"Авала филм" купљен по почетној цени, протест српских филмаџија и студената

Нјавећи филмски студио у бившој Југославији "Авала филм" продат је за 9 милиона евра. Само земљиште (37 хектара на Кошутњаку) које припада Авала филму вреди 50 милиона евра, тврде филмски радници који се противе продаји. Према уговору, купац нема никакву обавезу да задржиу филмску индустрију, може све да поруши и  изгради хотел.

Видоје Марјановић, заступник фирме "Филмски пут ДОО Београд", купио је данас на аукцијској продаји "Авалу филм" по почетној цени од 980.349.988 динара.

Авала филм, највећи филмски студио у некадашњој Југославији продат је данас на аукцији у Агенцији за приватизацију, након четворогодишњег стечаја.

Комисија која је продала Авала филм у Агенцији за приватизацију радила је у саставу: Дејан Миловановић, Југослав Лазовић и Ивана Средојевић.

Пуномоћник купца Авала филма, након завршене лицитације није желео да даје никакве изјаве о даљим плановима око студија.

Испред зграде Агенције за приватизацију траје протест филмских радника, а студенти уметничких факултета су одржали перформанс.

Међу окупљенима су Срдан Голубовић, Рале Зеленовић, Стефан Арсенијевић, Милан Влајчић и многи друг који нису крили огорченост продајом "Авала филма".

- Цео циркус је трајао 20 секунди, не рачунајући процедуру и читање правилника. За око 9 милиона продато је 37 хектара који по најнижој цени за некретнине у Београду, кажу стручњаци вреди 50 милиона. Све скупа је као Холивудски филм Ш категорије. Купио је не знамо ко и не знамо ко ће се уденути - рекао нам је Милан Влајчић. 

Многи су носили натписе са познатим цитатима из филмова који се налазе у фонду "Авала Филма".

Југословенска кинотека је прошле недеље слала допис Привредном суду да се бар привремено из продаје изузме филмски фонд - око 600 остварења сниманих током деценија у студијима Авала филма, али Суд је то одбио, а Министарство културе Србије саопштило је да је таква одлука за чуђење.

У огласу који је објавила Агенција за приватизацију већина продатих објеката јавним надметањем имају одобрење за изградњу, док је целокупно земљиште у државној својини са правом коришћења Авала филма.

Продајом Авала филма обухваћена су и продуцентска и друга права која се односе на целокупну продукцију и копродукцију играних, документарних, екпрерименталних, анимираних и рекламних филмова и телевизијских серија.

У продају је укључен филмски каталог Авала филма из периода од 1947. до 1992. године, који обухвата више 200 играних и 400 документарних филмова, почев од првог југословенског остварења "Славице" из 1947. године.

Протест филмских радника

У приватно власништво је, осим 37 хектара земљишта, отишло и више од 200 играних и 400 документарних филмова, међу којим су и победници фестивала у Кану, Берлину и Венецији. Од помоћи нису били ни вапаји Југословенске кинотеке, која је од Привредног суда тражила да бар привремено из продаје изузме тих 600 остварења сниманих деценијама у студијима „Авала филма“. Суд је то одбио, а Министарство културе је казало да је таква одлука за чуђење.

Док је трајала аукција, испред Агенције за приватизацију одржан је протест филмских уметника и радника.

Радослав Зеленовић, директор Кинотеке, каже да се културњацима не може замерити да нису били довољно активни у борби за заштиту филмског блага:

- Неко или не зна или намерно не жели да поштује право. По закону, све што уђе у Југословенску кинотеку не сме да уђе у приватизацију и заштићено је. Али то нико не поштује.

Културна баштина

Режисер Срдан Голубовић оценио је да је овде реч о продаји културне баштине:

- Ових 600 филмова су најзначајнија дела југословенске кинематографије. Продају оно што су наши дедови и очеви створили и финансирали. „Авала“ је нешто што припада народу, култури наше земље и треба да припадне Кинотеци или Филмском центру да га користи цело друштво, а не неком странцу.

Из иницијативе „Стоп приватизацији“ су поручили:

- Може се догодити да због хира новог власника многи филмови и серије више никада не буду јавно приказани.

