Dejan Mitevski: D' skrimplej

Prateći dogodovštine oko „scenarija“ za film Andželine Žoli, i to isključivo zahvaljujući neplaćenim balkanskim pablik rilejšnz agentima, čoveku svašta padne na pamet. Na primer, da napiše jedan „D' skriiiiMplej“ za potrebe Holivuda, jer ovi bataljoni nazovi scenarista nisu ni za šta. Sumnjiv je meni taj način na koji oni zarađuju za bivše žene i sadašnje ljubavnike. Ti balkanski marketinški olajavači kao da su rasli na japanskoj posleratnoj destruktivnoj prozi, ili pak ne mogu da dođu sebi od one već drevne „Imperije strasti“. Ne znam kako još naći objašnjenje za sličan nalet bolesne mašte: on nju siluje, otseče joj dojku, ona se zaljubi u njega, on se zaljubi u nju, ona ga izda, on je ubije, u sred kajanja biva i sam ubijen. Biće da je zasluženo... Strava! Što bi rekli Rusi – žestь!

Izlazimo iz bioskopa, pomalo u čudu što smo tak' normalni, pomalo ljuti na sebe što smo takvi mediokriteti, pa se sami ne dosetimo, jel' da...

Dakle, u narednih nekoliko minuta želeo bih da ponudim dve varijante holivudskog scenarija, tačnije, holivudski očekivani, i holivudski neočekivani. To jest, prvi, kako pišu, i drugi, kako bi mi bili krajnje i pozitivno iznenađeni kad bi napisali. Pa i snimili, što da ne.

Očekivani scenario:

Orlando Blum (ko ga zna – zna...) obučava izrelske partnere kako da se koriste novom američkom bespilotnom leteće-špijunsko-ubojnom tehnikom (Orlando je Britanac, reći ćete vi, ali radi za američku vojnu mašineriju, reći će autori, „čime još jednom naglašavamo izuzetnu istomišljenost i uigranost britansko-američkog partnerstva kada se radi o civilizacijskom napretku putem upucavanja demokratije u nekoga, kao i izuzetnu ulogu i izuzetno visoku platu Tonija Blera u nekom tamo bliskoistočnom regulisanju čega već). I vršeći tu obuku, Orlando, dakle, k'o od šale pronalazi Ahmadinedžada koji je u poseti Libanu (bio nedavno, kažu), i nanišani, prvo samo mikrofon, pa snimi antisionistički govor predsednika Irana („Neće kamen na kamenu ostati od jevrejske države“ – šiklja „Mahmud“ i prska pljuvačkom po mikrofonu, a i šire, kao pravi negativac Bolivuda). A OrlandoBlum mic po mic, pa stavi prst na obarač, ovaj, na dugme, i napreže čelo (što znači troši psiho-fizičku snagu, kalorije...), a zatim... Ne, a još prethodno iranske tajne službe kidnapuju eksperticu Mosada za pedikir-manikir i prerušavanje, koja je uprkos pravilima svoje čuveno stroge organizacije provela nezaboravnu noć sa američko-britanskim ekspertom, ili su bar otplesali jedan nezaboravni ples sa puno krupnih planova - to zavisi od budžeta filma... I sva ta tenzija zbijena u samo nekoliko minuta dok je Mahmud na nišanu Bluma! Izraelska vojna „verhuška“ vrši pritisak na Orlanda, „Ubij, ubij!“, zbog čega već tamo jedan nespokojni i nepomirljivi Izraelac pokušava da mu oduzme džojstik, i da pošalje raketu na Ahmadinedžada. Dolazi do rvanja, jer Orlando ne sme!, jer Orlando zna! ... da Ahmadinedžad zna! ... čija je Sara devojka! I svako sve uostalom zna... da je homo homini lupus est... I, pošto svemu jednom dođe kraj, Sara se samoručke oslobodi iranske bande, mula i Revolucionarne garde - Ahmadinedžada ostavljamo za sikvel, iranski atomski program je u srcu poražen jednom raketom Orlanda, koju on ispucava bez dozvole glavnog štaba, posle čega naravno biva otpušten – ali kao heroj! - i potom svakojako posvećuje svoju nezaposlenu mladost stvaranju anglojezične porodice u svetu bez iranske pretnje... Hepi & end.

Posle čega mi izlazimo iz bioskopa kraći za sat i po života i novca za ulaznicu.

A sad, neočekivani scenario:

2020. godina. Srbija, poslednja zemlja Evrope koja nije ušla u Uniju, čmičak Evrope, CVETA I PROSPERIŠE. Evo već deset godina kako ruši planetarne rekorde turizma i dobrodošlice. Lovci na glave (to jest, na glavu) sjatili se sa celog sveta. Jedu, piju, puše, žive potrošački život, bleje, tumaraju... bankrotiraju i odlaze. Kod psihoterapeuta. Ko se ne izleči, kome ne izađe iz glave telefonski broj – 9191, vrati se natrag. Nagradna suma iz godine u godinu raste u milionima. Holandija s vremena na vreme kao da hoće da kaže „pa, pristajemo, ljudi“, ali Srbija odlučno dreši kesu, i Holandija ućuti.

Tu stupa na scenu Orlando Blum. On nije kao svi drugi. On je Orlando Blum! On nema osećanja. Nema slabe tačke. On je profi. Nepodkupiv. Nesalomiv. On ima svoju misiju, svoj zacrtan put. Njega ne može da zbuni to što je svaki peti Srbin prerušen u Ratka Mladića i predstavlja se kao Ratko Mladić. Blum ima izvanredan njuh i na pravom je tragu...

Mladić je zatečen. Prosperirajuća Srbija je zadržala dah. Šta će da se desi???

Odluka je pala. Sve ili ništa. Poslednji kec u rukavu: FARMA!!!...

Mladić postaje učesnik Farme. Blum kreće za njim. Fatalna greška! Hladan tuš za publiku, koja polako počinje da shvata: Blum iz „kapUt“. Najjači, najnesalomiviji, najnajidealniji jednostavno ne može da ne izgubi svako dostojanstvo na Farmi. Cica s jedne strane, Mica s druge... Kako nam prenose poslednja zbivanja iz rialiti šoua (citat iz srpske štampe): „Ona je ušla u muški toalet i ostavila širom otvorena vrata, a on se samo koji metar dalje olakšao u žbunje. Eto, za početak jedno drugom su u pomrčini uspeli da vide piše“... General je star za takve strasti, on napušta scenu. Blum ostaje i tone u živom blatu. Zlo pobeđuje...

(Tišina)

Izlazimo iz bioskopa, onako zatečeni, i mislimo: Pa, aj' sad, kad baš mora...

(Glas Rusije)