Branko Žujović: Torba Vladimira Putina

Beograd uoči posete ruskog premijera treba da odluči da li je beslovesno provlačenje državne kreditne kartice kroz bezdan evroatlantskih dozvoljenih minusa ekonomski ideal. Može li hibernirana gusenica evropske Srbije ekonomski i etički da se preobrazi u razigranog, raskošnog leptira Srbije u Evropi?

Mašta nije preporučljiv metod novinarskog posla. Zato me donekle čude komentatori, koji lančanu erupciju Bliskog istoka dešifruju romantikom spontane pobune obespravljenih. Sličan, antidemokratski položaj svog naroda u BiH ili na Kosovu i Metohiji, pa i otimanje vlastite državne teritorije oni u isto vreme objašnjavaju neminovnošću prihvatanja realnog stanja.

Ova vulgarna idealizacija političkih dešavanja do vređanja potcenjuje inteligenciju čitalaca u narodu koji je sam izveo podvig sličan arapskom, plaćajući vođstvo ulične spontanosti što gotovinom što čekovima američkih paravladinih organizacija, pristiglim pretežno iz Budimpešte.

Mašta, ipak, preplavljuje Srbiju i njene medije. Za 23. mart najavljen je dolazak ruskog premijera, trenutno najpopularnijeg političara u Srbiji, pa svi žele da saznaju razlog njegove posete. Jer, Vladimir Vladimirovič Putin ne dolazi da razgleda Srbiju i još manje da se divi njenim dometima u privatizaciji ili strateškoj saradnji sa Nacionalnom gardom Ohaja.

Srbija danima insinuira da on u stvari dolazi da svom pravom domaćinu, srpskom predsedniku Borisu Tadiću poruči da Srbija ne treba da uđe u NATO pakt mimo volje većine Srba. Drugi kažu da će Srbija od Rusije kupiti najsavremenije PVO sisteme S-300, koji su joj itekako nedostajali za vreme agresije NATO pakta 1999. godine, čiju 12. godišnjicu Putin simbolično predupređuje. Neki tu dodaju i najnovije ruske vojne avione, pa učešće ruskih kompanija u privatizaciji Telekoma „Srbija“ i Elektroprivrede Srbije.

Treći i četvrti kažu čak da će Rusi u Srbiju dopremiti svoju najsavremeniju mehanizaciju i sa domaćinima prionuti na izgradnju puteva, rekonstrukciju devastirane železnice i izgradnju metroa u Beogadu. Peti su saopštili da Putin u svojoj torbi u Beograd donosi ni manje ni više nego ponudu za pristupanje Srbije novoj Evrooazijskoj Uniji.

Razume se, ja uopšte ne poznajem beogradsku agendu ruskog premijera. O njegovim namerama u Beogradu mogu da sudim tek po dosadašnjem odnosu moderne Moskve prema Beogradu.

Iz tog ugla posmatrano, Srbija će sigurno i u vremenima koja dolaze moći da  računa na Rusiju i njen globalni uticaj kada je u pitanju napor da se očuvaju granice same Srbije, ali i postojanje Republike Srpske. U isto vreme, čini mi se da će Moskva biti raspoložena da širi ekonomsku saradnju sa Srbijom, koja poslednjih godina vrtoglavo napreduje u srpsku korist.

Podsetimo da je davne 2006. godine, dok je evrooptimizam u Srbiji još uvek bio svež i snažan politički osećaj, izvoz srpskog voća imao udeo od simboličnih 1,87% na ruskom tržištu istih proizvoda. Godinu dana kasnije, ukupan srpski izvoz u Rusiju povećan je za 43,7%, ali je u isto vreme i uvoz iz Rusije povećan za 22,5%.

Ekonomski magazini i portali 2008. preneli su vest da su između Rusije i Srbije okončani pregovori o daljoj liberalizaciji trgovine. Ovim sporazumom proširena je lista roba i usluga koje Srbija može da izvozi u Rusku Federaciju, u odnosu na avgust 2000. godine kada je prvobitna verzija sporazuma potpisana.

Tokom 2009. godine rast srpskog izvoza u Rusiju nastavio je snažno da raste, a u 2010. godini dostigao je rekord za poslednjih 15 godina. Samo u prvih šest meseci te godine bio je povećan za fantastičnih 41%.

Od 1. januara ove godine, Srbija zahvaljujući Rusiji ima i sporazum o slobodnoj trgovini sa Kazahstanom. Za srpsku ekonomiju potpuno je otvoreno globalno evroazijsko tržište Belorusije, Rusije i Kazahstana. Sledeći logiku prikazanih podataka, može se očekivati da će trend razvoja ekonomske saradnje biti među najvažnijim temama posete ruskog premijera Beogradu.

Sledeća veoma važna tema je, naravno, Južni tok. Putin u Srbiju dolazi u veoma osetljivom trenutku za ovaj projekat, kada se Evropska Unija upinje da ublaži privlačnu snagu Gasproma na svoje pojedinačne članice.

