Ана Филимонова: Амерички човек за председника мафијашког Косова

На трећу годишњицу једностраног проглашења независности Косова, западни патрони „Републике Косово“ подвукли су црту. Да би „пројекат Косово“ попримио коначни облик, неопходно је формирати владу и изабрати председника. Ово последње учињено је по хитном поступку и „наређењем одозго“ – на ту функцију постављен је Беџет Пацоли.

О хитности сведочи то, што је још почетком децембра 2010. године један од главних лидера косовских албанаца – Агим Чеку – говорио о спонтаном сусрету у одсуству договора између Х.Тачија и Б.Пацолија, подвукавши да су двојица „лидера само изразили спремност да разговарају о формирању нових институција, али и то тек по окончању избора – када буде јасно која ће места заузети Алијанса за ново Косово (АНК).[1] 11. фебруара 2011. године сам Пацоли је тврдио да пристигли од ДПК предлог о формирању коалиције није озбиљан, пошто се АНК нуде само место председника парламента и 4 министарства, те стога „никакав споразум са ДПК не постоји, нити смо ми заинтересовани...“ Као свој основни услов Пацоли је поставио да му се понуди функција председника.[2]

На парламентарним изборима на Косову 12. децембра 2010. године ДПК је добила 33,5 процената гласова, АНК – 8 процената (заузела је пето место). 9. jануара 2011. године у низу општина на Косову су поновљени избори, и на њима је ДПК добила 32 процента гласова, Демократски савез Косова (лидер Иса Муса) - 24 процента, покрет Самоопредељење Аљбина Куртија – 12 процената, Алијанса за будућност Косова (лидер Рамуш Харадинај) – 11 процената, и на том истом петом месту нашли су се и Алијанса за будућност Косова Б.Пацолија и четири мање партије косовских Албанаца). Без обзира на очигледне бројке – АНК заузима пето место – шефу те партије предстоји да стане на чело „Републике Косово“.

Индикативно је да су изборе 12. децембра 2010. године и 9. jануара 2011. године посматрачи из Европског парламента оценили као нелегитимне. Известилац Европског парламента Улрике Луначек их је окарактерисао као „организовану манипулацију“, припретивши да ће се пут Косова у правцу ЕУ искомпликовати.[3] Сами албански лидери, поред осталих Иса Мустафа, означили су их никако другачије до као „скандалознe“, изражавајући сумњу у декларисану бројку од 94 процента излазности становиштва у цитадели ОВК - општини Србица, и 80 процената у општини Глоговац.[4] То јест, против криминално мафиозне управе на Косову залажу се не само Срби, него и високи политички ешалон косовских Албанаца, као и неки представници Европске уније. Подвуцимо: неки, jер је Питер Фејт, високи представник ЕУ на Косову, одржавање избора у целини одобрио.

Беджет Пацоли се у медијима, укључујући руске, карактерисао као један од највећих финансијера Ослободилачке војске Косова („добровољно-присилне“ дознаке за њено одржавање плаћали су Албанци који живе у Швајцарској и Немачкој), као „човека САД“, који има карт-бланш за снабдевање америчке базе „Бондстил“ робом широке потрошње и једног од најутицајнијих и најимућнијих људи Косова.[5] Осим тога, наводе се подаци о томе да је још 2008. године Б.Пацоли активно користио свој моћни утицај и лобирао у Грчкој изградњу, паралелно са „Јужним током“, гасовода према Албанији: његове тежње биле су окренуте „Набуку“ и гасоводу Иран-Турска-Грчка-Албанија-Косово.[6]

Да би се поводом трогодишњег „јубилеја“ поспешило формирање институција власти Косова, 11. фебруара се на краћу турнеју по балканским земљама упутио заменик помоћника државног секретара САД Томас Кантримен. Он се у Приштини састао са Тачијем и указао, да се „у влади морају наћи људи „чистих руку“. И 13. фебруара је објављено да су се уочи тог сусрета Х.Тачи и Б.Пацоли два пута састали, па је Тачи пристао на Пацолијеве услове. Постигнут је договор да Пацоли постане председник Косова, и да његова АНК у новој влади добије 4 министарска портфеља.