Редитељ Горан Марковић: Скандалозно

ДЕМАНТУЈУЋИ Дејана Миловановића из Агенције за приватизацију, који је на скупштинској седници Одбора за културу 7. априла изјавио да откада је отворен стечајни поступак није била покренута никаква званична иницијатива филмских радника и удружења да се пронађе оптимално решење, редитељ Горан Марковић каже:

- Још 2010, као саветник тадашњег министра за културу, заједно са директором Југословенске кинотеке и директором ФЦС, поставио сам питање "Авала филма". То је било пре објављивања предстечајног поступка. Када сам начуо да ће до тога доћи, ишао сам са колегама у Агенцију за приватизацију, свађао се, стављао примедбе. Ово што се сада чује су саме неистине. Једноставно, неко је одлучио да се "Авала филм" прода, и то се спроводи на скандалозан начин, јер држава пребацује одговорност на друге људе - истиче Марковић.

Драшко Ређеп, председник УО фондације "Александар Саша Петровић": Застрашујуће

ПО речима Драшка Ређепа, председника УО Фондације "Александар Саша Петровић", продаја продуцентских права на филмски фонд "Авала филма" представља застрашујућу вест.

- Саша Петровић је чеоним делом свог филмског опуса неприкосновено и заувек уграђен у "Авала филм", прославивши с њеним амблемом српску кинематографију у планетарним размерама. Ужаснути смо да ће у контејнер нашег приземног и глупог полумрака, у геноцидни заборав, можда отићи ремек-дела наше уметности, нашег бића, нашег менталитета. У поређењу са том, све опаснијом а блиском претпоставком, готово циничном, да неко потихо, а опако, под тепих склања нашу властиту срамоту док "лије" крокодилске сузе због вандалског уништења непроцењивих споменика цивилизације и културе на Средњем истоку, а и другде, прича о "Авала филму" је још трагичнија. Није могуће имати два аршина - за суморна догађања на кошутњачкој, у свету тако добро познатој адреси, и за скрнављења негде другде - истиче Ређеп за "Новости".

Ређеп и људи окупљени око Фондације сматрају да чуђење јавности није довољно, и да је "лек од смрти једино у статусу оправдане, повлашћене заштите остварења која чине част и понос нације, Европе, света":

- Наш протест није упућен као захтев за истицање црних барјака над још једном несрећом која прети да нас задеси, него као упозорење на наш морал, али и на нашу свеприсутну дволичност у одлучивању. Ова ствар није лична. Ни безлична. Она је у препознавању страха да ускоро "Скупљача перја" и других Сашиних остварења из фундуса "Авала филма" можда бити неће - сматра Ређеп.

Држава допушта приватизацију културног блага

Култно остварење Саше Петровића „Скупљачи перја“ само је један од више стотина филмова из каталога „Авале филма“ који би, заједно са инвентаром и земљиштем овог предузећа, могли да припадну приватном лицу.

У намери да укаже на погубност оваквог исхода, екипа награђиваног документарног филма “Цинема Комунисто” Миле Турајлић покренула је кампању “Град изгубљених филмова” и онлајн петицију којом тражи да каталог “Авале филма” буде национализован и дат на располагање Југословенској кинотеци.

Редитељка Мила Турајлић упозорава да продаја филмског фонда представља приватизацију културне баштине.

„Филмови који су финансирани друштвеним средствима, што ће рећи да је друштво учествовало у њиховом финансирању и настанку, одједанпут постају приватно власништво једне особе која са њима добија право да располаже како год жели. Значи, било која институцја попут неке светске кинотеке или било које образовне установе у Србији која би желела да прикаже, на пример, ’Славицу’ својим студентима, морала би да се обрати власнику продуцентских права, а то је у овом случају неко ко ће купити ’Авалу’ пре свега са неком идејом грађевинског пословања. Дакле, сад ви неком грађевинцу тражите дозволу да прикажете неки стари југословенски филм. Ту постаје јако проблематично“, каже наша саговорница.

Осим „Скупљача перја“ и „Славице“, првог целовечерњег југословенског филма,у продукцији „Авале филма“ настали су и неки од филмова чувеног редитеља Милоша Радивојевића, попут остварења „Дечко који обећава“.

Радивојевић у разговору за Радио Слободна Европа не скрива огорчење због могуће продаје филмског фонда.

