Branko Radun: Tri NATO vladike u službi razbijanja SPC pod izgovorom očuvanja Kosova

 Prvi od ovih vladika je Amfilohije.

Uoči izglasavanja novog zakona u Crnoj Gori kojim će imovina SPC Mitropolije crnogorsko-primorske biti stavljena pod državnu kontrolu, odnosno biće oduzeta Srpskoj crkvi, mitropolit Amfilohije se sastao sa Milom Đukanovićem. Pregovori ove dvojice otaca moderne i šizofrene Crne Gore odvijali su se na brodu, prema našim saznanjima, neka tri dana, daleko od očiju javnosti.

Iako smo voleli da slušamo njegove «njegoševske besede» da vidimo kakva su mu dela i kakvi su plodovi njegove politike. Treba se prisetiti samo kako je uz podršku Mitropolita Milo pre dve decenije pobedio Momira. Zatim kako je pacifikovao proteste opozicije pozivom da se ostane kućama i da se ne ide na ulicu. Više puta je Amfilohije direktno spasio ili pomogao Milu da dođe ili da se održi na vlasti. Amfilohijeve zakasnele kritike na račun antisrpskih poteza državnog vrha Crne Gore, poput kritike ulaska Crne Gore u NATO dve nedelje nakon ulaska, ili kritike otcepljenja Crne Gore nakon otcepljenja, su u službi zamađijavanja srpskog naroda u Crnoj Gori. Mitropolit sebe predstavlja kao velikog srpskog patriotu koji se svojski bori za nacionalne interese ali eto “zla sudba” mu ne dade da išta izbori. Velike reči, a posledice su gotovo uvek išle na ruku antisrpskog režima Mila Đukanovića.

Amfilohije, koji je sebi već uzeo titulu prvog arhiepiskopa Crne Gore, krajem prošle godine se sastao sa carigradskim patrijarhom Vartolomejom koji je pod kontrolom Zapada. Poseta Carigradu je praktično bila turistička jer kako objasniti da visoki klirik SPC nije najavio ovu posetu ni patrijaršiji niti u medijima, već je navodno krenuo za Moldaviju pa mu onda usput bilo da svrati do Carigrada. „Logično“ kao kad krenete u Moskvu preko Njujorka. Spekuliše se da je na tom sastanku pao dogovor o priznavanju crnogorske crkve kao autokefalne od strane Carigrada. Amfilohije je imao ključnu ulogu u organizaciji odlaska SPC na tzv kritski sabor koji su organizovali Grci predvođeni patrijarhom Vartolomejem, a skup je obezbeđivao i nadzirao američki FBI. Zbog te i takve prevrtljive politike u kojoj je prednjačio navodno rusofilski Amfilohije je ruska crkva bila ogorčena na Mitropolita jer je upravo taj nesrećni sabor bio početak savremenog raskola Moskve i Carigrada. Tako je navodno veliki Srbin više puta politički spasavao antisrpskog diktatora Mila sa kojim ima vrlo bliske odnose (takoreći duhovničke) ili pak navodno veliki rusofil ogorčio Ruse i RPC antiruskom crkvenom politikom prema tzv kritskom saboru u režiji carigradskog patrijarha i američkih struktura moći. NATO je kleo ali kad su već crnogorci ušli u NATO. Sve ovo je previše čak i za «Njegošem nadahnutog» Amfilohija. Da li treba reći da je ovo antinjegoševska politika koju bi i sam sveti mudrac cetinjski razobličio i prokleo.

Carigrad ima problem da podrži Miraša Dedeića, koga je prethodno upravo Carigrad raščinio. Bivšeg Miraševog sveštenika Lava Lajovića isto nije zahvalno podržati, mada ga je državna crnogorska služba već otpremila u Ukrajinu na obuku kod raskolnika. Na kraju kao treća varijanta ostaje ipak mitropolit Amfilohije, koji je svakako hteo da bude patrijarh srpski, upravo poput Denisenka ukrajinskog raskolnika, koji kada ga nisu izabrali za moskovskog patrijarha proglasi sebe lepo ukrajinskim patrijarhom. Milo će uzeti imovinu SPC, to je izvesno, i onda će je vratiti mitropolitu Amfilohiju, prvom arhiepiskopu autokefalne crnogorske crkve. Takav je plan. No ljudi snuju, a Bog odlučuje.

Drugi je Grigorije.

Do prošle godine hercegovački episkop, jednako predan konfederalizaciji SPC zarad sopstvenih interesa i pod palicom NATO. Episkop Grigorije je, ako se još neko seća, pozivao Radovana Karadžića i Ratka Mladića da se predaju Haškom tribunalu. Nekadašnji mladi učenik penzionisanog episkopa Atanasija Jevtića izazvao je negodovanje kod srpskog naroda u Republici Srpskoj a i širom Srbije kada je pozvao Mladića i Karadžića da se predaju Haškom tribunalu. Niko nije očekivao od učenika vladike Atanasija da se ovako postavi.

