Početna strana > Hronika > Boris Malagurski: Otpor neoliberalizmu danas nije stvar ideologije, već zdravog razuma
Hronika

Boris Malagurski: Otpor neoliberalizmu danas nije stvar ideologije, već zdravog razuma

PDF Štampa El. pošta
četvrtak, 29. januar 2015.

Novi film Borisa Malagurskog„Težina lanaca 2” analizira koji su domaći i strani akteri bili ključni za ekonomsku destrukciju naše zemlje

Ako se dokumentarac „Težina lanaca” Borisa Malagurskog bavio razbijanjem Jugoslavije po scenariju Zapada, i time kako su nas stranci zavadili i uništili ratom, u „Težini lanaca 2” analizira se koji domaći i strani akteri su bili ključni za ekonomsku destrukciju naše zemlje.

Svetsku premijeru „Lanci 2” imali su u novembru u Johanesburgu, gde je najviše donacija sakupljeno za snimanje ovog dokumentarca, a kod nas će prva projekcija biti 31. januara u bioskopu „Akademija 28” (Nemanjina 28), od 18 časova. 

Malagurski, mladi reditelj i producent poznat po filmovima „Kosovo, možete li da zamislite”, „Beograd”, filma o Brisu Tatonu, i voditelj emisije „Revolucija” (za koju kaže da je upravo ukinuta, navodno zbog lošeg rejtinga), naglašava da se u novom ostvarenju pre svega bavi konceptom neoliberalizma od njegovih početaka.

Od Fridriha fon Hajaka, Ludviga fon Misesa, preko Miltona Fridmana i čikaške škole, preko svrgavanja Salvadora Aljendea u Čileu (Pinočeov vojni puč 1973. godine), pa do dešavanja u Britaniji sa Margaret Tačer, u Americi sa Reganom, i vašingtonskog konsenzusa. 

– Otpor neoliberalizmu u današnje vreme više nije stvar ideologije, već zdravog razuma. Film otvara debatu o tome koji ekonomski model bi bio povoljniji od ovog koji trenutno imamo – kaže Boris Malagurski. 

U filmu je intervjuisao Noama Čomskog, Olivera Stouna, Majkla Parentija, Karlu del Ponte, Dajanu DŽonston, Sokoro Gomes, Jasminu Vujić, Miroslava Lazanskog, Vuka Jeremića, Branimira Brstinu... 

– Bivši direktor CIA DŽejms Vulzi u filmu je priznao da su CIA i SAD mnogo puta grešili u prošlosti, i da danas neprestano greše. Karla del Ponte mi je rekla da UNMIK nije dostavljao potrebne dokaze o trgovini organima na Kosovu, jer OVK i NATO, kao saveznici u ratu, nisu mogli jedni protiv drugih da delaju. Govorila je o oslobađajućoj presudi hrvatskim generalima, koja je za nju bila apsolutni šok, jer smatra da je dokazana krivica Gotovine. Na pitanje da li je to bila politička presuda, smeškala se, i rekla: „Vi ste to rekli, ali i ja moram da kažem da jeste.” Malagurski, dodaje da se u filmu pojavljuje i Dija Nader de el Andari, otpravnica poslova ambasade Venecuele u Beogradu, koja priča kako je ova zemlja upela da se izbori protiv MMF-a, promeni Ustav koji su sačinile neoliberalne elite šezdesetih godina 20. veka, i pobunom vrati Čavesa na vlast... 

Naš sagovornik primećuje da se kult bunta kod nas izgubio.

– Svaka vlast kroz istoriju donosila je odluke u interesu naroda samo kada je bila u strahu od reakcije građana. U Francuskoj, kada vlast donese odluku koja se ne sviđa narodu, građani i sindikati se organizuje i vlada mora da povuče te svoje mere. Pobune uspevaju. Kod nas ljudi tvrde da ništa ne može da se promeni, i demonizuje se svaki pokušaj promene. Ako građanima smeta mera vlade, njihova reakcija je: „Dole Vlada!”, a ne: „Hajde da nateramo vladu da nešto promeni.” 

Malagurski ističe da ima mnogo razjedinjenih grupica koje dele iste probleme. Kaže da gej parada privlači pažnju, ali ne i štrajk radnika. – Oni jedni druge ne prepoznaju, a treba zajedno da budu u „Paradi obespravljenih”. Nisam video Sonju Biserko pred vladom da se bori i za ljudska prava otpuštenih radnika – primećuje reditelj. 

Intervjuisao je i Jelenu Milić, Sonju Biserko, Borku Pavićević, a zvao je i Natašu Kandić. Kada joj je postavio pitanje ko finansira Fond za humanitarno pravo, rekla je: – Vidite kakvi ste.

Hajde, doviđenja – i spustila slušalicu. Jelena Milić iz Centra za evroatlanske studije je naglasila da ovaj centar često optužuju da su NATO plaćenici, što njoj smeta, a onda je nabrajala finansijere (Fond braće Rokfeler, npr), i pomenula i NATO.

Uspešna, dugoročna rešenja Malagurski vidi u ulaganju u privredu i podizanju industrije, a ne ulasku u EU. Navodi primer Južne Koreje, i kaže da je ova zemlja ograničavala strane investicije, a Finska od 1930–1980. svako preduzeće sa više od 20 odsto stranog udela označavala je za opasnu kompaniju. 

– Sve bogate države radile su suprotno od onoga što nama preporučuju. Island se uspešno izborio sa krizom, nacionalizovali su banke i oprostili dugove građanima. Neoliberalizam zahteva da se sve privatizuje, i da se država ne meša u ekonomiju. Protiv sam privatizacije EPS-a i „Telekoma”. Stiče se utisak da preduzeća namerno gube novac da bi se našlo opravdanje za privatizaciju. U Parizu su dali privatnicima vodovod, a posle ga vratili u ruke grada. U Grčkoj su namerno sekli pare železnici, da bi je privatizovali. Zašto? Vidimo da i pored „Telenora” kao konkurencije, „Telekom” i dalje pravi profit – kaže reditelj. 

Po njegovom mišljenju, na globalnom planu Kina i zemlje Briksa će preuzimati primat, a imperija SAD je, kaže, najagresivnija kada je u padu i ubuduće neće moći da izvozi svoje probleme u druge države. 

– To se videlo i sa Sirijom, i oko Ukrajine ne ide im onako kako zamišljaju. Možda je pravi trenutak da i mi lobiramo za svoje interese. 

 (Politika)

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner