Dejan Škobić: Škola za buduće helsinške vojnike

U hotelu ”Relah” koji se nalazi u selu Kovačica, kod Pančeva, helsinški odbor za ljudska prava organizovao je ”školu ljudskih prava za mlade”, za učenike srednjih škola, koja je trajala od 18. do 26 marta ove godine. Za školu se prijavilo oko 146 učenika srednjih škola iz raznih gradova Srbije, što je za razliku od prošle godine, kada je bilo prijavljeno 350 daleko manje. Na ”osnovni nivo” je primljeno 19 prijavljenih učenika. Pored osnovnog postoji i ”napredni nivo” koji traje šest dana, a polaznici tog ”kursa” se usredsređuju samo na jednu temu. Ove godine je tema bila: diskriminacija i diskriminatorno ponašanje, za razliku od polaznika osnovnog nivoa koji obrađuju više tema sa svojim predavačima. Ova škola se održava ”tradicionalno” od 2000. godine, od kada su ”borci za ljudska prava” započeli svoje vrednovanje vlasti u Srbiji po nivou „kooperativnosti“ sa zapadnim partnerima. Odnosno, od kada su počeli da se bore za uspostavljanje marionetske vlasti u Srbiji.

Predavanja su trajala između 4, 5 i 6 sati, a slobodno vreme su učenici imali od 20 časova, ali nije im bilo dozvoljeno napuštanje hotela i alkohol. Bilo im je zaprećeno da će svi oni koji napuste hotel pre završetka predavanja ili prekrše neko od pravila – poput obaveznog prisustva na predavanjima – biti izbačeni, a da će im sve troškove boravka poslati na kućnu adresu.

Uopšte nije čudno zašto se za školu prijavilo toliko učenika, pošto su uslovi fenomenalni. Srednjoškolci su, logično, ovaj seminar shvatili kao eskurziju i zabavu, što svakako i jeste bila ideja organizatora. Helsinški odbor u ovom projektu finansira Norveška vlada. Učenicima je bilo sve plaćeno, od hrane, smeštaja, do predavanja i karte za prevoz do Kovačice; učenici su samo trebali da slušaju o genocidnim Srbima, pravima LGBT populacije i sličnim temama.

Žalosno je što su decu privukli luksuzni smeštaj i besplatna hrana, jer će cena koju će oni u budućnosti platiti promovišući i živeći u lažima koje im predavači serviraju, biti veoma skupa. Ne želeći da ulaze u sukob s učenicima, na predavanjima uglavnom predavači nisu donosili zaključke, samo su iznosili ”činjenice”, a učenicima su ostavljali da sami donose zaključke. Pitam se samo, kakav zaključak može doneti mlad čovek, srednjoškolac, nacionalno neosvešćen, bez političkog stava i jakog karaktera, pogodan za razne vidove manipulacija. Srpski ”borci” za ljudska prava – su shvatili da su mladi ljudi uzrasta između 15 i 19 godina najpogodniji za manipulacije, jer se u tom godišnjem dobu mlad čovek razvija, stasava i u zavisnosti od okruženja i drugih okolnosti razvija svoje mišljenje i svoj stav o raznim stvarima, pa i o politici i nacionalnom pitanju.

U članku ću pisati o gotovo svim predavanjima, a u želji da ne budem pristrasan napisaću nešto i o ”svetlim tačkama” ovog kursa, ali čitaoci će shvatiti da se u ovoj ‘školi ”ljudskih prava” najmanje govorilo o ljudskim pravima, a najviše o ratovima 90-ih godina, idealizovanju Đinđića i ”srpskoj istoriji iz više uglova”, pravima LGBT populacije, evropeizaciji Srbije i sl. temama.

Prvog dana (18. mart) organizovan je doček za nove, mlade regrute, buduće ”borce” za ljudska prava i iznesen im je program koji ovom prilikom neću objaviti. Nešto od toga što bih objavio može se naći i na sajtu Helsinškog odbora, ali ne sve!

