Branimir Nešić: „Kradljivci tuđih glasova“ ili nešto sasvim drugo

Kada su Dveri rešile da se pojave na izborima, nisu se uznemirili samo stari prodavci magle, evrounijati svih boja i veličina, uznemirenje je zahvatilo je i tzv. „nacionalni front“

Kada su Dveri rešile da se pojave na izborima, nisu se uznemirili samo stari prodavci magle, evrounijati svih boja i veličina, maskirani u zaštitnike seksualnih manjina i natointegrativce; to uznemirenje zahvatilo je i tzv. „nacionalni front“. Tobož, cilj nam je da preotmemo glasače nacionalnih partija i da time objektivno onemogućimo uspeh državotvorno mislećih snaga, kojima je Kosovo preče od EU, a sudbina Srbije na srcu više no bilo šta drugo.

Mora da nas plaćaju „žuti“, a samim tim i njihovi „sponzori“ s one strane okeana, zar ne? Pre no što krene da se zahuktava ova priča, tako karakteristična za naš mentalitet, odgovorićemo, kratko i jasno: ne, ne plaćaju nas ni žuti, ni crveni, ni plavi, i nismo nikakva opasnost za nacionalno orijentisane političke partije… A zašto? Razlozi su mnogi, i raznoliki, ali evo nekih.

Dveri nisu partija; to je pokret koji želi da bude nešto sasvim drugo i drugačije, čega na našoj političkoj sceni nema, a što nam je neophodno kao svež dah političkog vazduha. Jer, u Srbiji se, od početka političkog pluralizma, sve definiše kroz glas ove ili one partije, a naš cilj je da omogućimo da se preko nas oglase POLITIČKE PARIJE. U kastinskom sistemu Indije parije su ljudi van kasti, tzv.„nedodirljivi“, koji se smatraju nižim bićima čak i od pojedinih svetih životinja. Brahmani, kšatrije, vajšije i šudre obavljaju zadatke kakve nalaže kastinski poredak, a parije su s one strane društvene margine, bezglasno trpeći svoju „karmu“ i čekajući novu inkarnaciju da bi bolje živeli.

U Srbiji su „parije“ oni koji ne učestvuju na izborima jer nemaju za koga da glasaju. To je tiha većina normalnih, običnih ljudi, koji žele da žive od svoga rada, da imaju pravo da budu to što jesu, da im se omogući da decu rađaju i vaspitavaju u normalnom okruženju, i da ne strepe od oduzimanja budućnosti. Ovi normalni ljudi znaju kako treba da izgleda spoljna politika Srbije: aktivna neutralnost, i nepripadanje bilo kom agresivnom vojnom savezu, pogotovu ne onome koji nas je devedesetih godina 20. veka zavio u crno, bacivši na nas 30.000 tona bombi sa osiromašenim uranijumom; prijateljstvo sa onima koji žele da im budemo prijatelji, a ne roblje; nezaboravljanje onih koji su nam braća po veri i poreklu.
Oni takođe znaju kako treba da izgleda privreda: nepotčinjavanje Mefistofelesovom monetarnom fondu, oslonac na razvoj sopstvenih snaga, strogo čuvanje resursa, domaćinsko gazdovanje onim što nam je Bog dao. Srbin voli da živi od svog rada, i da živi pristojno, ali skromno. Jedan engleski putopisac nazvao je Srbiju u 19. veku „rajem siromašnog čoveka“, upravo zato što nije bilo socijalnih razloga koje bi ljude lišavale dostojanstva (jer, kako reče Dostojevski, dostojanstvo se može sačuvati u siromaštvu, ali ne i u bedi.)

Srpske parije znaju da žive u zemlji u kojoj im nijedna partija ne nudi zaštitu biološkog opstanka, jer su od početka partijskog pluralizma gledali i slušali različite partijske programe, ali niko im nije objasnio zašto u Srbiji umre 30.000 ljudi više nego što ih se rodi – svake godine, i zašto je samo dok je na vlasti koalicija „Za evropsku Srbiju“, 250.000 ljudi ostalo bez posla, i zašto su naši gradovi puni taksista sa diplomama svih škola (jer, ljudi moraju da jedu hleb, a ozbiljne privrede više nema.)

Parije Srbije se pitaju – ko se usudio da u gladnoj zemlji, u kojoj je siromašno 400.000 dece, a 14 hiljada mališana se hrani u narodnim kuhinjama, daje 1,5 miliona evra za paradu homosekusalaca, koje predvodi holandski pedofil. Parije hoće da znaju zašto se u Srbiji za obrazovanje izdvaja manje od 3,5 %, dok je u žuđenoj Evropi najmanje 6% takvih izdvajanja, jer se tamo školstvo ne smatra za izdatak, nego za investiciju, ulaganje u budućnost. Parijama nije jasno otkud toliko urušavanje zdravstva, koje sve više podseća na „Bolnicu bez nade“ iz „Alana Forda“, u kojoj ljudima seku želudac jer ih boli noga.

Parije ne žele da se tuđinu proda „Telekom“, ne žele da tuđini gospodare Elektroprivredom, ne žele da se prodaju naše šume i izvori vode. Ali, parije niko ništa ne pita. Umesto parija, odlučuju partije, koje prave svoje dilove i dogovore bez obzira na volju glasača. Jer, ko je od glasača SPS 2008. želeo da njegova partija uđe u žutokraku koaliciju, koja će, između ostalog, glasati za jednu „naserorićevsku“ deklaraciju o Srebrenici u parlamentu, i čiji će lider braniti paradu homosekusalaca vođenu holandskim pedofilom kao da je u pitanju beogradska spasovdanska litija? Pa ipak, ta i takva koalicija vlada i dalje, zahvaljujući, između ostalog, i Dinkićevoj laži da će građani, glasajući za žutokraku družinu, dobiti po 1.000 evra nekakvih akcija.

