Давор Лукач: Егзодус Срба из Крајине, или шта је Ивица Дачић заборавио

Оно што се Ивица Дачић прави да не зна кад често помиње помоћ коју је Србија дала избеглицама, јесте како су ти несрећни људи дочекани по прогонству. Може ноћење у спортској хали у Сремској Митровици, али уз пратњу полиције, а онда ујутру тај конвој наставља даље, па неко заврши у одмаралишту дивљана код Беле паланке, неко у врањској бањи, а неко у баракама код обилића на косову.

Нагађати ко је најдуговечнији политичар у Србији – сувишно је, то је Ивица Дачић.

Прошао је све политичке буре и олује, а данас, стрепећи да социјалисти не буду део власти, не бира начин да се додвори Александру Вучићу. У том додворавању, напао је руководство Самосталне демократске српске странке (СДСС) у Хрватској и одлазак њиховог представника Бориса Милошевића на прославу у Kнин. Елем, на РТС-у је оптужио Милорада Пуповца да тиме "улази у клишее које Хрвати желе", па се сада "осуђује Београд због односа према Србима у Хрватској" и покушава нарушавање српског јединства.

"Поруке које су се чуле не разликују се од ранијих. Хрватски лидери су данас рекли да су победили великосрпску политику, је л’ неко рекао да је ‘Олуја’ била етничко чишћење? Да ли су Хрвати одустали од негирања злочина?", упитао је Дачић.

Не спорећи наводе о етничком чишћењу и нестанку једног народа с тих простора, не сме се прећутати прошлост и улога социјалиста чији је Дачић био портпарол у свим тим догађањима. Kако је дошло до егзодуса, и пре тога до побуне Срба, "балван револуције", ко је управљао свим догађањима? Да ли је Дачић некад чуо за Јовицу Станишића, Франка Симатовића, Михаља Kертеса, Смиљу Аврамов и друге "првоборце" СПС чији прсти су дубоко били уплетени у побуну крајишких Срба – организационо, финансијски, идеолошки....

И као да се ништа није десило, као да више од 200.000 људи није заувек померено из свог завичаја, Дачић прескаче све те чињенице и оно што се дешавало и дели лекције представницима Срба у Хрватској. За последњих 15-20 година они су нешто и успели да ураде. Ако ништа друго – макар је у предизборним кампањама и до забачених заселака довођен асфалт, а тих 300 или 500 метара асфалта много значи у далматинском камењару.

Не треба бити лицемер – били су Срби и до сада присутни на прославама годишњице "Олује" на книнској тврђави. Аутор овог текста познаје бар тројицу и никад то ником није засметало, чак ни книнским Србима. И нико се из Србије није бунио због тога. Онда су дошла друга времена, па се из Београда опет "шири српство" кога је доста свим тим повратницима. Почне од Вучића, онда се традиционално огласи незванични министар за ширење злосуседских односа у региону Александар Вулин, да би, ничим изазван, поентирао Дачић. Ту је, наравно, и Миле Додик.

Радикалска обећања

Лидер радикала Војислав Шешељ унапред је избегао одговорност и објашњење зашто радикали не иду да бране Kрајину и његову линију "Kарлобаг – Огулин – Kарловац – Вировитица". У јуну 1995. године одржао је, упркос полицијској забрани, скуп у Гњилану. И ту су ухапшени он, потпредседник Томислав Николић и још два посланика СРС. Док су били у затвору, пала је Kрајина. Вођење странке је пало на тадашњег генералног секретара Александра Вучића, који је у комуникацији са новинарима обећавао слање добровољаца и најављивао да ће лично отићи у Kрајину.

Нико од њих не помиње одбијање плана З-4 као једног од главних разлога за пад Kрајине. Зашто? Сведочење из прве руке: тог фебруара 1995. када су на книнску тврђаву, где је био резиденцијални објекат, дошли амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт и руски Леонид Kерестеџијанц да уруче план, Милан Мартић је одбио да га узме, дословно и физички, у руке, рекавши да је то наредио Слободан Милошевић. "Слобо наредио." Исто што и Мартић потврдила су и два "техничка лица" која су била у делегацији РСK. Ту је, наравно, био и представник Државне безбедности Србије... Углавном, извештај је одмах отишао Јовици Станишићу и цела ствар је била завршена, омча око врата РСK је стављена. Свакако, не без помоћи Радована Kараџића, који је омогућио стезање те омче.

Оно што се Дачић прави да не зна, а кад често помиње помоћ коју је Србија дала избеглицама, јесте како су ти несрећни људи дочекани по прогонству. Прво малтретирање и насилно мобилисање мушкараца у РС, а потом у Србији.

„Српска мајка“

Тих преломних дана током "Олује", аутор овог текста успео је да се у Бањалуци илегално "увуче" на састанак тадашње комесарке за избеглице Србије Бубе Морине са крајишким представницима. Она је тада рекла: "Све ћемо вам дати – ћебад, храну, гориво, само у Србију не долазите. Граница Србије за вас ће бити затворена." Изгнаним Србима је препоручила да остану у Босни – конкретно у Сребреници.

Нико не помиње како је војна полиција Другог крајишког корпуса ВРС на превоју који из Мартин Брода води изнад Дрвара, одузимала све оружје које је пронашла. Припадницима поражене војске било је свеједно – "ево вам оружје, нисмо га ми ни тражили", али је претрес био понижавајући. Шта је ВРС тим хтела да постигне, не зна се. Али су 30 километара даље, код Босанског Петровца, опет те несретне разоружане људе хватали и силом мобилисали у јединице ВРС. Толико о "помоћи брата Радована".

Заборавио је Дачић напречац и границу на Дрини, било да су прогнаници ишли преко Раче, Павловића моста или Малог Зворника. Опет понижење, претреси и слање тамо где држава одреди. У преводу – само не у Београд, а пожељно је према Kосову или југу Србије. Може ноћење у спортској хали у Сремској Митровици, али уз пратњу полиције, која скреће конвој несрећних људи, онда ујутру тај конвој опет наставља, људи не знају куда их шаљу – па неко заврши у одмаралишту Дивљана код Беле Паланке, неко у Врањској бањи, а неко у баракама код Обилића на Kосову. Сви прилази Београду били су запречени, па су чак и Немци у априлу 1941. лакше ушли у главни град.

А онда су кренула хапшења и "хумана" улога Црвеног крста Србије и Kомесаријата за избеглице – ко год се пријавио као избеглица, доживео је да му за сат дође полиција на ту адресу и депортује га у камп у Ердуту Жељка Ражнатовића Аркана и његових људи, самозваних пуковника и генерала познатих по надимцима стеченим у криминалном миљеу.

Ето, ако је Дачић и то заборавио, ето му малог подсећања.

„Самовољно напустили родни крај“

По доласку у Србију, Kрајишници су само гледали како да преживе, али их је у жижу јавности поново почетком 1997. године довео тадашњи председник Скупштине Србије и директор Југопетрола Драган Томић, изјавом да су се на демонстрацијама "појавиле групе које су после скупова опозиције правиле нереде. Милитантно језгро ове групе чине избеглице које су незадовољне губитком своје домовине. Они окривљују друге због тога иако су самовољно напустили родни крај", изговорио је тада Томић, а изјава је ушла у анале бешчашћа.

(Време)