Branko Žujović: Srbija vapi za autentičnom politikom

U ovom trenutku ne postoji čak ni logičko jedinstvo prioriteta srpske spoljne politike. Srbija bi u 2011. godini mogla konačno da potraži svoje realno, a ne utopističko mesto u Evropi. Pre svega uzimajući u obzir sve jače ekonomske odnose koje Ruska Federacija uspostavlja sa najvažnijim državama kontinentalne Evrope.

Pre oko 70 godina, jedan zabrinuti intelektualac (čija je politička sudbina kasnije tragično okončana) pisao je srpskom i jugoslovenskom Knezu Pavlu Karađorđeviću, koji je u ime maloletnog Kralja Petra Drugog Karađorđevića tada vodio Jugoslaviju:

„...Nemamo svog stila. Nismo svoji. A samo originalni imaju pravo da postoje i snage da se održe. Gubljenje duhovnog originalnog lika znak je bliske propasti... Vredi maskirati se kad maska i sakriva prvo lice i u istini nas prikazuje onakvim kakvim želimo da nas vide. Ali to vrlo retko uspeva, pa i to obično za sasvim kratko vreme. Inače neuspela maska je suva šteta, velika sramota i poniženje....“

Ovo pismo nastalo je 1940. godine. Jugoslavija je samo godinu dana kasnije potonula u pakao okupacionog terora, građanskog rata i genocida nad Srbima u nacističkoj Hrvatskoj.

Istorijske okolnosti danas, razume se, nisu identične kao 1940. godine, premda se Srbija ponovo nalazi u okruženju jednog realno neprijateljski raspoloženog vojnog bloka (NATO bombardovanje RS i RSK u korist bosanskih muslimana i Hrvatske, agresija protiv SRJ 1999. godine u korist albanskih terorista i otimanje KiM), baš kao što je to bio slučaj i sa Jugoslavijom 1941. godine.

Ipak, vredi pogledati kakve sve maske Srbija danas koristi.

Maska bivše SFRJ – Političko vođstvo Srbije danas oponaša neutralnost bivše Jugoslavije. Pokušava da preuzme „nesvrstanu“ ulogu među stubovima četiri velike svetske sile i tobože vodeće mesto u regionu. Ovo poslednje nastojanje definisano je sintagmom „lider u regionu“, koja se od neumerene upotrebe i neistinitog sadržaja odavno izlizala u javnosti same Srbije.

Lider regiona, naime, nikada sebi ne priređuje golu nemoć pred najbeznačajnijim državama istog regiona, koje se odluče da sinhronizovano priznaju nezavisnost dela liderove teritorije.

Nelogičnost „politike četiri stuba“ (Moskva, Vašington, Brisel, Peking) ogleda se u činjenici da oni na okupu ne mogu da podupru ni jedan ključni srpski nacionalni interes. Kada bismo, recimo, pitanje ostanka Kosova i Metohije u Srbiji postavili na ta četiri stuba, dva zapadna bi se automatski izmakla u Prištinu!

Zvanična Srbija kao da zaboravlja da se Beograd više ne nalazi na najznačajnijoj evropskoj raselini bipolarnog sveta. Isto tako, Srbija kao da zaboravlja da je bivša Jugoslavija svoj teritorijalni integritet branila u Trstu, a ne u Istri. Uza sve poštovanje, Srbija sebe danas brani u brdima iznad Preševa, a ne u Kukesu u Albaniji.

Konačno, Titova Jugoslavija je čak tri terorističke pobune na Kosovu i Metohiji uspela da neutrališe oštrim vojno-policijskim akcijama, a bilo koja nacionalna zajednica nije mogla ni da sanja svoj ekskluzivni etnički okrug, kao što je to sada slučaj sa mađarskom manjinom na severu Srbije.

Srbija – instant SFRJ takođe zaboravlja da sama nije u stanju da istovetno nabroji vlastite spoljnopolitičke prioritete. Primer toga mogli bismo da pronađemo u beogradskoj Politici od 10. januara 2009. godine, u izveštaju sa zasedanja Saveta za spoljnu politiku MIP Srbije. Ministar Vuk Jeremić definisao je tom prilikom ovim redosledom politiku koju je želeo da sprovodi:

„Tri magistralna pravca spoljne politike ostaju nepromenjena u 2009. godini. To su nastavak borbe za očuvanje ustavnog poretka zemlje, ubrzavanje procesa evropske integracije Srbije i poboljšanje dobrosusedskih odnosa u regionu.“

