Branko Žujović: Padišah Erdogan i pravoslavni Balkan

Zovu ga „Sultan“. Dečak koji je u istanbulskom naselju Kasimpaša šezdesetih godina prošlog veka prodavao kabezu, limunadu, đevreke i leblebije, sada grmi Balkanom. Za vrlo kratko vreme, Redžep Tajip Erdogan ponovio je da je „Bosna (bila) turska pokrajina“ i da mu je „Alija Izetbegović Bosnu ostavio u amanet“, kao „osmanlijski deo Evrope“.

Osim toga, u Istanbulu se ovih meseci moglo čuti i da je „napad na Sarajevo napad i na Istanbul“. A i muslimanski lideri u BiH nisu ostajali pasivni. Sin Alije Izetbegovića, Bakir, februara ove godine izjavio je, ne bez orijentalne servilnosti i snishodljivosti, da Erdogan „ne pripada samo Turcima, već i Bošnjacima“.

Poslednja u nizu izjava, došla je s večere povodom nedavnog muslimanskog verskog praznika. Tom prilikom, kako prenose mediji, Erdogan je izjavio: „Govore da pustim zbivanja u Sarajevu, Gazi, Kabulu, da se više interesujem za stanje u gradovima koji se nalaze u okviru Turske. Ali, zahvaljujući Bogu, mi smo povezali ono što smo u prošlosti imali: 81 državnu pokrajinu. Brinućemo i o njima i o Turskoj.“

Radikalne izjave nekadašnjeg bolesnika s Bosfora, čija se ekonomska anamneza znatno popravila, dolaze tačno sto godina nakon Prvog balkanskog rata, kada su koalicione snage srpskih država Srbije i Crne Gore, Grčke i Bugarske oslobodile svoje narode od turskih zavojevača. Isključivo u tom kontekstu treba čitati Erdoganove izjave.

Te neumerene izjave, počele su Erdoganovom pobedom na izborima, juna prošle godine, kada je rekao da je njegovim trijumfom „Sarajevo jednako dobilo kao Istanbul, Bejrut kao Izmir, a Damask kao Ankara...“. Snagu njegove političke vizije potkrepljuje, podsetimo, podrška od 50 odsto mesta u turskom parlamentu. Kulminiraju sada, jer je nova turska politika negacija tekovina Prvog balkanskog rata.

Ne treba zaboraviti ni da Erdogan baštini ideju „svetskog kalifata“ bivšeg turskog premijera Nedžmetina Erbakana, što je i danas tiha ideologija Stranke demokratske akcije u BiH. Turska je još od vremena Nedžmetina Erbakana želela „islamske mirovne snage“, a taj projekat danas se poluslužbeno naziva „turski NATO“. Turska svakodnevno ispipava puls balkanskog komšiluka, s vremena na vreme sporednim kanalima plasirajući ideje, kao što je ona o "balkanskom parlamentu".

Ukoliko odemo još malo dublje u prošlost, videćemo da su najnoviji Erdoganovi neoosmanski nestašluci čaša toplog mleka, u poređenju s njegovim izjavama od pre desetak i više godina. Današnji turski premijer, a to je u Srbiji slabo poznat podatak, 1999. godine osuđen je na 10 meseci zatvora u Turskoj, zbog izgovaranja stihova: „DŽamije su naše kasarne, minareti su naši bajoneti, a vernici vojska“.

Nisam siguran da bi čak i u evropskom kalifatu ili sandžaku, ako bi taj kalifat ili sandžak zaista bili „evropski“, bilo moguće da kasarne budu maskirane u džamije, a osvajačka vojska u vernike. Minarete bi u toj, agresivnoj predstavci lirskog zanosa današnjeg turskog premijera, najlakše bilo identifikovati sa raketama.

Ako već govorimo o „islamskom NATO paktu“ koji nastaje, treba pomenuti i ustanovu „murtad tabor“. Srbi se u istorijskom sećanju na Turke prvo dohvate danka u krvi i zverstava kao što je nabijanje na kolac. „Murdat tabor“ je vid nemuslimanskih turskih jedinica, neka vrsta topovskog mesa, koji u borbu prvi stupaju, a poslednji se iz nje povlače. „Murdat tabore“, onom pravom NATO paktu, u Avganistanu već daju Crna Gora, Makedonija i Hrvatska, ako je neko pomislio da je prošlost stara, neponovljiva priča konzervativaca.

Otvorena „briga“ o „81 turskoj državnoj pokrajini“ Redžepa Tajipa Erdogana poziv je na obnovu balkanskog saveza, ali države Balkana rajetinski ćute, sa časnim izuzetkom zvaničnika Republike Srpske, naravno ako ne računamo frazu premijera Ivice Dačića da izjave turskih zvaničnika „ne doprinose miru i stabilnosti“.

Ukratko, Turska jeste postala deo Balkana i njegove stvarne istorije, ali ni jedan od balkanskih naroda, koji baštine izvornu balkansku kulturu i vizantijsko duhovno nasleđe, ne sme zaboraviti da je njeno prisustvo posledica nasilja, a ne istorijskog razumevanja.

Islam je na Balkanu prihvaćen, on je vera komšija i dragih ljudi, iako je stigao sa okupatorom i služio za okupatorske ciljeve i interese. Isti istoriografski rukopis, koji danas revidira istoriju Prvog i Drugog svetskog rata, tursku okupaciju Balkana i zdravom razumu nezamisliva nasilja nad hrišćanskim narodima danas predstavlja kao islamsku renesansu, eru prosvetiteljstva i blagostanja.

Turski model neoislamske demokratije, ako tako nešto uopšte postoji, možda se nalazi u razvojnoj fazi islamističke gusenice, ali Balkan, sto godina posle Prvog balkanskog rata, ne sme ponovo postati njen sočan zeleni list u novoj najezdi na stablo evropskih naroda.

Ekonomska kriza, sama po sebi, trebalo bi da je dovoljan poziv na ekonomsku saradnju i bliskost ključnih balkanskih država, Srbije, Grčke i Bugarske, ali i Rumunije koja je politički deo Balkana i sa turskom ekspanzijom ima srodna iskustva. Turska na Balkan ne dolazi. Ona s Balkana nikada nije otišla. A samo glupi veruju da su njene ambicije svedene na prosvetiteljsku i trgovinsku misiju.

Balkanski narodi novi ekonomski, religijski i politički prodor Turaka dočekuju u proporcionalno jadnijem političkom ambijentu, nego što je bio u Srednjem veku. Potencijali tih država ne bi mogli trenutno da odgovore ni jednom turskom izazovu. Ni ekonomskom, ni kulturnom. Ne daj Bože, ni vojnom.

A tu bedu dobro zna da prepozna onaj koji je po Kasimpaši za sitne pare već prodavao kabezu, limunadu, đevreke i leblebije. Zato ih sada ponovo nudi, ali balkanskim narodima u vidu sporazuma o saradnji i unapređenju trgovine. Sav slatkorečiv, orijentalan i lirski nadahnut.

(Glas Rusije)