Isto tako je voleo više da se druži i slika sa katoličkim biskupima i muslimanskim verskim vođama no sa nekim srpskim vladikama. Posle je Grigorije redovno bogoslužio zajedno sa katolicima u Dubrovniku i širom Hercegovine, što mu tvrđi vernici nikad nisu zaboravili. A danas se isti Grigorije poziva na patrijarha Pavla kada govori o Kosovu i tvrdi kako mu je patrijarh Pavle nasamo govorio da je sudbina Kosova u rukama Amerikanaca. To je naravno teško proveriti pa episkop Grigorije danas može da kaže i kako mu je patrijarh Pavle lično rekao da treba podržati NATO pakt. Problem je što je zlosrećni Grigorije prećutao da je on zapravo bio u sukobu sa patrijarhom Pavlom, nego danas, koristeći se popularnošću pokojnog patrijarha okreće vodu na svoju vodenicu.

Nekadašnji mladić Mladen, sadašnji Grigorije, skriva da je u vreme studentskog protesta sa sadašnjim Maksimom, tada Milanom, uređivao Logos časopis studenata Bogoslovskog fakulteta, koji je vodio sistematsku kampanju protiv mirotvorne politike patrijarha Pavla. Prvi je tražio da se patrijarh Pavle smeni, penzioniše, a onda je lio krokodilske suze nad njim, pa mu i podigao spomenik u Trebinju. I sada se pozivao na navodne Pavlove izjave, samo njemu rečene, da će Amerikanci odlučiti sudbinu Kosova. Svima koji iole poznaju Grigorija je jasno da je njemu na prvom mestu poslovna politika a tek potom interes crkve. Isto tako nikad nije krio svoje ekumenističke, prozapadne i proameričke stavove koje gotovo uvek potvrđuje u medijskim nastupima. Poznato je da je on bio željeni izbor za Patrijarha od strane tadašnjeg predsednika Tadića zvanog Kluni. No SPC se oduprla pritisku vlasti i stranaca jer je Grigorije bio izbor koji u tom momentu gotovo niko u Crkvi ne bi prihvatio. Poslednjih godina se vezao za proameričkog političara Vuka Jeremića koga je i podržavao na predsedničkim izborima gde je ovaj ostvario mršavih 5 posto.

Treći je Maksim.

Mlađahni Maksim je od kritskog sabora, na koji je mitropolit Amfilohije „nerado“ otišao prvi, i tako ucenio SPC, koja je već bila odustala od odlaska na taj fingirani sabor Carigrađana, veliki pobornik Carigrada i Fanara. Kako je samo pisao slatkorečive hvalospeve o kritskom saboru, na svom blogu, sve stajlingom Ziziulasovim. Po odlasku u Ameriku, Maksim postaje otvoreni pobornik interesa Fanara i zizijevskog ružičastog hrišćanstva po meri novog svetskog poretka. Stoga nije ni malo slučajno što izražava neverovatno razumevanje za ukrajinske raskolnike. Deluje unutar SPC kao čovek Fanara namerno pokušavajući da uvuče SPC u sukobe sa Moskovskom patrijaršijom neprimerenim kritikama na račun ruske crkve. U Blicu ga promovišu kao deo ekipe mladih i progresivnih episkopa, valjda to treba da znači da su ovi ostali stari i zatucani.

Taj trojac episkopa uz povremenu asistenciju vladike Teodosija raško-prizrenskog, postavlja sebe kao merilo patriotizma u SPC, sve ostale proglašavajući režimskim ljudima. Na udaru njihove podle propagande su pre svega episkopi Irinej Bački i mitropolit Porfirije ali i Patrijarh Irinej. Glavni među njima je episkop Grigorije koji je otišao za bogatu katedru Nemačku a ostavio svog čoveka u Trebinju. Pod izgovorom odbrane Kosova i Metohije od Vučićeve predaje Kosova, uvlače SPC pod skute NATO Carigrada. Koliko su oni zapravo rodoljubi, najbolje govori Maksimova nedavna izjava da je Sveti Sava na prevaru izdejstvovao autokefaliju za srpsku crkvu. Klasično šlihtanje Fanaru i šetanje papuča okupatorima. Kakva su oni budućnost Srpske crkve, kad oni lično srpsku crkvu ni ne pretpostavljaju drugačije sem kao iscepkanu, uniženu, pokradenu, popaljenu i razorenu, sluškinju Carigrada i NATO-a. No jednu stvar zaboravljaju da se izrazimo rečima Svetog Nikolaja – teška je ruka Nemanjića Save, naročito prema onima koji ruše njegovo delo.

Videti još: 

Sergej Železnjak: Pružamo punu podršku našoj braći pravoslavnim vernicima u Crnoj Gori, Srpskoj pravoslavnoj crkvi i mitropolitu Amfilohiju u očuvanju svetinja

Mihailo Medenica: Sutra u Podgorici da bi smo doveka bili u Prizrenu!

(Vidovdan)