Iako je za april u Briselu najavljena evropska promocija projekta Južni tok, 24. februara ove godine, tokom razgovora Evropske Komisije i vlade Rusije isplivala su ozbiljna neslaganja, koja ipak nisu izašla iz okvira partnerstva dve sile. Moskva je Briselu stavila jasno do znanja da se protivi uvođenju ograničenja za kompanije, koja se odnose na transport i promenu sistema plaćanja gasa.

Reč je pre svega o uvođenju „trećeg energetskog paketa“ EU, čija je suština razdvajanje proizvodnje i transporta energenata čemu se Kremlj protivi, smatrajući da je uperen direktno protiv Gasproma i njegovih ekonomskih ambicija na tržištu EU.

Vodeći ljudi Rusije smatraju da bi se izvesno rešenje ovog problema moglo pronaći u slobodnoj interpretaciji „trećeg energetskog paketa“, odnosno kada se ograničenja ne bi odnosila na transnacionalne gasovode poput Južnog toka, koji bi bili sagledani kao deo transnacionalnog transportnog sistema. U suprotnom, poručili su predstavnici ruske vlade, cene gasa mogle bi da budu veće.

Značajan broj ljudi u Beogradu, međutim, smatra da bi Srbija zbog više puta demonstrirane popustljivosti mogla da postane neka vrsta mekog trbuha Južnog toka. Iako je verovatno najveći protivnik ruskog energetskog prisustva u Srbiji, Mlađan Dinkić, napustio vladu Srbije, poslednjih nedelja na račun srpsko-ruske energetske saradnje mogle su da se čuju samo iznenađujuće reči nerazumevanja čak i u opozicionim redovima.

Čak i kada prenebregnemo neprijatnosti oko izvoza srpskog pešadijskog naoružanja u Gruziju uoči njene agresije na Južnu Osetiju, kompenzovane neučešćem srpskih vojnika u NATO manevrima ili neočekivana popustljivost srpske vlade kada je u pitanju sprovođenje Ahtisarijevog plana, pa i odustajanje Srbije od vlastite rezolucije u Generalnoj skupštini OUN u korist sila koje priznaju albansku nezavisnost Kosova, ruska podrška Srbiji nikada nije dovedena u pitanje.

U posetu Beogradu ne dolazi samo premijer, nego i najupečatljiviji simbol moderne Rusije. Reč je o državi koja u svoju zahuktalu ekonomiju uvodi inovacione centre i moderne tehnologije, munjevito razvija infrastrukturu, ulaže nezamisliv novac u socijalne programe i stipendije za mlade ljude, ubrzano modernizuje svoju armiju i postiže prve uspehe na polju obnove stanovništva. Isto tako, reč je o državi koja sa Srbijom želi da potpiše dokument o strateškoj saradnji, kakav ima sa Kinom, Španijom i drugim važnim zemljama.

Sam Beograd uoči posete ruskog premijera treba da odluči da li je beslovesno provlačenje državne kreditne kartice kroz bezdan evroatlantskih dozvoljenih minusa ekonomski ideal demokratskih promena i jedini srpski izbor.

Može li, dakle, hibernirana gusenica evropske Srbije ekonomski i etički da se preobrazi u razigranog, raskošnog leptira Srbije u Evropi? Treba li srpska ekonomija da postane tek sklapaonica tuđih proizvoda zastarele generacije iz treće ruke ili pristojna država sa pristojnom ekonomijom?

Ukratko, evropski i svetski lider u isporuci energenata, čiji nam premijer dolazi u goste, ima interes da ohrabruje potrošnju energije, naročito u državama koje doživljava kao partnerske i bliske. A razvoj industrije i obnova proizvodnje u tim državama sigurno je put ka racionalnom povećanju energetske potrošnje.

Dok su Srbi kao tradicionalni rusofili puštali mašti na volju, ni zapadni partneri nisu sedeli skrštenih ruku uoči Putinove posete. Tako je jedan prištinski portal na engleskom jeziku 26. februara saopštio da je Srbija iz političkih razloga „blokirala izvoz Kosova“, ali da sopstvenu blokadu ne poštuje kada ima finansijski interes. Kao primer, navedena je navodna kupovina krompira na Kosovu i Metohiji, koji se sivim (čitaj: bescarinskim!) kanalima prevozi u centralnu Srbiju i kasnije opet valjda bescarinski izvozi u Rusiju.

Za kraj, jedno podsećanje. Uoči predsedničkih izbora u Rusiji početkom marta 2008. godine, „World Net Daily“ (članak „Putin offers nukes to Serbia – Missile threat escalates as Russia goes to polls“) i još neki mediji preneli su bili šokantnu vest, koja je ostala neprimećena u Srbiji. Saopštili su tada da Putin nudi nuklearne bombe Srbiji i to preko svog naslednika Dimitrija Medvedeva, koji je navodno tajno razgovarao sa srpskim predstavnicima, a skup je prema istom izvoru tajno nadzirao britanski MI 6.

Shvatite ovo malo podsećanje kao moj skroman prilog srpskoj političkoj mašti uoči druge Putinove posete Beogradu.

(Glas Rusije)