Darko Tanasković: Treba biti oprezan prema neoosmanističkoj dimenziji Turske

Poslednjih nedelja Turska je ušla u centar medijske pažnje posetom svoje delegacije Sandžaku i neobičnim interpretacijama istorije ambasadora Ali Rize Čolaka. Profesor dr Darko Tanasković, bivši ambasador u Turskoj, Azerbejdžanu i Vatikanu, u razgovoru za „Politiku” kaže da se nama te interpretacije samo čine neobičnim, jer su u suprotnosti s našim, kao i da turska i srpska percepcija istorije Osmanskog carstva ne mogu biti podudarne – i u tome nema ničeg čudnog.

„Istorijska nauka bi morala nastojati da bude što objektivnija i da utvrdi bar minimalni ’zajednički sadržatelj’ svesti o realnostima prošlosti, ali od toga smo očigledno još uvek daleko”, kazao je Tanasković.

Ipak turski zvaničnici sve češće govore o osmanskoj prošlosti.

Tumačenja kakva u poslednje vreme o osmanskoj prošlosti Balkana vole da daju turski ambasadori, govoreći o „divnom zajedničkom životu”, odražavaju zaprepašćujuće neshvatanje kolektivnog pamćenja, mentaliteta i osećanja sredine u kojoj obavljaju diplomatsku dužnost. Ako nisu plod naivnosti, potcenjivačka su za zdrav razum i nikako ne doprinose uverljivosti retorike kojom nastoje da nas ubede u konstruktivnost i dobre namere svoje zemlje. Valja napomenuti da se poslednjih godina i u turskoj istoriografiji manifestuje sklonost ka nekritičnom revalorizovanju civilizacijskih dometa osmanske epohe.

Da li neodmerene izjave turskih zvaničnika (Erdogana o Sarajevu i Davutoglua o Osmanskom carstvu) samo prate rast moći Turske?

Svakako! Inače, za neoosmanizam je karakterističan ketmanski karakter. Neoosmanista nikada neće priznati da je neoosmanista, u šta nas uveravaju i gotovo ljutita odbacivanja takvih „optužbi” od strane turskih zvaničnika. Povremena veća otvorenost u javnom davanju oduška imperijalnoj nostalgiji (i ambicijama) sigurno je plod porasle samouverenosti.

Da li bi Srbija trebalo da bude opreznija zbog toga?

Srbija mora sarađivati, i to što šire i sadržajnije, s Turskom, koja je nedvosmisleno već sada regionalna sila u usponu. To, uostalom, važi za sve balkanske države, jer je bez odgovarajućeg uklapanja Turske teško zamisliti trajnu stabilnost i napredak regiona. Ono prema čemu treba gajiti oprez jeste ideološka i simbolička, neoosmanistička dimenzija turskog odnosa prema Balkanu, a koja se ogleda u shvatanju da su vekovi osmanske dominacije ovim prostorom nekakav pozitivan kredit kojim se može legitimisati posebno pravo, pa čak i obaveza mešanja u unutrašnje stvari savremenih država.

Sasvim je jasno zašto Balkan u interesnom smislu privlači Tursku. Mislite li da je Srbija prebrzo i preširoko otvorila vrata za ove ambicije?

Nemam dovoljno elemenata za pouzdanu procenu. U javnosti je prilično rasprostranjen utisak da se u jednom trenutku prenagljeno i prejako zaigralo na „tursku kartu” i da se dobrodošla spremnost za jačanje raznih vidova obostrano korisne privredne i finansijske saradnje isuviše blisko spregla s neumesnim političkim uplitanjem Turske u „sređivanje prilika” na prostoru bivše Jugoslavije, pa čak i osetljivih unutrašnjih pitanja Srbije.

Dugo ste bili ambasador u Turskoj. Koliko se u međuvremenu turskadiplomatija promenila?

Ako je suditi po stilu nastupa prethodnog i sadašnjeg ambasadora Turske u Beogradu, kao i ponašanju ministra Davutoglua u nekim situacijama, rekao bih da su promene osetne. U Turskoj sam službovao u teško vreme rata u BiH, kao i sukoba na KiM, uključujući i bombardovanje. Iako su naše države tada bile na suprotstavljenim, gotovo neprijateljskim pozicijama, saradnju s turskim kolegama pamtim kao uzornu, a njihovo držanje kao visoko profesionalno i otmeno. Sećam se sjajnih diplomata, tananog ministra Ismaila DŽema, ambasadora, nekih i u Jugoslaviji, Alija Hikmeta Alpa, Alija Tujgana, Ajdina Šahinbaša, Aleva Kiliča, Ahmeta Adžeta...

Šta se u odnosu na to vreme promenilo?

Suština politike ne baš mnogo, jer je ona prema Balkanu uvek bila dosledno neoosmanistička, ali forma i način delovanja, kao i intenzitet znatno. A u diplomatiji forma nikako nije samo formalno pitanje. Umesto da budu spremni za otvoren, ne uvek i lak dijalog sa širokim krugom ličnosti i institucija u Srbiji, ambasadori su se, izgleda, opredelili za usluge i informacije iz uskog, nereprezentativnog kruga ljudi problematičnog osećanja lojalnosti prema sopstvenoj državi, kao i deljenje lekcija javnosti posredstvom medija. Oni se ljute na neistomišljenike i proglašavaju ih neprijateljima Turske, što nije bio manir turske diplomatske škole. Zato valjda i ne mogu pravilno razumeti gde se nalaze.

Da li dijametralno različito gledanje na ulogu Turske na Balkanu može da proizvede nesuglasice između predsednika Srbije i Republike Srpske Borisa Tadića i Milorada Dodika?

To treba pitati njih dvojicu. Mislim da ne bi smelo. Nije to jedino pitanje na koje se, iz objektivnih i razumljivih razloga, u pojedinostima drugačije gleda iz Beograda i Banjaluke. Međutim, na strategijskom nivou državno-nacionalnih prioriteta, Srbija i Republika Srpska su toliko sudbinski značajne jedna drugoj, da niko, a pogotovo Turci, njihove skladne odnose ne bi trebalo da može uzdrmati.

Razgovarala: Biljana Mitrinović

(Politika)