Не би требало заборавити и најважније: место премијера остаће Тачију – он ће формирати владу иако су му, како наводе албански медији, „(пред)одређене опције које могу проћи у преговорима о стварању владајуће коалиције“.[7]

Тако су САД поново ставиле до знања свету, у којој мери је њихов косовски пројекат неприкосновен и апсолутан. Несмењивост Тачија потврђује континуитет политике, циљева и перспектива „косовског пројекта“, на чијим изворима су стајали САД и ОВК (прва фаза постојања одређује се као период 1981(!) – 1990. године, а циљ је формирање Албанске Националне Рапублике у оквирима СФРЈ путем оружаног отпора, са перспективом уједињења са Албанијом).[8]

Специјални известилац Савета Европе Дик Марти говори о томе, да се „Тачијево име редовно појављивало у полицијским извештајима, дипломатским депешама, криминалним прегледима и саопштењима иностраних обавештајних служби. То значи да је Запад све време знао шта се ради на Косову, али није предузимао никакве мере, а ЕУЛЕКС није способан да заштити сведоке“.[9] Па ипак, основа за бригу Хашим Тачи не види. Он је чак упутио писмо (јануара 2011.) генералном секретару Савета Европе Торборну Јагланду, у коме позива да што је могуће пре започне истрагу о чињеницама трговине органима, обраћајући се при том свим одговарајућим инстанцама – пре свега ЕУЛЕКС-у, да уложи све напоре за расветљавање оног што се догодило, изразивши уверење да ће влада Косова у истрази узети најактивније учешће....[10]

И ЕУ је већ одреаговала, али опет на унеколико неочекивани начин. Управо је сада Европска унија срачунала да је настало време... за пружање финансијске помоћи Тачију. Шеф канцеларије за односе Европске комисије Ренцо Давиди је 3. фебруара 2011. потписао уговор са премијером Косова Х.Тачијем о томе, да Европска унија одобри Косову помоћ од 63,9 милиона евра. Нарочито је занимљиво да су средства издвојена за „јачање владавине права“ (по свој прилици, подразумева се да право тамо и влада), реформу друштвене управе, образовање, разрешење социјалних и економских питања, развој инфраструктуре и пољопривреде. Програм исказује дирљиву бригу за „косовску демократију“, предвиђајући чак и „усаглашавање законодавства и европских стандарда у сфери ветерине и безбедности исхране“. По свој прилици, сва остала насушна питања, по мишљењу чиновника Европске уније, већ су решена.

А о нивоу животног стандарда на Косову сведочи макар ово. На пример, међу косовским Албанцима нашироко је распрострањена ростовшчина („фајда“), а при том су у противзаконити „бизнис“ увучени и косовски имућнији политичари. Многи од њих дају као позајмицу целокупну своју - имовину - куће, станове (вредне неколико стотина хиљада евра), а неке при том, као додатак свему, убијају, док неки и сами изврше самоубиство или, заједно са родбином, побегну са Косова. Камате за дуг најчешће су десетоструко веће од банкарских, а ако дужник не враћа дуг у року, онда се камата за дуг месечно удвостручује.[11]

Међутим, без обзира на социјално-економске проблеме, Тачи зрачи оптимизам и наду у будућност: „европска перспектива Косова је јасна... Косово пролази кроз историјски период консолидације државе и припреме институција за сучељавање са изазовима на путу интеграције и ми изражавамо захвалност ЕУ на константној подршци“. Ренцо Давиди упркос очигледном додаје, да је „најважније што су новчана средства утрошена на побољшање свакодневног живота грађана Косова“. Од 2007. до 2012. године помоћ ЕУ Косову треба да достигне 565,1 милион евра.[12]

Одмах након потписивања уговора са ЕУ о финансијској помоћи, 3. фебруара 2011, Тачи је изјавио да намерава ићи и даље – остваривати консолидацију и изградњу косовске државе, како би припремљен дошао на преговоре са Београдом.[13]

Дакле, можемо констатовати да се у суштини на Косову ништа није променило. Извештај Дика Мартија о криминалној делатности, о трговини људским органима ништа није променио у функционисању „пројекта Косово“. Европа гура главу у песак и није у стању да донесе и реализује одлуку о томе који ће орган обављати истрагу о чињеницама наведеним у извештају Дика Мартија и, „заборављајући“ на то, да је дистрибутер авганистанског хероина, заправо, албанска наркомафија, која се уздигла на међународни ниво након бомбардовања СРЈ 1999. године.

Зато не чуди што се у западним медијима јасно презентују два узајамно искључујућа правца: са једне стране, неопходно је истражити злочине приштинске власти, а са друге - она се не сме дирати, јер се „стабилност Косова“ налази у сфери дугорочног интереса читавог региона. Ми бисмо прецизирали – не преплашеног „албанским фактором“ региона, који грца у најширем криминалу (наркотрафикинг, трговина оружјем и друге врсте криминалне делатности), већ западних „елита“, које извлаче геополитичку и економску корист из функционисања свог „пројекта“.

(Фонд стратешке културе)