Čedomir Jovanović: DS nije nikakav iskonski neprijatelj LDP-a

Svi bi da novcem iz budžeta plaćaju populizam prema grupama birača koje su izabrali. Ništa od ove zemlje neće ostati posle nove serije ustupaka PUPS-u, koji su nas pre tri godine koštali 500 miliona evra, Dinkićevog zakona od 430 miliona evra, novog Bajatovićevog kredita, Ljajićeve kontrole nad sektorom socijale, inspekcija, domova i narodnih kuhinja... Ta feudalizacija zona interesa je gora nego u vreme hladnog rata, ističe u razgovoru za Danas predsednik Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović.

Možete li da zamislite LDP u nekoj predizbornoj koaliciji?

- LDP na izbore ide sa svojom listom. To je najefikasniji način da od alternative postanemo ono što je suštinska misija političke stranke - da LDP učestvuje u koncipiranju programa sledeće vlade i da u njenu politiku unesemo suštinu preokreta, a to je sprovođenje jasne evropske politike uz promenu kosovske politike, modernizaciju, novu politiku u regionu, realan sadržaj autonomije Vojvodine, afirmaciju ljudskih i manjinskih prava. Brz ulazak u NATO, povezivanje Srbije sa EU, transformaciju ekonomije, profesionalizaciju i privatizaciju javnih preduzeća, obavezu države da svoje obaveze plaća na vreme, uspostavljanje ravnopravnosti u energetskom sporazumu, otvaranje tržišta za prave investitore.

Pojedini mediji tvrde da će vaša kampanja biti usmerena protiv URS, a Dinkić ne veruje da LDP ima političku budućnost?

- LDP-u nije potreban projektovani neprijatelj da bi motivisao sebe i glasače. Žao mi je ako druge pokreću takvi motivi.

Kako gledate na Dinkićeve tvrdnje da je on žrtva partokratije?

- Imam problem da razumem potrebu političara da se pravdaju sopstvenom slabošću i nemogućnošću da se odupru procesima koje ne podržavaju. Kada se sa tako krupnim stvarima ne slažeš, napustiš stranku ili politiku. Ja sam to učinio 2004. godine zato što sebe više nisam video u DS. Dinkić sebe jeste video, kao i u sve tri vlade posle toga, u Ustavu koji su zajedno pravili, u kosovskoj politici, rekonstrukciji vlade, koalicionim ugovorima, koji su postali Sveto pismo života u ovoj zemlji...

U kakvim ste sada odnosima sa DS?

- DS nije nikakav iskonski neprijatelj LDP i bili bismo neodgovorni prema ovoj zemlji kada bismo pristali na takvu lagodnu poziciju. Baš zato i imamo pravo da kritikujemo oštro tu stranku kada greši i previše popušta, ali i da kažemo da je naše partnerstvo čistih računa moguće samo na potpuno drugačijim osnovama od onih na kojima ona funkcioniše sa drugima. Ne može se saradnja graditi na postizbornom ignorisanju razlika i brojanju do 126 glasova, ali ni na politici lepih želja, bez suštinskih promena.

Kako to da sebe vidite u vladi sa SPS, a ljuti ste protivnik DSS čiji je lider između ostalog i doveo do promena u Srbiji?

- Mislim da danas ni DSS ne bi imao nikakvog zazora da prizna da je on, u mnogo većoj meri, nastavljač politike Slobodana Miloševića nego partija koja se zove isto kao stranka čiji je on bio predsednik devedesetih. Nama, koji smo to preuzimanje politike i kadrova gledali izbliza, to je bilo jasno odmah posle 5. oktobra. Nažalost, Srbija je odlučila i lično da se uveri u to kroz dva Koštuničina mandata.

Kakav izborni rezultat očekujete?

- Onaj što će ljudima koji će za nas glasati, a verujem da će ih biti dvostruko više nego u maju 2008, omogućiti da se sprovodi politika za koju su glasali. To nije politika zamene jednog ili više partnera u vladajućoj koaliciji. Naprotiv, to je politika preokreta koja podrazumeva da Srbija neće večito biti na repu događaja, sa zaostalim političkim odnosima i anahronom komandnom ekonomijom koja jede samu sebe.

Zašto ste protiv razdvajanja lokalnih i parlamentarnih izbora, a principijelno za to da ti izbori budu razdvojeni?

- Zato što ne može vlast da se ponaša kao modelar-amater naših života, gospodar koji će od Srbije praviti svoju eksperimentalnu laboratoriju u balkanskoj garaži. Izbori se razdvajaju tako što na svake dve godine imate naizmenično parlamentarne i lokalne izbore. Kada se različiti izbori održavaju u samo tri-četiri meseca, onda zemlja dobija nepodnošljivu izbornu kampanju koja postaje dijagnoza.

Zašto tvrdite da je kandidatura Srbije za EU postala poštapalica vlasti?

- Zato što na Evropu gledaju iz potpalublja, iz pozicije slepog putnika koji treba da se prošvercuje do tog toliko željenog bankomata. Nije to Evropa. Zato se Srbija ne menja iznutra, živi u ulepšanoj statistici, bez sposobnosti da izmeri čak ni svoj bruto društveni proizvod. Ne postajemo bolja zemlja za svoje građane. LDP je podržao svaki proevropski korak u ove tri godine, ali ne može se uspeh u unutrašnjim reformama zasnivati na entuzijazmu i posvećenosti stranke koja je u opoziciji i sa ograničenim uticajem. To je i poruka biračima za sledeće izbore. Svako ko kaže, a takve komentare čujem svakoga dana, u gradu, po unutrašnjosti, čak i u sali ove skupštine, da je šteta što LDP ne može da odlučujuće utiče na tempo i dubinu evropskih reformi, treba to da ispravi svojim glasom na izborima.