Drugog dana predavanje je održao politikolog Pavel Domonji, šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava. Teme njegovog predavanja bile su: teorija i istorijat razvoja ljudskih prava, prava nacionalnih manjina, međuetnička tolerancija i interkulturalnost. Teme su za pohvalu, ali predavač nije. Domonji je, da podsetimo, pre dve godine kada je na dnevnom redu bio statut Vojvodine rekao sledeće: ”Beograd prema Vojvodini ima kolonijalni odnos i tu pokrajinu shvata kao plen”.

“Vojvodina je jedina federalna jedinica bivše SFRJ koja je prošla mnogo gore nego svi ostali”.¹ Prva rečenica je identična Čankovom stavu o ”kolonijalnom odnosu Vojvodine”, dok se druga odnosi na statut, koji je Vojvodina dobila ustavom 1974, a izgubila amandmanima 1988/99 i ustavom iz 1990. koji je sve to potvrdio.

Domonji je još 2007. javno govorio da ”Kosovo treba da bude nezavisno, a da Vojvodina treba da dobije status Hong Konga“.²

Istog dana, Jelena Mirkov, aktivistkinja Helsinškog odbora za ljudska prava je držala predavanje o mehanizmima zaštite na međunarodnom i nacionalnom nivou, pravima marginalizovanih grupa i pravu na različitost. Ona je sa svojom organizacijom još pre dve godine ”organizovala dan sećanja na ”genocid” u Srebrenici i tom prilikom pozvala vlasti u Srbiji da uhapse Ratka Mladića”.³ Kakve imaju veze takvi stavovi sa ”različitošću” i ”nacionalnim manjinama” zaključite sami.

Trećeg dana učesnici su slušali predavanje na temu: Šta znači LGBTTIQ, U čemu se razlikuju rod i pol, Perspektive seksualnosti, LGBT prava u Srbiji, i učestvovali u radionici Lezbejska knjiga u Živoj biblioteci.

U pomenutoj radinonici ispitivano je mišljenje učenika o LGBT populaciji u Srbiji. Gotovo svi učenici na osnovnom nivou su bili za to da se dozvoli LGBT populaciji da sklapa brakove, dok je veći deo bio za to da se dozvoli takvim osobama da usvajaju decu. Na predavanju se želelo mladima nametnuti misao da ”LGBT populacija treba da ima onakva prava kakva imaju nacionalne manjine u Srbiji”, što se donekle i uspelo, što pokazuje ”mišljenje” mladih o sklapanju brakova i usvajanju dece među LGBT populacijom koja je do 1992. godine smatrana bolešću u svetskoj zdravstvenoj organizaciji.⁴ Dve trećine Srba smatra isto.⁵

Četvrti dan je bio za pohvalu, iz dva razloga. Prvo, učenici su posetili ”muzej naivne umetnosti”, a drugi, naučili su nešto više o komunikacijskim modelima i veštini slušanja, od predavačice Tamare Tomašević.

Petog dana o ratu, zločinima, genocidu i istini, pravdi, pomirenju govorio je Nebojša Tasić iz Agencije za borbu protiv korupcije i dugogodišnji saradnik Helsinškog odbora.

On je tom prilikom izjavio ono što stalno imamo prilike da čujemo u medijima od „Druge Srbije“, da je ”potrebno pomirenje”, a mladima je objasnio da su ”dužni da istražuju sami o genocidu u Bosni”. Naravno, misli se na srpski ”genocid” i Srebrenicu. Istog dana učenici su informisani o ”istinoljubivim” i ”pravdoljubivim” akcijama u kojima je učestvovala omladina Helsinškog odbora. Očigledno je da su na taj način želeli da privuku mlade regrute u ovu organizaciju, koji će kasnije biti zagovarači anacionalnih stavova koji vode do samokrivice i propagiranja odgovornosti za nešto što uopšte nije ni učinjeno, jer samo govoreći protiv srpskog naroda i budeći osećaj krivice kod mladih za isključivo zločine jedne strane i to neproverene, ti ”borci” za ljudska prava u helsinškom odboru mogu privući mlade, a ”raj na zemlji” – mesto gde je sve besplatno – najbolji je način za to!

