Čedomir Antić: Monarhija za dovršavanje države

Srbija po mnogo čemu nije dovršena država. Od „ujediniteljke jugoslovenskih zemalja“, naša zemlja postala je „bolesnik Balkana“.

Nije ispravno zaključiti da je to samo posledica promene odnosa snaga u Evropi i svetu, te da su događaji od proteklu četvrt veka samo i isključivo delo jedne „istorijske stihije“ (kako ih je uoči rata Srbije i NATO-a formulisao Vojislav Šešelj).

Nevolja u kojoj se srpsko društvo našlo 1990. godine svodila se na izbor manje lošeg rešenja. Za razliku od gotovo svih drugih socijalističkih država, Srbija je za srpski narod bila tek rezervno i manje povoljno rešenje od bilo kakve Jugoslavije.

Socijalistička Jugoslavija je za većinu ionako podeljenih i neintegrisanih Srba bila, sa svim manama, najbolje razdoblje u istoriji. Komunizam „možda nije bio dovoljno uspešan“, ali za većinu pripadnika srpskog naroda on nije bio posledica nacionalnog poniženja i strane okupacije (što je nesumnjivo bio slučaj sa našim istočnim susedima).

Formulisani i započeti na takvim osnovama reformski procesi su tokom proteklih decenija kod nas bili uglavnom polovični: „branili“ smo svakakvu Jugoslaviju do karikaturalne državne zajednice sa Crnom Gorom, u slučaju Kosova i Metohije smo bili spremni da formu suvereniteta stavimo iznad budućnosti i slobode makar naših sunarodnika sa severa pokrajine, gradimo kapitalizam sa elementima najcrnje obespravljenosti iz 18. veka za radnike i socijalnu državu koju ne možemo da priuštimo za onoliko političara, državnih službenika i penzionera, koliko je potrebno da bi vlada imala stabilnost...

Odnos celokupne naše elite i narodne većine prema ustanovi parlamentarne monarhije predstavlja jednu od velikih iluzija posle 1990. godine. Beograd je odavno prerastao svoje šumadijske korene, a Srbija – teško postradala u 20. veku – temeljno je demografski izmenjena i posleratnim granicama i jugoslovenskim iskustvom. Ipak, čudna je ta opšta povika na srpske monarhističke tradicije. Kad je reč o političkoj oligarhiji, ona je logična i očekivana.

Za partije, ustanova predsednika republike predstavlja neku vrstu džokera. Ko drži mesto predsednika republike, ostvaruje i političku prevlast. Predsednik je temelj vlasti u usponu, sidro u krizi i padobran prilikom pada. Njegova popularnost je pokriće i opravdanje kada istih u stvarnosti nema.

Oko predsednika se stvaraju parlamentarne većine, njemu opozicioni vođa nudi da formulišu politiku prema Kosovu i Metohiji (posle deset godina zajedničkog duvanja u tikvu: ustava, rezolucija, deklaracija, zakona...). Setimo se koliko je puta Miloševićev režim gubio parlamentarnu većinu ali je opstajao zahvaljujući stabilnosti predsedničke vlasti, a kako je pao posle predsednikovog poraza, uprkos parlamentarnoj većini.

Sve spomenuto govori u prilog tezi da smo mi, u stvari, sve vreme neka vrsta monarhije. Monarhija ne mora da bude nasledna, ne mora, razume se, biti ni autoritarna. Ustanova predsednika republike je ionako izrasla iz ustanove monarha.

Nevolja je u tome što ustanova našeg predsednika republike u većoj meri baštini tradicije Brozove diktature i vlasti Slobodana Miloševića nego srpske monarhijske tradicije, posebno iz onih malobrojnih ali time dragocenijih godina demokratije i parlamentarizma.

Boreći se za što veću vlast i braneći povlastice, politička oligarhija brani ustanovu predsednika sa svim njenim autoritarnim i pseudomonarhijskim crtama, po cenu da vodi kampanju protiv državnih tradicija.

Paradoksalno je da je ugled dinastije Karađorđević veći među Srbima u Republici Srpskoj, Crnoj Gori ili Makedoniji nego u Beogradu i Vojvodini. Klevete koje slušamo – od izdaje do „pokradenog zlata“ – nisu imale uticaja na Rumune i Bugare, a njihovi vladari su potekli iz stranih dinastija i sarađivali su sa Osovinom.

Diskvalifikacija prema kojoj prestolonaslednik nedovoljno poznaje srpski jezik, nije imala uticaja na pragmatične Engleze kada su pre tri veka uspostavili svoju današnju dinastiju, inače najdugovekiju i najpopularniju.

U našem slučaju odnos prema monarhiji često je deo propagande onih koji veruju da jačajući sebe i svoje partije snaže državu. Povratak kralja iz jedine preostale srpske dinastije – prestolonaslednika Aleksandra Drugog svakako bi pomogao da Srbija učvrsti svoj decenijama poljuljani identitet.

Bio bi to novi integrativni faktor države čiji raspad je proces koji još uvek traje.

Vlast bi se tako vratila u Skupštinu i bila bi predata predsednicima vlade, prenos vlasti bi bio osiguran i manje dramatičan, a bastioni autoritarnosti upućeni na poglavara države koji predstavlja simbol. 

(Politika)