Danijel Cvjetićanin: Da li je put u EU popločan ekonomskim propadanjem Srbije

Veština mogućeg

U mutnim bujicama potrošačke histerije domaća vlast i njeni miljenici, čini se, lako dolaze do ulova u vidu ogromnog tranzicionog profita

Političari i NVO-aktivisti, obrazovani na kratkim (Soroševim) kursevima liderstva u Segedinu, Pešti ili nekom drugom centru za obuku, često se obraćaju javnosti devizom da je politika – veština mogućeg. Po toj doktrini, koju  zagovornici globalizma rado preporučuju slabijim zemljama, zadatak političara je da shvate šta je moguće, a šta nije. Pa da zaborave nemoguće, a prihvate moguće, ma koliko to bilo ponižavajuće i štetno za interes zajednice kojom rukovode. Za vodeću svetsku silu, dabome, važi obrnuta teorema – njihovi političari moraju prihvatati svetske izazove, a najpre one najmanje moguće. I to baš zato!

Tako se pokazalo moguće (i realno) da se građanski (secesionistički) ratovi u Jugoslaviji, devedesetih godina, predstave kao međunarodni ratni sukobi, a žrtve, kojima je 1991. godine objektivno pretilo istrebljenje (po scenariju iz 1941), prikažu kao agresori – zato što su imali želju da se brane. Danas je, na primer, moguće poštovati volju silnika i priznati nezavisnost evroameričke države Kosovo na teritoriji srpske države, a uskoro će, možda, biti moguće (i realno) pridružiti se snagama NATO u „borbi ujedinjenih naroda Evrope na Istoku“.

Ekonomske perspektive

A šta je moguće u privrednom životu? Moguće je voditi politiku prekomernog uvoza, preteranog zaduživanja i potrošnje, uz masovno gašenje industrijskih kapaciteta i slabljenje konkurentske snage privrede. Moguće je, pa čak i neophodno, prodavati (ili poklanjati) privredne resurse inostranim prijateljima, sa nadom da će ulaskom na naše tržište ne samo osnažiti konkurenciju, nego i masovno zaposliti domaću radnu snagu. A ako se to ipak pokaže nemoguće, onda je moguće pokrenuti druge delatnosti u sektoru usluga,  npr. industriju zabave, razonode, kocke, pa i droge, koja takođe (na kratak rok) dobro utiče na raspoloženje domorodaca, a na dugi rok obezbeđuje sjajne profite zapadnom (podzemnom) kapitalu, baš kao i trgovina ljudskim organima ili kompletnim primercima ljudske vrste.

Eto šta je u ekonomskoj budućnosti moguće (i realno) ako se nastavi sa modelom razvoja oslonjenom na potrošnju i uvoz, koji evroatlantski instruktori sa velikim merakom (ipak ne suviše glasno) preporučuju, a naši eksperti prihvataju uz aplauze i divljenje. Uostalom, zar nije put u Evropu popločan „boljim životom“ i zar pripadnici ove generacije treba da postanu taoci svojih unuka i praunuka? Da li smemo da već sada mislimo šta je za njih „moguće“? I šta je „realno“?

Upropastiti potomke

Naši potomci saznaće odgovore na ova pitanja prekasno i na ekstremno bolan način. Saznaće da je javnu i privatnu potrošnju moguće smanjiti ne za 15 ili 20 procenata, nego i za svih 50 ili 60 posto, jednostavno zato što robe i usluge neće imati čime da plate. A evroatlantski prijatelji lako će im pokazati da u ekonomiji vlada zakon razmene ekvivalenata – koliko si izvezao, toliko možeš da uvezeš, naravno pošto prethodno izmiriš rate za ranije uzete kredite.

Da bi se izbegla apokaliptična slika budućnosti, potrošnju bi bilo neophodno obuzdati već sada. Ali to je poslednja stvar koja pada na pamet našoj vlasti. S razlogom, pošto svoj ekonomski ugled ona zasniva na destrukciji ekonomske budućnosti Srbije i na populističkim merama divlje pljačke poreskih obveznika – sadašnjih prošlih i budućih (sa posebnim naglaskom na buduće – koji neće skoro glasati). Što je najvažnije, u mutnim bujicama potrošačke histerije domaća vlast i njeni miljenici lako će uloviti ogroman tranzicioni profit.

Ovacije dželatima

Najviše me brine što im javno mnjenje aplaudira utoliko više, ukoliko je pljačka budućih (i prošlih) generacija intenzivnija. Kao da se svako nada da se može pridružiti podeli plena? „Dajte još subvencija, NVO-a, još NIP-ova i javnih troškova, još agencija, kancelarija i nacionalnih saveta i komisija! Pored ekonomske diplomatije, angažujte (posebno) i finansijske diplomate, koji će voditi računa da se u Srbiju slije što više kredita!“ klikće glas javnosti, gurajući i opozicione partije da kada osvoje vlast čine isto (pošto bi, valjda, to umele bolje od postojećih kompradora). Sve „zahtevane“ mere „povećale“ su zaposlenost i omogućile da stranački aktivisti dođu do redovnih prihoda, razume se, na račun blentavih poreskih obveznika koji sve to trpe zato što ne znaju kako da potroše novac.

Onaj kome je stalo do privrednog napretka morao bi okrenuti list i omogućiti slobodu privredne inicijative, sada potpuno potisnute interventnim merama političkih stranaka. Umesto da se smišljaju, kako to rade Dinkić i Tadić, sve nove i nove državne intervencije, potrebno je osloboditi tržišne sile bez obzira na to što bi se u surovim uslovima konkurencije smanjila popularnost političara.

Da li bi to bilo moguće – i realno? Ko je spreman da se kada osvoji tu preslatku vlast (i moć da po sopstvenom osećanju „pravde“ preraspodeljuje društveno bogatstvo) odrekne privilegija i profita, čiji je izvor ekonomsko propadanje Srbije?

(Pečat)