“Ако се то догоди, то ће бити апсолутни цивилизацијски слом. Ниже од тога не може да се оде. Да велики број блиставних, сјајних, креативних људи који су читав живот уложили у неку врсту стваралаштва које је капитално за историју ове средине – дакле, ти људи остају без свог дела. Не без свог дела, без читавих својих живота. Дакле, то је апсолутно одузимање права на креативни живот. Јер, нисам ја Миша Радивојевић, ја сам моји филмови”, рекао нам је аутор филмова “Квар”, “Увод у други живот”, “Чавка”, “Одбачен”…

“Авала филм” је у стечајном поступку од 2011. године, када је Привредни суд у Београду донео је решење о банкротству фирме. Проблеми овог предузећа почињу још деведесетих, у време када је “Авалу филм” преузео “Југоекспорт”, на чијем је челу био извесни Слободан Анђић, кога медији повезују са Слободаном Милошевићем.

Југословенска кинотека је недавно, по Закону о заштити културних добара, упутила приговор Привредном суду с молбом да се каталог „Авала филма“ изузме из лицитације. Међутим, тај допис је одбијен с образложењем да не постоји никакав основ с обзиром на то да је у одлуци суда примењен Закон о стечајном поступку, потврдио нам је Радослав Зеленовић, в.д. директор Кинотеке.

“Не разумем како не постоји никакав основ за приговор, зато што су то пре свега филмови аутора и мислим да је много природније да породице аутора користе права на те филмове, а не неки тајкуни који ће то да купе”, каже Зеленовић.

“Не знам колико је могуће истеривати ту ствар до краја, јер у среду (22. априла) је заказана продаја. Видећемо шта ће се десити, али то стварно отвара огроман број питања. Шта ако странац купи тај филмски фонд и сутра мораш да идеш да купујеш сопствене филмове да би могао да их приказујеш?”, додаје.

Нешто слично ономе што се данас догађа предузећу „Авала филм“ пре неколико година десило се „Дунав филму“, чији је комплетни фонд такође припао новом власнику.

Држава и ресорно Министарство културе и информисања се, пак, упадљиво држе по страни, надајући се ваљда да ће уколико довољно дуго жмуре, проблем сам од себе бити решен.

Један од предлога за спас филмског гагната недавно је изнео редитељ Срђан Драгојевић који сматра да би требало продати један део “Авале”, па да се од тих средстава направи нови студио.

„Држава треба да исплати шест милиона евра повериоцима и да у сарадњи са Градом Београдом обави пренамену земљишта и 40 хектара најбољег грађевинског земљишта прода на тендеру. Вредност тог земљишта је око 80 милиона евра. Са тих 80 милиона евра би могао да се изгради нови мали студио за српску кинематографију, а могла би да се обнови комплетна биоскопска мрежа у Србији”, рекао је недавно медијима Драгојевић.

Процењено је да филмови у „Авалином“ каталогу вреде око 58 милиона динара. Мила Турајлић се, како сама признаје, надала да ће држава препознати култуни значај бар у филмовима, ако већ није видела интерес да сачува „Авалу“.

„Мени је и даље нејасно како неко може да процени вредност ’Скупљача перја’ и да каже колико тај филм данас вреди. Ту се у ствари види тај недостатак. Ми смо једна сиромашна земља и можда није чудно да неко мисли да један филмски град треба продати да би се покрио пензиони фонд. Ту чак и разумем аргументе за то, иако су ми они страни. Али да се не заштити фонд филмова, то је нешто што заиста говори о немару државе“, закључује Мила Турајлић.

Организатори кампање “Град изгубљених филмова” ће 22. априла, након аукције организовати трибину у биоскопу “Звезда”, још једној жртви бруталне приватизације у којој је страдао “Београд филм”, заједно са 14 биоскопских сала.

Саша Радуловић: Књишки пример пљачкашке приватизације

"Авала филм" је књишки пример пљачкашке приватизације која је спроведена у Србији уз директно саучесништво државе. Оно што га чини посебним је само мала ситница да ће са огромном имовином, која ће будзашто прећи у руке "инвеститора", отићи и филмско благо, културно добро од националног интереса.

