Bojan Pajtić: Gradili smo evropsku Srbiju, a zapostavili srpsku Srbiju, to isto danas radi SNS, samo s lošijim kadrovima

1.

Ništa tako dobro ne opisuje državu i vlast u Srbiji kao ono putovanje članova Vlade do Niša i nazad. Taj 28. jul ovoga leta bio je naša slika i prilika. Na dan kada je pre jednog veka Srbiji objavljen rat, nasmejana družina se u autobusu šalila, jela i pila, fotografisala, pušila tompuse i pevala uz muzičare koje je povela sa sobom. Šta se slavilo? Najveći budžetski deficit u Evropi? Spoljni dug povećan za skoro sedam milijardi evra? Kreditni rejting snižen na nivo Burkine Faso i Kambodže? Najveća nezaposlenost u istoriji? Stopa siromaštva veća od 30 odsto? Niže plate i penzije? Teške posledice poplave? Šta je bilo smešno?

Dan kada je počeo užasni rat, u kojem je stradalo više od milion i 200 hiljada stanovnika Srbije, naša vlada je obeležila veselom i raspevanom ekskurzijom.

Tako nam i treba.

2.

Krug je zatvoren. Oni isti ljudi koji nisu razumeli da je pao Berlinski zid, čime su prouzrokovali tragične devedesete, danas su ponovo na vlasti. Oko njih su oni isti tajkuni koje su sami stvorili. Nude im javna preduzeća na upravljanje, jer nemaju nikakvo rešenje, kao što ga nisu imali ni onda. Misle da su uspešni konvertiti i da im se dvadesetogodišnji staž u borbi protiv svega evropskog i građanskog neće računati u minuli rad kod novog poslodavca. Opet ne razumeju.

Ko srpskom seljaku uzme plodnu srpsku zemlju i praktično je pokloni bilo kome – ne zaslužuje da vlada Srbijom.

3.

Prošlo je skoro 25 godina od obnove višestranačja u Srbiji. Svi smo se izmenjali na vlasti i svi su sa svakim bili u koaliciji, a stanje u privredi, kulturi, obrazovanju i zdravstvu je gore nego pre četvrt veka. Zato svi treba da odemo. I sve nas treba proveriti. Moj će zadatak biti da se posvetim Demokratskoj stranci i da pokrenem novu generaciju boljih, pametnijih i čestitijih političara. Naučiće sve naše greške, da ih više nikada ne ponove.

4.

Tragedija Srbije je pre svega uzrokovana našom nesposobnošću da upravljamo sobom. Prošlo je 210 godina od kada je Karađorđe digao ustanak, a mi smo i dalje nedovršena, predmoderna država, u kojoj nikad nismo umeli da cenimo ono što nam je najpotrebnije: znanje, strategiju i kontinuitet.

Narod smo osudili na večito iščekivanje konačne odluke o tome da li smo Istok ili Zapad. Dvesta godina smo proćerdali ne pitajući se šta možemo da stvorimo, nego od koga nešto možemo da dobijemo. Dva veka smo potrošili dvoumeći se na raskrsnici evropskog i azijskog puta. A stvarnost je surova. Kad pitate građane Austrije, Nemačke ili Engleske da li su za to da Srbija postane član EU, ubedljiva većina je protiv. Kad pitate građane Rusije koje su im države najveći prijatelji, na listi nema Srbije.

Sve dok je ostrašćene prve i druge Srbije, neće biti Srbije.

5.

Država koja je početkom trinaestog veka dobila Zakonopravilo Svetoga Save, a sredinom četrnaestog Dušanov zakonik, danas bespogovorno prepisuje i na brzinu usvaja tuđe zakone. Potpuno je svejedno čije.

Sudbina naše države nije pitanje izbora između ruske gubernije, nemačkog protektorata ili vašingtonske ekspoziture, nego može li učitelj iz Opova, Obrenovca ili Vranja da izvede svoju porodicu jednom nedeljno na ručak u skromnom restoranu. Zadatak svake naše vlade mora biti da uveća moć i bogatstvo države i da omogući dobar život svakom svom stanovniku. Svaka druga tema je samo alibi za lošu vlast.

Neće biti ni evropske ni evroazijske Srbije, ako prvo ne izgradimo srpsku Srbiju. Nekima taj izraz smeta. Kažu da ne žele srpsku, nego normalnu Srbiju. Takvima odgovaram: ako srpska nije normalna, da li je to normalno?

6.

Demokratska stranka je izgubila izbore 2012. godine zato što je krenula u Evropu, a građane ostavila na peronu. Gradili smo evropsku, a zapostavili srpsku Srbiju. To isto danas radi SNS, samo s lošijim kadrovima. Naša najveća greška je to što smo izneverili srednji sloj, onu klasu čiji autentični predstavnik uvek treba da budemo. Oni koji su oduvek želeli da u Srbiji žive pošteno od svog rada i od svog znanja – ućutali su se. Društveni sloj koji je najviše zainteresovan za rad, red, odgovornost i solidarnost, danas gubi motivaciju. Zato je ključni zadatak Demokratske stranke da povrati poverenje i ponovo povede srednji sloj, da krene srednjim putem i politikom aktivnog centra.

7.

Demokratska stranka mora biti autentična snaga srednje klase i centar pomirenja srpskog i građanskog, tačka ukrštanja Srbije i sveta. To je bila politika Ljube Davidovića, to je bila ideja intelektualaca koji su obnovili rad DS. Kao stranka parlamentarne demokratije, građanskih sloboda, pravne države, liberalne ekonomije, evropske perspektive i nacionalnog pomirenja, treba da ujedinimo naciju i demokratiju, da prevedemo povampirenu autokratiju u istinski demokratski poredak. To je srpska Srbija. Kao što je govorio Borislav Pekić, ne treba da dopustimo da budemo uvučeni u veštačku dilemu izbora između nacije i demokratije. Za demokratiju je nacija njena nužna stvarnost, za naciju je demokratija njen izabrani cilj.

8.

Ko ne zna odakle je pošao, nikuda neće stići. Moj pravac je građanski i evropski, a moji preci su sa patrijarhom Čarnojevićem stigli sa Kosova u Banat, gde su gotovo dva i po veka čekali da se pripoje Srbiji. Komšije su me naučile mađarski jezik, Sterija me naučio da prepoznam „rodoljupce”, a Crnjanski da bez malo egoizma nema srpskog stanovišta. Jednako sam i Evropljanin i sin pravoslavnog sveštenika. I Srbin i građanin. To sam ja. Jedno bez drugog ne može.

9.

Zato tvrdim: prvo treba da uredimo srpsku Srbiju da bi to sutra bila evropska Srbija. Treba da prestanemo da se stidimo samih sebe, da se potrudimo da afirmišemo i promovišemo sve ono najbolje što građani Srbije znaju i u sebi nose. Kada bismo to uradili onom istom snagom kojom 25 godina uspevamo da iznedrimo sve najgore… gde bi nam bio kraj?

10.

Vratimo se veseloj družini s početka teksta, koja uz pesmu i smeh putuje za Niš. Šta bi bilo da je, nekim čudom, taj autobus vremeplovom vraćen u 1914. godinu?

Šta bi bilo da su putem naišli na srpsku Prvu armiju? I šta bi bilo da je u autobus, opet nekim čudom, ušao vojvoda Živojin Mišić?

Šta bi im rekao kad ih dobro osmotri kroz dim njihovih tompusa?

Šta bi naredio kad utihnu gitara i harmonika?

Time bih završio.

(Politika)