Dejan Lukić: Nobelijada mladog Jeremije

Ako u ovoj srpskoj sagi oko odlaska, pa neodlaska, pa nešto slično odlasku (ali da se Mandarini ne sete) u Oslo na dodeljivanje Nobelove nagrade za mir Kinezu čija je jedina mirotočivost što je gurao slamčicu u nos Centralnom komitetu KP Kine, ima neke ljudske ironije, onda je to ironija da će mlađani Jeremić pod led baš kada je povukao pravi politički, diplomatski, moralni i patriotski potez.

Šta mu bi da pored živog Borisa Tadića "prosrpske orijentacije" (tako baš reče za sebe na TV Rusiji) obznani da je Srbiji preča Kina nego ova groteska od Nobela? Da li je inteligencijom koju poseduje u bitno većim količinama od svog političkog tatka izračunao da je bolje i rodoljubivije malo naljutiti žrece u Briselu nego da nam Kinezi obustave izgradnju mosta preko Save, prikoče termoelektranu Kolubara ili ukinu naš kineski veto u Savetu bezbednosti na trajno otcepljenje Kosova? Da li je to mladom Jeremiji dozlogrdilo da posluje pod komandom gazde i njegove spoljnolitičke šarade i unutrašnjopolitičke burazerijade? Da li je to i njemu puna kapa evroatlantskog misticizma? Da li nam to ovom svojom "diverzijom" da ne idemo na Nobelijadu mladi Jeremija poručuje da će sam otići u mirovinu pre nego što ga tatko zbog ove blasfemije gurne pod led? I da li je ovo samo Jeremićev metaforičan signal da je vrag odneo šalu i da, što se njega tiče, skače sa broda koji tone? 

Ako ste na sva ova pitanje odgovorili sa "da", vi ste pobednik kviza. Ali, prvu nagradu za sada, ipak, nosi sam Boris Tadić koji od sada ima žrtvenog jarca da nam pusti žvaku kako nam se Brisel jako naljutio i kako, zbog diverzije mladog ministra spoljnih dela, nećemo šale tamo gde bi inače stigli na kukovo leto. 

Ali, Nobelijada je ionako, posle Ahtisarija, Obame i kompanije, najobičnija zajebancija u kojoj je svaka keruša koja digne zadnju nogu na kinesku, rusku ili koju drugu antiatlantsku banderu, viđena za Nobelovu nagradu. 

Pa kada su stvari već takve, kandidujem i ja, sa debelim argumentima, mog pokojnog đeda Iliju za narednog laureata. Evo argumenata: Đed Ilija je pre ravno 96 godina imao 17 godina kada su ga, budući da je živeo u Bosni, austrijske vlasti pozvale u carsku vojsku. Đed Ilija je, međutim, bio gluvonem, pa nije bio za soldata nijedne vojske, pogotovo da služi Ćesara. Ali, nisu mu verovali da je gluvonem. Bacali su ga - pričala mi baba Jelka - na sve muke, iskušenja i ispite. Na kraju, vezaše mu ruke, namakoše na oči povez i postaviše, negde tamo kod Busovače, na tračnice neke šumske pruge. Pustiše na đeda Iliju vagonet niz strmu prugu. Tutnji vagonet, stiže sve bliže, ali Ilija ne pomiče, gluv pa gluv. Ukočiše, na kraju, tik uz leđa mog nesretnog đeda, odvezaše ga, skinuše mu povez sa očiju i oslobodiše službe u carskoj vojsci. 

I tako, sve vreme rata moj đed nije bio u carevoj vojsci, pogotovo imperijalnoj i osvajačkoj, što je, priznaćete, krupan lični doprinos miru i Nobelu. 

A kada prođoše te četiri godine Prvog svetskog rata i u Bosnu stiže vest da je nastao mir, đed Ilija izađe nasred Busovače, pope se na nekakav panj, podiže obe ruke uvis i koliko god ga, pokoj mu duši, nosilo njegovo srpsko grlo, viknu da se čulo sve do Sarajeva: "Živila Srbija!" 

Pa mi sada vi recite, ako takva radost na vest o miru i tolika, četvorogodišnja žrtva za stvar mira - sa sve tutnjavom vagoneta na šumskoj železnici - nisu za Nobela, onda ni Nobel nije trebalo da se rađa niti da izmišlja dinamit. 

Ali, sreća mog kandidata za Nobela, đeda Ilije, bila je što je živeo pre 96 godina kada se još moglo iz punog grla viknuti do Sarajeva: "Živela Srbija." A nesreća mladog Jeremije, i svih nas sa njim, jeste što to sada ne ide, nije evroatlantski. I što mu je u gazde "prosrpsko" srce i atlantska duša.

(Vesti)