U to vreme novopostavljena predsednica Saveta, gospođa Sonja Liht, sudeći prema izjavi koju je dala Politici, za razliku od Jeremića, prepoznala je samo jedan važan prioritet spoljne politike:

„...Ubrzavanje evropskih integracija najznačajniji je strateški prioritet u spoljnoj politici, a svi ostali prioriteti su međuzavisni.“

Nije prošlo mnogo vremena od sastanka, a Bernar Kušner u Beogradu je ozvaničio ono što su svi odavno znali: Brisel će dodatno usloviti Srbiju priznavanjem Kosova ukoliko ova želi da se priključi EU. To je značilo da „ubrzavanje evropskih integracija“ direktno isključuje najmanje jedan, a realno oba preostala „strateška prioriteta“ iz Tadićeve agende ministra Jeremića.

Kušner se, podsetimo, samo dan kasnije u okolini Prištine pred više kamera slatko nasmejao pitanju novinara o trgovini ljudskim organima, rekavši da srpski novinari „veruju glupostima“!

Neslavan primer neusklađenosti stubova srpske spoljne politike u 2010. godini bilo je i pitanje (ne)odlaska predstavnika Srbije na dodelu Nobelove nagrade za mir kineskom zatvoreniku Liju Sjaobou.

Politički performans, koji se još uvek naziva dodelom Nobelove nagrade za mir, koju su ranije dobili otac nezavisnog albanskog Kosova Marti Ahtisari i Barak Obama na samom početku svog mandata, krajem 2010. godine priređen je kao prst u oko Narodnoj Republici Kini. Prst u oko, s obzirom na sporno disidentstvo rečenog književnika, o čemu još uvek nije popularno govoriti.

Kako je Kina jedan od preostala dva spoljnopolitička stuba, koji podupiru njenu teritorijalnu celovitost, Srbija je uspela da pocepa svoje evroatlantsko i patriotsko političko biće i na dodeli „nagrade“ bude istovremeno prisutna i odsutna, za razliku od slavodobitnika koji je bio samo odsutan!

Srpska spoljna politika tom neprilikom ličila je na poduhvat jednog beogradskog urednika, koji je devedesetih godina prošlog veka omraženog opozicionog lidera pozvao na važnu redakcijsku svečanost, ali tako što mu je poslao pozivnicu s koje je prethodno odsekao deo na kojem je bilo ispisano mesto i vreme održavanja svečanosti.

Srbija je kao pravi „lider u regionu“ 2010. godine ponudila svoje posredničke usluge Grčkoj u sporu sa BJRM oko zvaničnog naziva ove države. Osim toga, tokom ove godine u Beogradu bi trebalo da se održi jubilarni, 50. samit Pokreta nesvrstanih što je pre samo deset godina, na vrhuncu evroatlantskog zanosa Srbije, bilo nezamislivo.

„Lider u regionu“ kao da zaboravlja da ima i nerešen teritorijalni spor sa Hrvatskom, koja osporava srpsku granicu na Dunavu, a što bi u daljoj perspektivi moglo dodatno da zakomplikuje ucenama ionako razrovan srpski put ka EU. Hrvatska nikada nije odustala od ambicije da katastarski preuredi granicu u Podunavlju u svoju korist, niti je do sada povukla tužbu protiv Srbije pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu.

Da splet ovih stubičnih okolnosti bude još komplikovaniji, kao peti stub spoljne politike Srbije od 2010. godine kao da se nameće i sam Vatikan, što je posebna tema imajući u vidu dešavanja u SPC tokom 2010. godine i nešto ranije!

Maska vojne neutralnosti – Nesporna je činjenica da je Srbija, uprkos Deklaraciji o vojnoj neutralnosti, svoju armiju koja je u međuvremenu svedena na nivo divizije iz Prvog svetskog rata ustrojila po NATO standardima. Kao glavni argumenti za pripadnost takvoj vojsci (i samom NATO paktu!) javno se pominju, bez imalo stida, odlične zarade u mirovnim misijama i navodni skok cena nekretnina (Pres, 9. januar, izjava ministra odbrane Srbije).

O nameri pristupanja NATO paktu, svedoče skoro sve izjave ključnih srpskih političara koje su s vremena na vreme više nego eksplicitne. Poput, recimo, zaboravljenog govora Borisa Tadića iz 2006. godine, na svečanosti prijema naše države u program Partnerstvo za mir. Obraćajući se liderima NATO, Tadić je doslovno rekao:

„Mi ćemo uraditi to (izručiti optužene Hagu, nap. a.) ne samo zbog našeg budućeg članstva u Evropskoj Uniji i ja se nadam u NATO, već i zbog naših vrednosti, zarad naše države i građana.“ (http://www.nato.int/docu/speech/2006/s061214e.htm)

Činjenica da srpski vojnici još ne učestvuju u borbenim misijama pri NATO pre je plod snažnog antiameričkog raspoloženja srpske javnosti, nego čvrstog moralnog opredeljenja srpskih političara.