Кад кажем уз саучесништво државе, мислим у ствари на партократију која је очигледно ванкњижни власник државе. Књижни власник је друштво, грађани, порески обвезници. Међутим, веза између друштва и државе, веза за коју смо мислили да је поново успостављена почетком новог миленијума, је само привид. И када бих живео хиљаду година, не бих могао да прихватим да живим у њиховој држави. Јер хоћу и морам да живим у нашем друштву.

"Авала филм" је отишао у стечај 2011.године и то жељом њеног власника, друштвеног предузећа "Југоекспорт" које је у стечају од 2001.године. И "Авала филмом" и "Југоекспортом" управља исти стечајни управник: Агенција за приватизацију. Највећи повериоци "Југоескпорта" и "Авала филма" су, погађате, државни. Поред Пореске управе, разних јавних предузећа, ту су и наше четири банке у стечају, којима управља, погађате, држава преко Агенције за осигурање депозита. Значи, држава је и власник, и поверилац и управник и у "Југоекспорту" и у "Авала филму".

"Авала филм" има више имовине од обавеза, тако да је стечај у најмању руку чудно решење на које се одлучио власник/поверилац/управник, укратко држава. На жалост, њихова држава, не наша, друштвена. Дугови су око три милиона евра. Пошто се ради о њиховој држави, њиховим интересима, а партократија не ради ствари случајно, биће да је ово све лепо системски испланирано. И заиста јесте. За потребе ове операције, потребни су вам урушене институције система и погодни прописи: одговарајући Закон о приватизацији, Закон о стечају, Закон о планирању и изградњи, за пљачку погодни и променљиви урбанистички планови.

Главни циљ пљачкаше приватизације која је спроведена у Србији је грађевинско земљиште. Највредније грађевинско земљиште у Србији је у власништву Републике Србије, а друштвена предузећа која се налазе на том земљишту имају само право коришћења тог земљишта. Право коришћења је једно недефинисано право, очигледно намерно недефинисано, које није у промету, не можете га продати, не можете на основу њега ни градити, не можете са њим ништа. Осим што га можете приватизовати уз продају правног лица. Па када нови власник дође до земљишта, он га може конвертовати у власништво. Тако је то одредила њихова држава оним погодним прописима.

Као последица, право коришћења на земљишту је у случају "Авала филма" процењено на 0 динара, и словима нула динара. "Авала филм" има право коришћења на 37 хектара таквог земљишта, а у процењену имовину ушли су само трошни и често рушевни објекти који се налазе на том земљишту. Авала Филм има преко 20.000 квадрата таквих објеката.

А онда иду урбанистички планови. Колико је вредан хектар земљишта? Зависи од тога шта је на њему дозвољено да се гради. Ако урбанистички услови кажу да је земљиште на Теразијама пашњак, вредност тог хектара, иако је на Теразијама, била би 0 динара.

Слободно грађевниско земљиште се углавном налази у индустријским зонама и има посебну, дефинисану намену и урбанистичке услове. Тако да се на њима не може ништа друго градити осим објекти који служе тој намени. Не могу се, на пример, градити станови или пословни простор. Наравно намена се може променити након приватизације, када то одобре градски органи, пријатељским, буразерским приватизаторима, и напрасно дозволе и градњу станова и пословног простора. Има и оних којима њихова држава то не омогући, па се годинама повлаче по судовима. Логична претпоставка би била да нису платили партијски рекет.

Значи "Авала филм" је имала земљиште на коме није могла ништа да гради. Имала је и трошне објекте којима није могла да промени намену и који такви никоме нису вредели. Резултат је да је њихова процењена вредност ништавна.

Ово је слика и прилика свих наших пљачкашких приватизација. Тамо где није било вредног грађевниског земљишта, приватизација није ни започела. То су ове наше велике фирме које су у реструктурирању дуже од деценије и које нас годишње коштају преко пола милијарде евра. Зарад вредног грађевинског земљишта углавном београдских фирми и квадрата пословног простора углавном у Београду, све друштвене фирме у Србији, СВЕ, су остављене без обртних седстава, задужене, са партијским неспособним менаџментом, системски без икаквог покушаја реструктурирања. Некретнине у Београду су наша првобитна акумулација капитала.

