Branko Žujović: Uputstvo za propagandu ili manufaktura opasnih političkih slika

Incident se uopšte ne mora dogoditi u stvarnosti da bi politički bio eksploatisan. On se može jednostavno napisati i zgodno koristiti. Ako se radnja još odvija u predizbornoj Srbiji, uspeh zamešateljstva skoro da je zagarantovan

Jedno uputstvo za propagandu nemačkih okupacionih vlasti u Beogradu iz 1943. godine pominje sklonost lokalnog stanovništva da veruje u glasine i da ih revnosno širi dalje. Isti dokument, do duše, konstatuje i sklonost Srba da sve što potiče od Nemaca odmah odbace kao neprijateljsku propagandu.

Mesecima pa i godinama, javnost Srbije bila je pošteđena bombastičnih saopštenja „nevladinih“ organizacija i regionalnih stranaka o međunacionalnim incidentima u Vojvodini. Incidenti na severu Srbije rojili su se uoči svakih izbora i posle njih naglo nestajali, doslovno kao nečijom rukom odneti.

Krajem 2010. godine neko je čak bio objavio da je broj međunacionalnih incidenata na severu Srbije u stalnom padu i da je u toj istoj godini njihov, ionako mali broj, smanjen čak za 25% u odnosu na prethodnu.

A onda se približio Božić po Julijanskom kalendaru. Na Badnji dan Srbi i ostali pravoslavni hrišćani u Subotici odlaze organizovano u seču Badnjaka u šume severno od grada. Bila je to prilika koju jedan slabo poznat savez organizacija („Građanska Vojvodina“), ideološki ne baš dalek od ideje da i severna srpska pokrajina treba da pođe putem Albanaca sa Kosova i Metohije, nije hteo da propusti. Saopšteno je kako su Srbi iz slavljeničke kolone, u jednom loše sročenom stihu, pretili da će brutalno ubijati Hrvate u Subotici.

Novinari su nedeljama strpljivo istraživali slučaj i nisu uspeli da pronađu ni jednog svedoka, čak ni nagoveštaj koji bi potvrdio bilo šta iz saopštenja.

A onda je na televiziji B-92 emitovan prilog u kome je rečeno da u Subotici zaista niko ništa ne zna o pretnjama. Zaključeno je da se izbori ipak bliže i da produkcija incidenata u takvoj prilici nije novost u Subotici.

„Horde zla! Klerofašisti! Kolona u fašističkom koloritu! Zapišavanje teritorije...“, samo je deo psovačke hajke povedene protiv učesnika seče Badnjaka, autorke priloga i lokalnih medija koji, valjda, ako svedoka u stvarnosti već nema istog treba da proizvedu! Bes koji treba da nadoknadi manjak argumenata, ilustrovan slikama maloletnika bez zaštite njihovog identiteta sa zastavama, podsetio me je na nekoliko starih, a vrlo srodnih slučajeva koji su se odigrali, gle čuda, upravo u Subotici.

Napad na konzulat

Godina je bila 2003. i Subotičani su sredinom juna na dopunskim izborima birali odbornike u Skupštini opštine. Koju nedelju kasnije, birali su i predstavnike u skupštinama mesnih zajednica, a za kasnu jesen bili su zakazani predsednički izbori.

Dogodilo se u istom tom junu da je naša vaterpolo reprezentacija u Sloveniji pobedila Hrvatsku u finalu Evropskog prvenstva. Pobeda je, na žalost, upamćena po divljanju huligana u Kranju, koji su razjareni zbog poraza i ohrabreni alkoholom napadali zvaničnike iz Beograda i mirne navijače na bazenu.

Kao i na Badnji dan, mladi Subotičani su se i tog 15. juna 2003. godine okupili bili na trgu i na ulicama da, kao što je običaj u svim srpskim gradovima, proslave pobedu nacionalnog tima. Sve je prošlo veselo, osim što je sutradan saopšteno da je tokom slavlja napadnut i oštećen konzulat Hrvatske i demoliran hrvatski automobil.

Kao novinar i tadašnji urednik lokalnog nedeljnika, anketirao sam sve zainteresovane strane. Informacija o napadu i tada je bila lišena osnovnih podataka koji bi je potkrepili na bilo koji način i učinili proverljivom.

