Branko Žujović: Groteska u ideologiji beznađa

Spomenik Bilu Klintonu u Prištini mala je groteska, na tragu kiča Las Vegasa. Mlada NATO država Albanaca na Kosovu i Metohiji, koja je pre koji dan proslavila treći rođendan, ostala je tek groteska novog međunarodnog prava, što se uspostavlja po civilizacijskom opusu Las Vegasa umesto pravoslavne Vizantije ili starog Rima.

Sedamnaesti februar 2008. godine pamtim po suvoj, besnežnoj hladnoći. Smrzavao sam se na vetru po južnim rubovima Prištine. Poslednja uporišta Srba oko tog grada (Gračanica, Čaglavica, Preoci...) odaju utisak ekonomske nesreće, komunalne neuređenosti i socijalnog beznađa prigušenog živim zastavama Srbije.

S razlogom, led mi se bio nakupio oko srca, dok su mi se na povratku u sećanju preplitale pitome freske iz Gračanice, totem Bila Klintona i neki albanski kauboj koji je na konju, sa estetskim urlikom na glavi koji obično nazivamo američkim šeširom, u magnovenju jahao po euforičnim ulicama Prištine.

Verujem da je na treću godišnjicu proglašenja albanske nezavisnosti na teritoriji južne srpske pokrajine samo spoljna temperatura bila unekoliko drugačija. Jer, u Srbiji se trenutno menjaju samo meteorološke prilike.

Srbija je opijena destilatom beznađa koji je parališe. Šta više, beznađe je postalo tiha ideologija Srbije. Ono je po državu razornije od NATO projektila i opasnije od tri vezane svetske ekonomske krize. U delirijumu te hronične opijenosti beznađem, javlja se prelest evroatlantskih integracija. Bombarderi poprimaju obličje anđela, a anđeli bombardera.

Ali, pođimo redom.

Euleks, po Vuku

Nikada mi neće biti jasno zašto je ministar Vuk Jeremić od Saveta bezbednosti, pre nekoliko dana, tražio osnivanje međunarodnog „ad hok“ tela za sprovođenje istrage o trgovini ljudskim organima, koje bi ovaj posao trebalo da obavi umesto Euleksa. Da se razumemo, uticajne vlade koje stoje iza Euleksa i priznaju nezavisnost Kosova najmanje osam godina ćutale su zaverenički o vađenju i prodaji ljudskih organa. Pridržavale su na najnečasniji način evroatlantsku masku na licu države Kosovo.

Spolja gledano, zahtev ministra Jeremića savršeno je bio logičan. Ali, ako Vuk Jeremić pa i sam Dik Marti s razlogom sumnjaju u Euleks, neko predsednika Borisa Tadića i vladu Srbije konačno mora da pita zašto su uopšte pozvali Euleks na Kosovo i Metohiju, na uštrb UNMIK-a koji samo što nije iščezao i predstavlja tek simboličan ostatak zaboravljene Rezolucije 1244 OUN?

Nikada mi neće biti jasno ni zašto vlada Srbije ćuti o sramotnom obustavljanju istrage o ubistvu dece u Goraždevcu, a ističe navodno harmonične odnose sa EU i NATO, koji su u stvari obustavili tu istragu?

Brzina finansijske propasti

Očigledno je da država Srbija već decenijama nema ideju o vlastitoj budućnosti, pa ni o budućnosti KiM. Država je izložena ekonomskom modelu nekontrolisanog zaduživanja, a ne štednji, promociji morala koji je predstavljen kao ideologija slabih, naspram proizvodnji i patriotizmu. O tome neumoljivo svedoči cunami srpskog javnog duga koji se podigao za poslednje tri godine, baš nekako otkako je Priština proglasila svoju nezavisnost.

Podsetimo, 2007. godine Srbija je uspela svoj javni dug da smanji za oko 330 miliona evra i svede ga na oko devet milijardi evra. Bilo je to vreme rasprodaje velikih preduzeća i resursa države. Na kratak rok, novca je bilo više nego dovoljno, a dugoročno naivno se računalo na fondove EU.

Ukupan javni dug bio je, barem zvanično, ispod 30% BDP-a i odnos javnog duga prema BDP-u u Srbiji bio je povoljniji nego u državama jugoistočne, ali i centralne Evrope. Sledeće godine još uvek su se osećale posledice politike rasprodaje: javni dug je smanjen na 8,8 milijardi dolara, a njegovo učešće u BDP-u svedeno je na 25,9 odsto.