Како су то овде спровели? Цео посао су одрадили као што то Закон о стечају и налаже: стечајни управник Агенција за приватизацију и повериоци преко Одбора поверилаца и "Југоекспорта" и "Авала филма". Прво је држава-власник увукла "Авала филм" у стечај без икакве потребе. Јер кроз стечај ће се уновчити мање. Затим је држава-управник преко Агенције за приватизацију извршила процену вредности имовине и предложила држави-повериоцу преко Одбора поверилаца да се "Авала филм" прода као правно лице за 8,2 милиона евра. Држава-поверилац је тај предлог државе-управника прихватила. Стечајни судија се у овом поступку ништа не пита. Он само води рачуна о томе да се поштује процедура. Читав овај посао су урадили у тишни, још пре неколико месеци, без увида јавности, јер их Закон о стечају на то не обавезује. Сада су само финализовали цео поступак.

Да ли ово значи да је све урађено у складу са законом? Наравно да не. Формало, све је урађено у складу са Законом о стечају. Суштински, не. Због тога и наводинци у наслову овог текста. Прекршене су суштинске одредбе и Закон о стечају и Закона о привредним друштвима и Закона о облигационим односима. А то суштинско начело које се провлачи кроз све ове законе гласи: све радње које предузима држава-управник морају да буду у најбољем интересу правног лица, његових поверилаца и власника.

А да држава није њихова, већ наша, друштвена, шта би требало урадити? Крајем 2013.године у скупштинску процедуру су ушли Закон о стечају и Закон о приватизацији, а убрзо за њим је требало да иде и Закон о планирању и изградњи. Шта би они променили? Закон о планирању и изградњи је предвидео да за све друштвене и државне фирме, право коришћења пређе у власништво. Без накнаде. Ово би омогућило свим државним и друштвеним фирмама да слободно располажу са земљиштем, да на њему могу да граде, да могу да покрену поступак промене намене земљишта итд.

Закон о стечају је налагао потпуну транспарентност поступка, тако да би јавност знала и ко је у одбору поверилаца, и ко су највећи повериоци, стечајни управник, у овом случају Агенција за приватизацију би јавно морала да објави попис и процену вредности имовине.

Закон о приватизацији је налагао, поред потпуне транспарентности и јавности поступка, израде личних карата и сличног, и транспарентност капитала који учествује у приватизацији. На пример, више не би била могућа приватизација- продаја компанијама са оффсхоре дестинација иза којих се готово увек крију наши грађани.

Закони су такође прописивали испитивање пословања пет година пре стечаја и приватизације. Прописивали су и поделу имовине на логичне целине. Укратко, прописивали су увођење реда. Вучић је ове законе повукао из скупштинске процедуре крајем јануара 2014.године и расписао изборе. Након избора, донео је нове законе који са предложеним законима из децембар месеца нису имали никакве везе. Практично, уз незнатне измене, вратио се на претходна законска решења чији је симбол Млађан Динкић.

Како би се то одразило на "Авала филм"?

Прво, "Авала филм" би био власник земљишта. Земљиште би имало велику вредност. Имовина би се поделила на 3 целине: неизграђено земљиште, а то је око 30 хектара, изиграђено земљиште са 20.000 квадрата објеката, а то је око 7 хектара, и филмско благо. Продајом неизграђеног земљишта, уз одговарајуће урбанистичке услове, могли су да намире три милиона евра дуга и да повериоцима и власнику "Југоекспорта" у стечају, остану велика средства. Изграђено земљиште би могло бити продато посебно са обавезом инвеститора да трајно настави делатност. А филмско благо би могло бити продато посебно и купац би била држава, наша држава преко Министарства културе, а богами и информисања, и након куповине би то културно добро од националног интереса могло бити поверено, рецимо, Кинотеци. Рецимо тако. На овај начин би били задовољени и интереси повериоца да наплате своја потраживања, и интереси власника, наше државе и запослених, да и за њих нешто остане, а и интереси друштва да се сачува ово културно добро од непроцењиве вредности за нас, друштво.

Уместо тога, њихова држава, власник/поверилац/управник, је уместо увођења реда, још једном одабрала да приватизује хаос и да га прода будзашто. Да закоље вола за кило меса. Додуше то је кило партијског меса. Највреднији комад. За њихову државу.

(Блиц-Курир-Вечерње новости-Слободна Европа-Доста је било)