Branko Žujović: Filosofija evropske palanke

Koricama najpoznatije knjige srpskog filosofa Radomira Konstantinovića možete jednokratno da opaučite neistomišljenike, steknete mestašce pod suncem evroatlantske politike, privid akademske visine i neophodan imunitet za ključna moralna pitanja. Ukoliko tu knjigu ipak pročitate, sumnjam da ćete poželeti ikada više olako da vitlate njenim britkim naslovom po političkim vratovima. Čak i ako ste evropalančanin čija poslednja kamila skapava tako beznadežno istočno od srpske fatamorgane zvane evropski put

Uneti u novinarski tekst parafrazu filosofskog dela, krajnji je profesionalni rizik. Ipak, rešio sam da rizikujem u slučaju Filosofije palanke Radomira Konstantinovića. Ovo znatno delo, po prirodi poznavanja može da se uporedi samo sa Kapitalom Karla Marksa: retko ko ga je zaista pročitao, ali svi znaju sve o njemu i lako se pozivaju na njegov efektan naslov, zgodan da se diskvalifikuje i manipuliše do besvesti.

Putin u evropalanci

Čitajući prošlonedeljne završne odjeke posete Vladimira Putina Srbiji u novinama, naišao sam na jedan vrlo ambiciozan komentar. Autor Danasa poredio je gostoprimstvo Putinu sa „šićardžijskom filozofijom palanke“ i pronašao kako su se „srpski političari napadno i nevešto udvarali ruskom premijeru“ zbog njegove neprikosnovene popularnosti u Srbiji.

A sve to ne bi bilo tako strašno, kaže komentator dalje, da to palanačko koketiranje sa Vladimirom Vladimirovičem s jedne strane ne nosi rizik opasnog vezivanja Beograda za Moskvu, a sa druge preti da Srbiju udalji od Evropske Unije (EU).

Osim toga, primećeno je i da se iza srpsko-ruske saradnje kriju „kalkulacije vezane za nastavak trke s Vašingtonom oko uticaja u Evropi“. Jer, posle pada Berlinskog zida „Srbija je praktično jedini saveznik Rusije preko koga ona može da ostvaruje svoje energetske, političke i odbrambene interese u EU“, piše u komentaru uz opasku da Putin u Srbiju svakako nije došao zbog panslavizma i pravoslavlja.

Zašto je širenje saradnje Beograda i Moskve bauk kog treba prvo medijski ismejati, kao izdanak tipično palanačkog političkog nagona, a onda ga oglasiti za nečastivu varijantu moguće budućnosti? I da li je Srbija baš jedini partner Rusije u Evropi?

Premda u famoznoj Filosofiji palanke jasno piše da palanački duh opstaje na principu ismevanja svega onoga što se razlikuje od palanačkih stereotipa, a bauk Moskve jeste jedan od najsnažnijih stereotipa evroatlantista u regionu, vredno je staviti na činjeničnu probu ključne tvrdnje Danasovog komentatora.

Palanka je verna sebi, a ne činjenicama

Zamerati 2011. godine Beogradu ambiciju širenja saradnje sa Rusijom, priličan je politički autizam, zato što je baš saradnja sa Moskvom jedan od najvažnijih prioriteta politike same EU.

Rusija je inicijator nove, kvalitetnije arhitekture evropske vojne bezbednosti od one koju nudi NATO. Moskva sa ključnim državama kontinentalne Evrope radi na projektima energetske bezbednosti Starog kontinenta. Osim toga, trgovinska razmena Rusije i EU tokom prošle godine značajno je povećana i za prvih devet meseci 2010. godine vredela je oko 175 milijardi evra, pri ogromnom deficitu na briselskoj strani.

Nemačke i ostale evropske kompanije u Rusiji imaju poslove vredne desetine milijardi dolara, a Rusija sa ključnim državama kontinentalne Evrope ima potpisane ugovore o strateškom partnerstvu, kakav će uskoro potpisati i sa Srbijom.

Rusija je prihvatila neke od evropskih standarda i sve više otvara svoje tržište za strane kompanije, pre svih one iz EU.

Povrh svega, a za Srbiju bi to moglo da bude veoma važno zbog rešavanja pitanja Kosova i Metohije, Rusija je EU predložila nedavno zajedničku borbu protiv šverca droge iz Avganistana. Reč je o planu „Duga 2“, koji bi pored EU mogao da obuhvati i NATO.