Parije ostaju van sistema, a svi znaju (to je javna tajna) da se u gradovima ne možeš zaposliti ni kao čistač ulice ako se učlaniš u neku partiju. Zato su „Dveri“ rešile da izađu na izbore, jer su i same osetile kastinsku prirodu srpske kvazidemokratije, u kojoj možeš da budeš NVO sa najviše ozbiljnih projekata od nacionalnog značaja, ali će LBGT vlast podržati NVO od tri predstavnika „nestandardno sekusalno orijentisanih“.

Mi smo glas parija - nismo politička partija!

Našim partijama sirotinja uglavnom treba samo kao dekor na mitinzima, a posle je nigde ne vide.

Pošto smo i sami sirotinja koja ne želi da nas konačno svale u kaljugu duhovne i materijalne bede, rešili smo da sa svojom siromašnom braćom zapevamo novu pesmu na političkoj sceni Srbije. Jer, kako reče Miljković: „Ko ne sluša pesmu, slušaće oluju“. Bolja je pesma od oluje - zato pevamo skupa sa onima koje je sistem na silu učinio bezglasnima. Ne želimo da se „pravimo mutavi“ kad nam parije postavljaju pitanje: a ko će reći nešto u naše ime? Mi nismo sledbenici induizma, i ne možemo da čekamo sledeću inkarnaciju da bi nam bilo bolje.

Takođe, mi nemamo partijsku logiku, i ne smatramo sebe vojskom koja će, kad pobedi, da deli plen. Cilj nam je da Srbiji dugoročno pomognemo da izađe iz stanja očajanja, i da konačno shvati da ima nade. Zato ne možemo biti konkurencija nijednoj partiji, koja već ima svoje glasače, ljude koji znaju šta da očekuju od izabranika. Pevamo sasvim drugu pesmu: kao što „Beogradski sindikat“ nije konkurencija nijednoj turbo-folk zvezdi, tako ni mi nismo konkurencija političkim partijama kakve danas postoje. Razmišljamo u drugačijim kategorijama.

A sad, da budemo do kraja pošteni: mogu li „Dveri“ biti protiv partije čiji je čelnik časno pokazao da se bori za Kosovo u sastavu Srbije, i koji je, zbog toga, bio spreman da napusti vlast kako bi sačuvao principe? Ili protiv partije čiji se osnivač nalazi u Hagu boreći se za istinu o ratu protiv Srba u poslednjoj deceniji 20. veka? Ili protiv bilo koje političke partije koja ne smatra da moramo biti denacifikovane sluge NATO-a i Brisela da bismo ostali u igri? Hoćemo li biti nezahvalni svakoj onoj političkoj organizaciji koja nas je, od 1999. godine naovamo, razumela i podržala u svemu što je bitno za naš zajednički dom, Srbiju? Hoćemo li zaboraviti da u svakoj od tih stranaka (pa čak i u najevrounijatskijima) ima časnih, čestitih i ozbiljnih ljudi, od kojih su mnogi i naši prijatelji? „Dveri“ neće ići ni u kakvu prljavu borbu protiv onih političkih snaga koje žele dobro ovom narodu i ovoj državi.

I još nešto, ali veoma važno. Pošto je demokratija u nas „šojićevskog” tipa mi njenoj tragikomičnosti ne želimo nimalo da doprinosimo. Zato partijama u igri nemamo nameru da preotimamo ne samo glasače, nego ni tajkune koji ih finansiraju. Nećemo da budemo ni Soldatovićevi, ni Alamunjini ljudi, kao što nismo partijski vojnici ni Šojića, ni Hadži-Zdravkovića. Ako to ikad budemo, pljunite nas, braćo, pravo u lice – na ulici, u gradskom prevozu, gde nas vidite! Jer, znamo da vam je muka od „šojićevskog“ doživljaja politike kao brloga u kome se valjaju prasići. Vi hoćete politiku kao služenje narodu i državi (uostalom, i sama reč „ministar“ izvorno znači „onaj koji služi“).

Naravno da Dveri nemaju iluzija o svojoj političkoj supermenskoj budućnosti. Dosta nam je predizbornih obećanja i kampanja koje liče na glamurozne reklame za očajno loše proizvode. Za razliku od političkih partija „šojićevsko-hadžizdravkovićevskog“ tipa, mi vam ne obećavamo pečene ševe sa plavog EU neba poprskanog žutim EU zvezdama. Nudimo vam samo zajedničku borbu da nam bude bolje - a biće nam bolje ako budemo bolji. Jer, kako reče blaženopočivši patrijarh Pavle, Bog će pomoći, ako bude imao kome da pomogne.

Za kraj, još jednom: na izbore idemo u ime onih koji su želeli da biraju, ali nisu imali koga i šta. Nikom ne otimamo glasače. Spremni smo na saradnju sa svim normalnim, poštenim, rodoljubivim ljudima, koji ne prodaju maglu tvrdeći da je neon. Ako neko to ne želi da razume, nema nikakvih problema: počnite da nas klevećete, i trudite se da dokažete kako smo mi najveća opasnost za „nacionalnu opciju“. Mi ćemo se truditi da na psovke ne odgovaramo psovkama, nego argumnentima, i da na laži odgovaramo istinom. Što reče Momčilo Nastasijević:„Udrite, nisam kriv!“

(Dveri srpske)