Da li je kandidatura jedino što opredeljuje vlast da izbore raspiše u poslednjem trenutku?

- To je jedino što veruju da imaju. LDP se boji da će oni svojom bezbojnom politikom do kraja uništiti kredibilitet i privlačnost zaista velike ideje evropeizacije Srbije. To je sinonim za modernizaciju, za posao koji odlažemo decenijama.

Kako komentarišete hapšenje i izručenje poslednjeg haškog begunca Gorana Hadžića?

- Posle izručenja poslednjeg optuženog ne sme ostati tišina, uz sve razumevanje za olakšanje koje osećamo kao zemlja. Hapšenje Ratka Mladića se završilo javnim cirkusom i ponižavajućim bavljenjem estradnim temama i morbidnim detaljima iz njegovog života. Nešto slično ne sme da prati ovo poslednje izručenje. Ono će imati smisla samo ako se time antihaški lobi ostavi bez poslednje odstupnice i izgovora za blokadu promena u zemlji. Pred ovom i sledećom vladom, institucijama i nacionalnim elitama, jeste obaveza konačne pobede nad politikama koje su omogućile da inače marginalne ličnosti, poput Hadžića, Mladića i većine drugih, postanu gospodari života. Snaga tog lobija je njima omogućila početkom rata da postanu egzekutori politike koja je iza sebe ostavila haos, a onda da, još čitavu deceniju, blokiraju budućnost ove zemlje.

Da li je priznanje Kosova uslov za ulazak Srbije u EU i da li vam je to neko od vaših prijatelja iz Evrope rekao?

- Nećemo nigde stići ako stalno sebi postavljamo nepremostive i lažne dileme. Moramo sami, pre briselskih zvaničnika, parlamentaraca u Beogradu, ili Prištini, da shvatimo jednostavnu istinu – sami sebe, svojom tvrdoglavošću i sporošću teramo u mrtav ugao u kojem ćemo manje ili više otvoreno priznati realnost, ali bez prilike da kroz to promenimo nabolje naš život i život ljudi na Kosovu. Bilo bi mnogo bolje da odustanemo da sprovodimo nemoguću strategiju u kojoj istovremeno opstaju ostaci Koštuničine politike i pojedinačni pomaci u pregovorima sa Prištinom. Za to plaćamo ogromnu cenu. Na kraju neće biti ni bitno ko je odgovoran za zabranu izvoza naše robe na Kosove, ko kome tera inat. Ostaće nam čist gubitak od 350 miliona evra, dodatno uništena privreda juga Srbije ,Sandžaka, Vranja, Leskovca, Prokuplja, milion građana Srbije koji su životno zainteresovani za privrednu saradnju sa Kosovom. Tako smo pre 20 godina izgubili sva tržišta, tvrdeći da će drugi umreti od gladi i propasti bez naših proizvoda. Od te zablude se još nismo oporavili. Tu pečati i preambule ne mogu da budu uteha.

Opozicija na Kosovu izdejstvovala je raspravu o pregovorima Beograda i Prištine. I DSS traži da čuje od naših pregovarača kuda vode pregovori?

- Jasno je koliko su različite pozicije LDP-a od onih opozicionih partija kojima smeta što je napravljen makar i mali pomak. Naravno da u parlamentu treba da se razgovara, ali ne na način da Borislav Stefanović bude postavljen u poziciju nepokretne mete za ispade prazne mitomanije, dok ga vlast brani tezom o neodbranjivom pristupu verbalnog kontinuiteta sa pogrešnom politikom. Zato LDP može da podrži samo raspravu koja bi podrazumevala da se sa autoritetom najviših državnih pozicija saopšti sadržaj nove politike prema Kosovu i zatraži podrška za to.

Da li vam se dopalo kako predsednik Tadić vozi kombajn?

- Predsednik ima pravo na svoje gestove. Smeta mi, međutim, što će selo, u Vojvodini ili kod Arilja i Leskovca, ostati isto, skoro srednjovekovno, i posle te žetve kao što je bilo i pre nje. Taj kombajn ne bi mogao pošteno ni da se okrene na imanju koje ima tri hektara, koliki je prosečan posed u Srbiji, a naša vlada je pre dva meseca probala da uvede pravilo da se subvencionišu samo mali posedi. Tamo, u vladi, na njenom čelu je problem, koji nije samo u Cvetkovićevoj ličnosti, u činjenici u kojoj će prosečan čovek uspeti da poveže premijera sa politikom i odlučivanjem u DS. Kada je Cvetković postavljen za premijera rekli smo da je Tadić, na obrisanom partijskom prostoru ili zbog viška samouverenosti, pristao da bude i predsednik i premijer i ministar. Tu je nastao problem i zbog toga na njivi nema premijera, a to je mesto za predstavnike vlade, jer nije prirodno da predsednik, čak i silom prilika, odgovara i za agrarnu politiku.

Razgovarala: Mirjana R. Milenković

(Danas)