Jedino je načelnik tadašnjeg Sekretarijata unutrašnjih poslova, dr Svetislav Rajšić, dao izjavu. U njoj je doslovno rečeno: „U Subotici tokom slavlja nije zabeležen ni jedan incident. Specijalno ojačano staklo na vratima konzulata, koje nikako nije moglo biti razbijeno flašom, napuklo je mesecima pre proslave zbog prenapregnutosti, o čemu smo blagovremeno bili obavešteni. Objekat 24 časa obezbeđuju pripadnici policije. Jedna tablica sa automobila iz Republike Hrvatske nestala je dan pre odigravanja utakmice i proslave na ulicama, a vlasnik nije bio siguran da li je ukradena ili je spala tokom vožnje“.

Naš nedeljnik objavio je tekst „Subotičani nisu huligani iz Kranja“, ali je perje   prosuto sa stranice lokalnog hrvatskog nedeljnika već letelo po svim „nezavisnim“ sajtovima i u drugim izdanjima širom zemlje i regiona.

Demolirana subotička džamija

Sedamnaesti februar 2008. godine, srpska enklava južno od Prištine. S dvojicom kolega iz udruženja novinara vreme provodim u Gračanici, Čaglavici i Preocu. Dan je proglašenja albanske nezavisnosti. Kolegama Srbima i drugim nealbancima objašnjavamo da udruženje ostaje u pokrajini, ma šta Albanci u Prištini toga dana da proglase.

Posle dva dana provedena na putu, budi me vest da je nova subotička džamija demolirana tokom protesta protiv albanske nezavisnosti na Kosovu i Metohiji, te da su demonstranti pride brutalno pretukli dvojicu kolega.

Prvo sam telefonom pozvao „pretučene“ snimatelje. Prvi mi je rekao da ga je jedan demonstrant, istina, blago odgurnuo upozorivši ga da „ne treba da ga snima“, ali da se ništa više od toga nije dogodilo. Drugi je rekao da ga niko nije ni dotakao, da je njegov foto-aparat potpuno netaknut i da nije razbijen kako je objavljeno.

Potom sam pozvao šefa islamske zajednice u Subotici, kog sam nedugo pre toga lično upoznao. Uz dužno poštovanje, oprezno sam izrazio žaljenje zbog događaja, a on je na moje zaprepašćenje odgovorio da je od svega rečenog u vestima nezavisne TV stanice istina samo to da je na džamiju poletela jedna jedina kamenica. Objekat uopšte nije bio oštećen!

Pokazalo se na kraju da je laž o demoliranju džamije potekla od člana jedne od nezavisnih novinarskih organizacija, danas bliskih asocijaciji „Građanska Vojvodina“. On je smatrao da bačenu kamenicu, jednu jedinu koju je video i koju je uopšte mogao da vidi, slobodno može dodatno dramatizovati u interesu promocije vlastitog političkog uverenja za koje smatra da je jedino ispravno.

Njegovu svesno „spinovanu“ vest, kojom je u jednom trenutku uspeo propagandno da razori celu džamiju, preuzela je bez provere koleginica koja je još više od njega posvećena navodnoj bezgrešnosti iste političke ideje. Ona je poslala lažnu vest nacionalnoj televiziji za koju je tada radila. Srećom, demanti koji smo odmah napisali njena televizija je objavila, a lažnu vest izbacila iz programa.

Uvek kada se sretnem sa lažnim vestima, setim se japanske propagande koja je tokom borbi na Novoj Gvineji među američke vojnike proturila laž da lek protiv malarije izaziva impotenciju. Vojnici su birali muškost i masovno odbijali da popiju dragoceni „atebrin“. U nekim borbenim jedinicama procenat obolelih popeo se i do 80%.

Nedugo posle lažnog razaranja subotičke džamije, dobio sam elektronsko pismo. U njemu je jedan nezadovoljan član moje novinarske organizacije izražavao zgražavanje zbog toga što sam 17. februara 2008. godine „bio u Prištini“ i „podržao Hašima Tačija“. Pismo je odaslano na više stotina adresa po Srbiji, a ja sam se setio nemačkog izveštaja iz 1943. godine i nasmejao. Nije baš sve što su Nemci tada objavljivali o nama bilo njihova puka propaganda.

(Glas Rusije)