Далтвеј у једном интервјуу.

Они који одслуже војску, након тога ће преузети важна места у норвешком друштву. “Због тога ми служење војног рока сматрамо стубом националне способности да обезбедимо нашу државу и друштво. Стари штетни систем, где су се време и ресурси трошили на неефикасан начин, када се од регрута тражило да косе траву, праве старешинама кафу или да проводе време не радећи ништа није прихватљив. Старешина који чини тако нешто ће бити разрешен дужности. Поред тога, влада и оружане снаге покрећу програме како би се постојеће високо мишљење о војном року подигли на још виши ниво”, јасан је Далтвеј.

Он објашњава да годишње од 60.000 жена и мушкараца способних за војску, на одслужење буде примљено око 10.000, док професионалне снаге чини око 11.500 војника на уговору, подофицира и официра. Од укупног броја оних који служе војни рок жене чине једну трећину и тај проценат расте сваке године. 

И оне земље које су редовно служење укинуле, па се због тога покајале, прибегле су далеко растерећенијим моделима “одуживања дуга држави”.  Шведска је обавезу служења војног рока укинула 2010, да би је након осам година вратила, јер су се тако изјаснили грађани. Војни рок траје од четири до 12 месеци, а на снази је прилично либералан систем одслужења, где се од регрутације до избора најспособнијих исфилтрира свега двадесети део тог броја. Тако од око 90.000 младића и девојака који сваке године постану пунолетни, војска регрутује око 13.000 а на служење позове око 4.000 физички и психички најспремнијих, док остали немају никакве обавезе. 

Литванија је још једна држава која је обновила обавезно служење војске, јер су то њени грађани захтевали. Ту обавезу укинула је 2008. а вратила 2016, јер код грађана постоји страх од могућег напада Русије. По новим правилима, сви мушкарци између 18 и 26 година морају да служе једногодишњи војни рок, осим ако нису студенти или самохрани очеви.

Грузија је обавезни војни рок увела поново већ осам месеци након укидања, а по новом систему обука траје три месеца, док наредних девет војници прелазе у службу у професионалној војсци, као подршка. 

Корак ка обнављању војне обавезе начинио је недавно и француски председник Емануел Макрон, покренувши националну службу за све шеснаестогодишњаке, што су многи назвали увођењем војске “на мала врата”.  Макрон је то образложио “промовисањам осећања грађанске дужности и националног јединства међу француском омладином”. 

Нова национална служба подељена је у две фазе, у првој би млади требало да буду смештени у неку јавну институцију, што ће им „омогућити да створе нове односе и развију своју улогу у друштву". Поред традиционалне обуке са полицијом, ватрогасцима или војском, ту улази и волонтерски рад с хуманитарним организацијама, као и држање часова. У другој фази, волонтирање ће трајати од три месеца до годину дана и младима ће бити понуђено да тај део одраде у „области која има везе с одбраном и безбедношћу", али поново могу да бирају да волонитрају у институцијама које се баве заштитом културног наслеђа, животне средина или у социјалним службама. Првобитна идеја коју је француски председник предлагао током предизборне кампање била је много ближа служењу војног рока, јер је предвиђала да сви француски грађани узраста од 18 до 21 године „искусе део војничког живота" у трајању од минимум месец дана. 

Србија је, угледајући се вероватно на Норвешку, професионалну војску увела 2011. године, али и укинула редовни војни рок, па допуну уговорцима могу да дају млади грађани који то желе. Добровољни рок траје неколико месеци, а може да се служи у четири рока- у марту, јуну, септембру и децембру. 

Ово није први пут, од када је обавезан војни рок “замрзнут”, да се то питање покреће из врха државе. Спремности на то је очито било, али не и финансијских могућности да се спроведе, а чини се да је то питање актуелизовано  са сваким новим министром који је стао на чело војног ресора. Министар одбране Небојша Стефановић изразио је уверење да ће до краја године, након јавне расправе, бити могућности да се наша земља определи да ли жели одмрзавање редовног служења војног рока, те да се размишља о неколико модела по којима би то могло да се изведе.

О поновном увођењу војног рока говорило се 2017, када је тадашњи министар Александар Вулин рекао да је потребна “општа обука становништва”, јер војска није довољно бројна и спремна. 

„Мора да се размишља о начинима и механизмима како да се врати обученост. Да се врате одређени курсеви и технике по којима би се најшире становништво поново обучавало свим оним вештинама и знањима која су,  потребна да би се бранила земља", рекао је тада Вулин. 

Већ 2018. поново је покренуто питање хоће ли млади у Србији служити војску, а председник Александар Вучић тада је нагласио да “војни рок никада није укинут”, већ је одлуком Народне Скупштине из јануара 2011. само замрзнут, уз обавезу увођења у војну евиденцију и служења у резервном саставу. Министарство одбране је у склопу организационих промена те године  формирало нови сектор – Сектор за цивилну одбрану и припреме одбране, са циљем унапређења обуке грађана за одбрану земље, саопштавали су тада војни званичници. 