Maska koja je spala – Jedina maska koja je spala sa političkog lica Srbije je ona ekonomska. Bilo je za to potrebno da jedan ministar podmuklo, u predizbornoj kampanji, svesno podvali da će svaki punoletan građanin dobiti po hiljadu evra od prodaje preostalih srpskih preduzeća, a sam predsednik da će Srbija od svetske krize u stvari profitirati!

Da je neko u Srbiji pre tri godine zaspao i probudio se danas, s pravom bi mogao da se čudi što je umesto otvorenih novih 200.000, ugašeno više od 150.000 starih radnih mesta. Što FIAT u Kragujevcu ne proizvodi olako obećanih 200.000 automobila godišnje, nego je za sve ove godine, uz ogromne državne dotacije, proizveo tek oko 30.000 automobila. Što na Staroj planini nema (niti će uskoro biti!) obećanih turističkih centara i ski-staza. Što vozovi na srpskom delu Koridora 10 idu sporije nego u XIX veku i što država auto-put kroz najravniji deo Evrope gradi kao da su u pitanju stenovite planine.

Država, koja je u regionalnim okvirima vlastitog evropskog puta svoje prosečne zarade statističkim inženjeringom ugrađivala odmah posle zarada u Sloveniji i Hrvatskoj, danas se prvi put i zvanično nalazi u statističkom društvu Albanije.

Epilog – Od svega nabrojanog, najgore je u stvari to što pomenute maske Srbije uopšte nisu nikada bile okrenute međunarodnoj politici. Nacionalna tragedija sastoji se u tome što su sve ove maske namenjene za jednokratnu unutrašnju upotrebu. Samo Srbi, naime, mogu da veruju kako je moguće da celovita Srbija uđe u EU. Samo Srbi veruju da su protiv NATO pakta, dok im se vojska ustanovljava po najstrožim NATO standardima. Samo Srbi još uvek veruju da je EU u stvari Eldorado ravnopravnih naroda i građana.

Srbija bi 2011. godinu, ipak, mogla da iskoristi tako što će potražiti svoje realno, a ne utopističko mesto u Evropi. Pre svega uzimajući u obzir privredne odnose koje Ruska Federacija sve snažnije uspostavlja sa najvažnijim državama kontinentalne Evrope, kao što su Nemačka, Italija ili Francuska.

Umesto što pokušava da miri makedonske Slovene sa Grcima, Srbija bi mogla u zamrlom Nišu, recimo, da formira balkanski regionalni inovacioni centar, po ugledu na Skolkovo u Rusiji, u čiji bi rad uključila naučne i ekonomske potencijale država poput BiH, Bugarske, Rumunije, Crne Gore, BJRM, Grčke, ali i velike multinacionalne kompanije koje žele da budu snažno prisutne na tržištu Balkana.

Mogla bi da poradi na objedinjavanju svoje poljoprivredne ponude i na „brendiranju“ svojih kvalitetnih proizvoda sa osloncem na poljoprivredu i banjski turizam koje može da izvozi, umesto što zapadnim kompanijama debelo plaća prisustvo na ionako prejeftinom srpskom tržištu.

Umesto takvih i sličnih koraka, sva je prilika da ćemo i ove godine slušati decenijska opšta mesta srpskog državnog vođstva kao što su „Hag“, „reforma pravosuđa“, „borba protiv kriminala“ (koja bi valjda trebalo da se podrazumeva!) i „bolji život građana“.

Uostalom, svako formalno prebacivanje srpske fascikle u Briselu iz jedne fijoke u drugu, u Beogradu izazove supernovu evrooduševljenja.

U tužnoj evropskoj realnosti to je, ne tako davno, izgledalo ovako:

Godine 1935. kraljevska vlada Jugoslavije požalila se bila Engleskoj da nacistička Nemačka apsorbuje više od 50 posto celog jugoslovenskog izvoza. Te godine Engleska je iz Jugoslavije uvezla ukupno šezdeset ćurki. Posle dugog i vrlo mučnog natezanja, čak preklinjanja Jugoslavije, Engleska je preduzela konkretan korak na spasavanju Jugoslavije iz Hitlerovih ekonomskih kandži: pristala da od naše Kraljevine otkupi još šezdeset ćurki.

(Glas Rusije, 11.1.2011)