Istoričar Srđan Milošević je šesti dan držao predavanje o zloupotrebi istorije, revizionizmu u istoriji, konstrukciji istorijske svesti kroz udžbenike iz istorije i nacionalnim stereotipima. On je insistirao na tome da ”postoji više uglova iz kojih se istorija treba sagledati, da bi se došlo do istine”. Jedan od učenika je postavio pitanje o ”Deretićevoj nebeskoj Srbiji”, na šta je ”istoričar” Srđan odgovorio vrlo kratko ”Deretić je mašinski inžinjer”, kako bi omalovažio rad dr Deretića, koji je doktorirao na Sorboni. Želeći još više da omalovaži Deretićevu istoriju, Milošević je između ostalog rekao ”da to nije pravi Deretić”, što je besmislena laž ljudi koji žele da ospore Deretića i njegovu istoriju, kojeg sam prošle godine lično upoznao! Ali to se kod nas podrazumeva – kada čovek ne može da dokaže stavovima da je u pravu, on vređa svog sagovornika ili protivnika kako bi se ”odbranio” od njegovih stavova. Naravno, niko ne kaže da bi navode iz Deretićevih knjiga trebalo bezuslovno prihvatiti. Ali njegove argumente, u najmanju ruku treba svakako razmotriti i ako se misli da nisu ispravni, suprotstaviti drugim argumentima, a ne diskvalifikacijama.

Nakon toga, šesti dan je usledilo gledanje kratkih filmova o izbeglicama, međutim na sajtu Helsinškog odbora se ne govori i da su gledali dokumentarne filmove o ”genocidnim” Srbima – Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću što mi je napisao moj izvor S. R.

Sedmi dan su se na služavniku ispirača mozgova našli Kosmet i Zoran Đinđić. Prvo Đinđić, i to u jutarnjem terminu od 10:00 do 11:30. Toliko je trajao film pod nazivom ”Atentat – naša privatna stvar”. Posle toga, gotovo tri sata je držao predavanje Albanac sa Kosmeta, Bashkim Hisari na temu ”Kosovo pre i posle NATO intervencije”, koji je inače šef kancelarije Helsinškog odbora na Kosmetu. Nije čudno što je Hisari baš sedmi dan držao ovo predavanje, jer to je bio 24. mart, dan kada je otpočela agresija NATO pakta na Srbiju. Hisari je loše pričao o ”drugu Titu” koji je kosovskim Albancima ustavom iz 1974. napravio državu u državi na Kosmetu, ali ni to nije bilo dovoljno da bi oni tog čoveka – kojeg s pravom možemo nazvati ”albanska majka” – koji je mnogo učinio za njih, poštovali.

Hisari je govorio i kako ”Kosovski Albanci mnogo veruju Americi”. To bi ipak trebalo da zabrinjava sve albanske intelektualce sa Kosmeta, jer su i pre Amerikanaca verovali Kini, SSSR-u, nacističkoj Nemačkoj i fašističkoj Albaniji, koja im je ostvarila san ”velike Albanije”, a i pre nje Austro-Ugarskoj i Turskoj, od koje su samo zadržali veru.

Hisarija navodno ”zabrinjava činjenica što većina mladih Albanaca ne zna srpski jezik”.

Najveća glupost na ovom predavanju bila je Hisarijeva tvrdnja da su Srbi i Albanci pre bombardovanja živeli harmonično, družili se, deca im se igrača zajedno… Da podsetim. Albanski šovinisti su proterali u periodu od 1878 do 1912 oko 150.000 Srba i nekoliko desetina hiljada ubili, dok je za vreme Drugog Svetskog rata proterano još između šezdeset i sto hiljada Srba, a više desetina hiljada ubijeno. Za vreme komunističke ere na Kosmetu postoji niz slučajeva u kojima su Albanci ubijali svoje srpske komšije, palili im letinu, klali im svinje, sekli šume, silovali mlade srpske devojke i sl. Takva dva naroda nisu mogla živeti harmonično!