Председник је тада први пут прецизирао да би се увођење војног рока могло десити 2020. или 2021. године. „Размишљамо о томе, чекамо процене војске и Министарства финансија, да видимо да ли да идемо на тромесечни или шестомесечни војни рок". Према његовим речима, људи који би одслужили војни рок имали би предност у запошљавању у државним и јавним службама. Ипак, и тада је као главни фактор који утиче на одлуку навео финансије, јер би, по процени коју је тада изнео, враћање обавезног војног рока коштало од 90 до 130 милиона евра, у зависности да ли ће трајати три или шест месеци.

Интерна анализа која је тада рађена у војсци показала је да би само  прва година поновног увођења војног рока коштала око 70 милијарди динара, односно 0,7 милијарди евра, колико је износио и читав тадашњи буџет Министарства одбране, изнео је податке Истраживачки центар за одбрану и безбедност. 

Анализе исте организације, рађене 2018, показале су да је расположење грађана према поновном увођењу војног рока изненађујуће позитивно, те да се за ту опцију изјаснило чак 74 одсто испитаника. Највише њих који су за служење војске било је међу старијима од 60 година, а затим и грађана у старосној групи од 18 до 29 година, које би та промена и захватила. У Београду је, иако нижи него у другим крајевима Србије, тај проценат износио 71 одсто. 

Сличне резултате показало је и Демостатово испитивање јавног мњења урађено 2016, где је увођење обавезног војног рока подржало три четвртине становника Србије (75 одсто), док се свега 19 процената анкетираних грађана изјаснило против. За увођење обавезног служења војног рока највише су се заложили млади до 30 година и то из западне Србије и Шумадије, док се најмање расположење према војсци показало у Београду, али је и тамо чак 69 одсто испитаника гласало за обавезан одлазак у касарну. 

 “Држава је још далеко од било какве коначне одлуке о томе”, прокоментарисао је Вучић пре три године, а по свему судећи, ни данас ситуација није довољно сазрела да би на такав корак она могла и да се одлучи, јер довољно новца нема, па постоји само добра воља актуелне власти, а рекло би се и грађана.  

У региону нема војске

Од земаља у региону, обавезни рок нема ниједна. Професионалну војску прва је добила Словенија, 2003. године, а три године касније редовно служење укидају и Македонија и Црна Гора. У Босни и Херцеговини, то је учињено 2007. године, док је Хрватска добровољну службу увела 2008. 

Примери из света:

Израел: Војни рок је у Израелу обавезан за оба пола, али мушкарци служе три године, а жене две. Обавеза важи за све грађане, у земљи и ностранству, а могу да буду поштеђени они који имају здравствене проблеме. 

Северна Кореја: Северна Кореја има најдужи обавезни војни рок на свету- 11 година за мушкарце и седам година за жене.

Јужна Кореја: Јужна Кореја, која је формално још у рату са Северном Корејом, такође има врло строг систем војне обавезе. Сви војно способни мушкарци морају да изаберу између 21 месеца у пешадији, 23 месеца у морнарици или 24 месеца у ваздухопловству. Имају и могућност да служе у полицији, ватрогасцима, обалској стражи, или у ређим случајевима у државној администрацији. Изузетни спортисти могу да рачунају на ослобађање, ако освоје златну медаљу на Олимпијади или на Азијским играма.

Иран: Иран има обавезну војну службу у трајању од две године, али постоји изузетак за синове јединце, докторе и ватрогасце, али и геј и трансџендер мушкарце.

Еритреја: Сви мушкарци и младе неудате жене у Еритреји морају да служе осамнаестомесечни војни рок. У пракси, тврде хуманитарне организације, тај рок може да траје неколико година, па и доживотно, јер регруте стално изнова распоређују на различите војне и цивилне задатке. зато је оцењено да је избегавање служења војног рока је главни разлог што млади Еритрејци напуштају земљу и траже азил у Европи.

Сирија: У Сирији сви мушкарци морају да служе војску, а рок је у 2011. скраћен са21 на 18 месеци. Неодазивање на позив за регрутацију може да доведе до губитка посла, а самовољно напуштање јединице повлачи заворску казну до 15 година.

Бразил: Војни рок је обавезан за мушкарце старије од 18 година, с тим што студенти могу да га одложе. Младићи морају да прођу многе физичке тестове да би били примљени. Војницима следује мала плата, храна и смештај у касарнама, што привачи многе сиромашне Бразилце. Потенцијалне регруте често одбијају када број осамнаестогодишњака прерасте број потребних војника.

Кина: Обавезан војни рок у Кини постоји само на папиру, јер већ постоји огроман број добровољаца за највећу армију на свету. 

Индија: Слично је и у Индији, чија је војска добровољаца друга по величини у свету. Зато та земља никада није имала обавезни војни рок, чак ни за време британске владавине.

Ивана Николетић 

(Демостат)