Boško Mijatović: Dokument „Srbija 2020” uopšte ne treba usvojiti

Postoji dodatni razlog za brzo zaboravljanje strategija: uopšte se ne ostvaruju ni na strani planiranih mera, ni na strani rezultata

Otvorena je javna rasprava o dokumentu Srbija 2020, pa da se pridružim i ja. Verovatno neću zadovoljiti zahtev Božidara Đelića da učesnici budu konstruktivni, inače nisu dobrodošli, već ću ispasti običan kritizer kome nije mesto u njegovom društvu. Šta ću, život je često nemilosrdan.

Osnovno pitanje je čemu uopšte ovakva strategija. Evropskoj uniji je možda politički potrebna, jer predstavlja dogovor država koje je čine u uobličavanju zajednice zvane EU. Pokušava se naći nekoliko zajedničkih ciljeva i ponuditi nekoliko mehanizama njihovog ostvarenja, bez prevelikog detaljisanja, a kako bi države u svojim samostalnim politikama imale orijentir o zajedničkom putu. Osnovni cilj je jačanje kohezije EU, što joj inače nije jača strana. Nema sumnje i da u ideji o strategiji EU važan udeo ima marketinška potreba vodećih političara i komisije da se predstave kao konstruktivni činioci oblikovanja budućnosti.

Srbiji takva strategija nije potrebna. Formalni razlog pridruživanja Srbije Evropskoj uniji uopšte ne traži usvajanje te strategije, posebno budući da nije ni blizu učlanjenja. I Tadić je pomenuo 2016. kao najbližu, dok bi obazriv procenitelj verovatno imao u vidu baš 2020. godinu.

Ni suštinski razlozi u korist pravljenja strategije ne postoje. Praviti strategiju na rok od deset godina u ovako turbulentnoj političkoj, ekonomskoj i socijalnoj situaciji nema smisla, pošto će već dogodine biti zastarela. Praviti je bez suštinskog društvenog konsenzusa, a u okviru jedne stranke, takođe, sugeriše kratkotrajnost.

I najvažnije, naša sposobnost oblikovanja budućnosti je vrlo skromna, gotovo nikakva i bolje je i ne pokušavati uzaludan posao. Društveni i ekonomski život se u savremenom demokratskom društvu sastoji od svakodnevne interakcije miliona ljudi, a ne od plana koji utvrdi država i njegovog striktnog sprovođenja. Vreme socijalističkog planiranja je odavno prošlo i Amerika, Brazil, Rusija i Indija nemaju nikakve strateške, vizionarske planove i ništa im ne fali.

Pogledajmo iskustva. Lisabonska strategija EU, doneta 2000. sa važenjem do 2010. godine, neslavno je propala, jer EU nije postala, kako je planirano, ,,najkonkurentnija, dinamična, na znanju zasnovana ekonomija u svetu, sposobna za održivi razvoj sa više boljih radnih mesta i većom socijalnom kohezijom”. Već 2005. godine je formalno revidirana, a potom praktično napuštena.

Iskustva Srbije su još gora. U prethodnoj deceniji usvojeno je više desetina strategija, od strategija tržišnog nadzora, kontrole duvana i poštanskih usluga do strategija privrednog razvoja (2006), održivog razvoja (2008) i pridruživanja EU (2005). I sve su zaboravljene čim su usvojene. Seća li se neko, na primer, te strategije privrednog razvoja, radi li danas neko po njenim sugestijama? Ne. Poslužile su za jednokratnu medijsku promociju njihovih glavnih promotora – i to je sve.

Strategije su, u stvari, marketinška sredstva za vodeće političare i vlade. Niko ozbiljan, a ni oni sami, ne veruje da će se po njima kasnije postupati, već jedino služe reklamnom stvaranju predstave o brizi vlasti za budućnost naroda.

Postoji dodatni razlog za brzo zaboravljanje strategija: uopšte se ne ostvaruju ni na strani planiranih mera, ni na strani rezultata. Na primer, strategija privrednog razvoja 2006–2012. predvidela je ulaganje 60 milijardi dolara, stopu privrednog rasta od sedam odsto i zapošljavanje 750.000 ljudi, od čega, naravno, nije bilo ništa. Neuspehu strategije uopšte nije kumovala kriza, pošto se ni u prve tri godine, pre njenog izbijanja, ništa slično planiranom nije zbilo: rast je bio znatno sporiji, zaposlenost se čak smanjivala, a investicije su bile mnogo, mnogo niže.

Da na kraju ipak iznesem konstruktivan predlog: dokument „Srbija 2020” uopšte ne treba usvojiti.

Autor je direktor ekonomskih studija CLDS-a

(Politika)