Osmog dana učesnici su imali prilike da čuju i o ”evropeizaciji Srbije”. Naime, Miloš Ćirić je držao predavanje na teme: ”istorijski razvoj Evropske unije” i ”Evropski sistem vrednosti i evropske integracije Srbije”. Kakve ovo veze ima sa ljudskim pravima poput svih prethodnih predavanja procenite sami! Veoma me je začudilo što nije držano predavanje i o NATO paktu. Možda su procenili da ”još nije vreme za to”, ali ja sam uveren da će narednih godina doći na red poput evropeizacije i natoizacija Srbije.

Svakodnevno, od 17:00 do 18:00, a nekad i do 18:30, održavan je ”Forum teatar”, koji je jedina svetla tačka u ovoj tmurnoj školi, pored slobodnog vremena koje su učenici imali od 20 ili 21 čas, ali s tim da se ”druže u sobi”. To je fenomenalna stvar, jer su učenici ostajali pričajući  i družeći se do jutra, tako da bar za jutarnja predavanja nisu bili dobro koncentrisani i nisu primili u svoj mozak sve ono što su im servirali njihovi predavači.

Ne bih više da trošim reči na samozvane borce za ljudska prava, nego ostavljam vama da procenite jesu li oni borci i da li su ova predavanja bila ''škola ljudskih prava'' ili ''škola budućih helsinških vojnika''?!

Devetog dana – 26 marta učenici su se oprostili od luksuznog života i krenuli svojim uglavnom skromnim kućama, sa mnogo utisaka, koje će mnoge od njih inspirisati da se pridruže Helsinškom odboru. Mnogi od njih postaće javne ličnosti, ne daj Bože političari – novi Čedisti, Čankovci i Zukorlićevci.

Umesto da deca nauče nešto o ljudskim pravima, ova predavanja su ustvari služila za promociju Helsinškog odbora za ljudska prava i njihovih stavova među mladima pošto su većina predavača  članovi Helsinškog odbora, a ostali, tradicionalni, dugogodišnji saradnici. Mladi iako još uvek ne shvataju – a bojim se da neće nikada shvatiti – trpeće teške posledice zbog ovog kursa. Neverovatno mi je kako ti njihovi roditelji nisu proverili kome šalju svoju decu. A moglo bi se zaključiti na osnovu onoga što su objavljivali na internetu. Osim toga, njihova ”biblija” je navodno Helsinška povelja, ali oni nju u svakoj prilici krše, jer ona govori o poštovanju suvereniteta država, dok Helsinški odbor  javno istupa protiv jedinstva Srbije, u prilog nezavisnosti Kosmeta i odvajanja Vojvodine od Srbije, što propagiraju i na svom zvaničnom sajtu.

Ne bih više da trošim reči na samozvane borce za ljudska prava, nego ostavljam vama da procenite jesu li oni borci i da li su ova predavanja bila ”škola ljudskih prava” ili ”škola budućih helsinških vojnika”?!

(Fond Slobodan Jovanović)

Uputnice:

^1. http://www.nspm.rs/hronika/pavel-domonji-otezanje-sa-decentralizacijom-jaca-pristalice-nezavisnosti-vojvodine.html?alphabet=l

² http://www.vesti.rs/Politika/Pavel-Domonji-Vojvodini-status-Hong-Konga.html

³ http://dinkogruhonjic.blogspot.com/2009/07/otvorena-izlozba-fotografija-srebrenica.html

⁴ http://www.montenegro-gay.me/component/content/article/1-crna-gora/52-danas-je-meunarodni-dan-borbe-protiv-homofobije.html

⁵ http://www.naslovi.net/2008-04-11/mondo/homoseksualnost-je-bolest-smatra-vecina-srba/636873