Ali, krajem leta 2009. godine javni dug naglo je skočio na 9,7 milijardi evra. U novembru 2010. godine sve agencije prenele su vest da je javni dug Srbije, zaključno sa oktobrom te godine, dostigao 11,48 milijardi evra. Krajem januara ove godine, javni dug skočio je na monstruoznih 12,13 milijardi evra ili skoro 40% BDP-a, a vlada umesto programa zaustavljanja propasti nacije najavljuje samo nova zaduživanja i ponavlja zakletve u evroatlantsku budućnost.

Tokom poslednje dve godine Srbija se zadužuje više od pet miliona evra dnevno, 202.000 evra na sat, oko 3.300 evra u minutu. U isto vreme, prema izveštaju MMF-a u Srbiji je ugašeno više od 400.000 radnih mesta.

Da za sve nije kriva isključivo ekonomska kriza, koja je prema prvim obećanjima političara trebalo da donese prosperitet umesto propasti, a onda se volšebno transformisala u izgovor za loše rukovođenje zemljom, govori primer Hrvatske (koja je takođe prezadužena država). Prema izveštaju Evropske komisije o stanju ekonomije u zemaljama koje žele da se pridruže EU, u Hrvatskoj je stopa nezaposlenosti u trećem kvartalu prošle godine smanjena sa 12,4 na 11,5 odsto a prosečna decembarska plata iznosi za Srbiju nedostižnih 736 evra.

Novi srpski odgovor

Finansijski razorena Srbija, iz pomrčine dužničkog ropstva nacije neće moći da brani ništa, a kamoli svoje interese i granice. Srbija bez realne ekonomije ne može da ima strategiju obnove stanovništva i odbrane, čvrstinu politike i uticaj.

Svake decenije, sa više od 150.000 abortusa godišnje, Srbija statistički gubi celo Kosovo svojih nerođenih beba. Sasvim je onda logično da takvoj, osiromašenoj i moralno invalidnoj Srbiji ostaje da kao zombi oćuti anticivilizacijsku obustavu istrage ubistava vlastite dece!

Srbiji je potrebna nova politika, koja neće biti sputana ideologijom beznađa. Srpska nacionalna psiha prvo treba da se liši malosrpskog kompleksa. Treba da se oslobodi osećaja neracionalne istorijske krivice i uverenja da su Albanci plodniji i moćniji narod. Srbija za početak treba da se pokaje i sabere svoja višemilionska utrobna čedomorstva, izvršena u ustanovama njenog državnog Ministarstva zdravlja i da spozna da je sve vreme ubijala samu sebe o svom trošku.

Kada bi Srbija do neke sledeće godišnjice albanske nezavisnosti na KiM uspela da uredi sebe i svoju ekonomiju, umesto što jalovo cupka u čistilištu pregrejane EU i izbombardovana se kiti predstojećom NATO konferencijom u Beogradu, postala bi zanimljiv izazov za tanku srednju klasu koja želi, a ne može da proklija u natrpanim gradovima Kosova i Metohije.

Mlad Albanac je divlje urbanizovan i ne živi više na selu. On nema novca za svoju modernu porodicu, a već 11 godina ga očekuje s neba kojim sada zuje samo radioaktivne pčele i „apači“. Mladi Albanac, kao svaki normalan čovek, sanja makar malo života iz filmova koje gleda kada ima struje. Kada bi stvarno, a ne hipotetički birao između poštovanja vredne uređene države i zdravstvenog osiguranja iz „žute kuće“, rezultat bi mogao da bude neočekivan za sve severno od Ibra.

Pokojni premijer Srbije Zoran Đinđić ovako je dvadesetak dana uoči smrti govorio o problemu KiM:

„Najgore je da Kosovo bude faktički nezavisno, a da nam ga onda kao mlinski kamen prikače za nogu i kažu: vi ste odgovorni za njega i dok ne harmonizujete odnose vi ne možete da idete dalje“.

Pretpostavljam da delite mišljenje sa mnom da se ovo predviđanje ostvaruje. Da bi Srbija prevazišla takvu sudbinu, potrebno je da i zvanični Beograd, za početak, ne bude tek umanjena a loša groteska na tragu kiča Las Vegasa.

(Glas Rusije)