Sa druge strane, Srbija upravo sa Nemačkom i Italijom, najznačajnijim partnerima Rusije u Evropi, ostvaruje najveću robnu razmenu. Između ove dve države, na lestvici srpske spoljnotrgovinske razmene nalazi se Rusija.

Prema podacima iz biltena Instituta za tržišna istraživanja, srpska razmena sa Nemačkom iznosila je 2,01, sa Rusijom 1,99, a sa Italijom 1,81 milijardu dolara. Ovome treba dodati i da razmena sa Rusijom beleži ogroman rast od 17,5 odsto.

Kada smo kod pravoslavlja, treba se setiti da je Rusija samo prošle godine izdvojila milione dolara za obnovu i zaštitu srpskih srednjovekovnih manastira, crkava i spomenika na Kosovu i Metohiji.

Povremeni nesporazumi Brisela i vlade u Moskvi, koji naprasno obraduju evropalančane, ne odnose se na suštinu, nego na formu saradnje. U toj, pre svega pravnoj utakmici, obe strane čvrsto brane svoje interese i mere korisnost svakog poteza. Ali, niko od njih ne sumnja da će EU u stvarnosti biti sve upućenija na Rusiju i njene globalne potencijale. (Više informacija o ovome može da se pronađe i na: www.eeas.europa.eu/russia/news)

Evrolaža i parafraza

Za Srbiju nije korisno evropalanačko viđenje spoljne politike kroz hladnoratovske rastere dobrih i loših momaka. U Filosofiji palanke piše da je upravo stagnacija osnova palanačkog duha i da je duh palanke inicijalno suprotan filosofiji razvoja. Evropska politika Srbije bez kičme, kakvu poznajemo, čedo je palanačke svesti. Ona nije politika opšteg dobra države, nego koristi stranačkih mreža i ekonomske klase koja mreže podržava.

U evropalanci privatna preduzeća ministara bave se incestuoznom trgovinom sa državom. U evropalanci monopoli formalno ne postoje, a u stvarnosti guše nacionalnu ekonomiju. U evropalanci na snazi je antidemokratski Zakon o javnom informisanju, a emisija na državnom radiju koja nudi alternativu biva ukinuta rukom koja promoviše liberalne evropske vrednosti. Kuloarima evropalanke bruje priče o nedemokratskim režimima koji ne pronalaze ubice novinara, baš kao i sama evropalanka.

Posle posete ruskog premijera, u Srbiju su pohrlili evropski zvaničnici, baš kao što u palanci pohrle radoznalci nakon odlaska važnog gosta. Među njima je bio i Stefan Sanino, zamenika generalnog direktora Direktorata za proširenje Evropske komisije. Evo šta je on poručio svojim srpskim domaćinima:

„...Važno je da proširenje posmatramo u široj evropskoj perspektivi i da vidimo da se ceo region kreće ka evropskoj dimenziji. Treba gledati u budućnost i razmišljati o budućoj pripadnosti čitavog regiona EU, gde su granice manje važne od kretanja ljudi, robe i novca. Ono što danas izgleda suviše komplikovano sutra može postati veoma lako...“

Evropski birokrata Srbiji je poručio da cela neće ući u EU. Evropalanka bila je ipak zadovoljna. Formalno dobijanje statusa kandidata za člana EU moći će da iskoristi za izbore, umesto da izbore koristi da postane što bolji kandidat.

Za kraj, evo moje omiljene parafraze Filosofije palanke:

„Iskustvo nam je evropalanačko. Ponekad, opasno je (i kažnjivo) reći to na uho evropalanačkoj oholosti; ponekada, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog: evropalanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema, niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti. Između Beograda i Brisela, ovako zaboravljen, svet evropalanke nije ni Beograd ni Brisel. Duh njegov, međutim, jeste duh između stranačkog, kao idealno-jedinstvenog, i svetskog duha, kao idealno-otvorenog. Kada ovaj duh ovako govori o svojoj zloj sudbini, on govori o svojoj izuzetosti iz istorije. Ali, i kada je oglašava za prokletstvo, on „hoće“ tu izuzetnost.

Osnovna pretpostavka duha evropalanke negde je u tome: da je to duh koji, zaboravljen od istorije, pokušava sada ovaj udes da preobrazi u svoju privilegiju, time što će i sam (onako kako se klin klinom vadi) da zaboravi istoriju, ovim zaboravom da se ovekoveči u samom sebi, zaveren trajanju, s onu stranu vremena. A vreme je s druge strane Evropske Unije, tamo gde počinje svetski haos ili haos apsolutno-otvorenog sveta.“

(Glas Rusije)