Aleksandar Vučić: Svi pišu o Savamali a niko ne pominje ubistvo Jelene Majranović, povećanje minimalca za devet dinara je kao 13. plata

 Nema nikakve sumnje da je moguće da se sklonim u slučaju da kandidat SNS ne pobedi, a moguće je i da neka druga naprednjačka većina nastavi da radi, poručio srpski premijer u ekskluzivnom intervjuu za Kurir.

Premijer Aleksandar Vučić nam je izmicao nekoliko nedelja, a kad smo konačno utanačili dan za prvi intervju posle formiranja Vlade Srbije koji daje za neke dnevne novine, naš razgovor prekinula je poseta mađarskog premijera Viktora Orbana. Trebalo je da mu postavimo još pitanja, pa smo se ponovo u Plavom salonu nacrtali u subotu, u 8.30. I taj razgovor smo morali da zbrzamo zbog posete komesara EU Johanesa Hana, ali smo uspeli da se raspitamo o svim važnim državnim pitanjima, predsedničkim izborima, zategnutim odnosima u regionu i čuli zabrinjavajuće zapažanje - da se svet danas nalazi u situaciji sličnoj onoj pred Prvi svetski rat.

Kako ste zadovoljni sastavom Vlade?

- U Vladi su svi koje sam želeo. Ali da li ćemo imati promene - pa i Bajern, i Mančester siti, i Real, i Barselona svake godine menjaju svoj tim, osvežavaju ga i uvode nove igrače, što je razumljivo jer je uvek potrebna sveža krv i nova energija.

Vi to već govorite o rekonstrukciji?

- Ne možemo da znamo da li će neko da napravi neku krupnu grešku. Ne razumem zašto se diže tolika fama oko toga. Desi se, povredi se Riberi, pa neko mora da uđe umesto njega. Plaćeni ste ozbiljno za državni posao i morate da ga radite posvećeno.

Kažu da Nikolu Selakovića spremate za gradonačelnika ili predsednika?

- Koliko su ozbiljna čaršijska nagađanja govori i to što, po zakonu, da biste bili gradonačelnik, morate da budete odbornik Skupštine grada. Nikola Selaković to nije.

Može li on da bude kandidat SNS za predsednika?

- Ne pada mi na pamet da se predsedničkim izborima bavim u narednih šest meseci. Niko iz SNS se time neće baviti do marta.

Predsednik Nikolić je u intervjuu Kuriru rekao da niko ne može da ga pobedi. Šta kažete na tu njegovu ocenu?

- Drago mi je što je izjavio da se ne bavi time, već svojim poslom. Ali neki drugi se samo time bave. Već im čestitam, vidim da su već pobedili, ali ostala je samo jedna mala stvar, a to je da pobede na izborima. U stanju su da traže falinke u vašim rečima, ali ne i da budu na poslu u 9 sati. Već u pola jedan šetaju kuče i idu na ručak i završe radni dan, a sve ostalo vreme gledaju kako će da tvituju i nekome zvocaju. Ja sam na poslu najkasnije u pola osam, a retko završim pre pola deset uveče. To je 14 sati. Svojim političkim protivnicima kažem da ne mogu da me pobede jer ne mogu da rade.

Pa i vas kritikuju da nemate ni dan radnog staža van politike.

- Ti ljudi, na primer, nisu kritikovali Zorana Đinđića, koji nema ni dan radnog staža. To pokazuje da ne znaju šta je beruf, poziv, posvećenost, jer hoće samo da se dočepaju nečega.

Kako ćete sarađivati s budućim predsednikom Srbije ako se desi da pobedi kandidat opozicije?

- Sve je izbor naroda. Druga je stvar da li ću ja da sarađujem ili ću da se sklonim.

Dakle, postoji mogućnost da se vi sklonite ako predsednik bude iz opozicije?

- Nema nikakve sumnje. Mogu i da se sklonim, pa da neka druga naprednjačka većina nastavi da radi. Ali da sačekamo i da ne nagađamo, imamo mnogo ozbiljnog posla da uradimo. Sve je moguće.

Da li je moguće da vas vidimo u predsedničkoj trci?

- Već deset puta sam rekao da nisam zainteresovan za to.

Da li je realno da sledeće godine imamo ponovo opšte izbore?

- Kako sad stvari stoje, to uopšte nije realno. Ova vlada trebalo bi da traje tri i po - četiri godine, i da to budu najuspešnije godine za Srbiju, s ozbiljnim i dinamičnim rastom. Ove godine ćemo imati rast od blizu tri odsto, dogodine više od tri odsto, i moja želja je da u narednih četiri-pet godina imamo prosečan rast veći od tri odsto. To znači ubrzano približavanje EU, tri puta veći prosečni rast nego italijanski, a dvostruko veći od hrvatskog.

Povećanje minimalca na 130 dinara je kao 13. plata

Pomenuli ste da imamo mnogo posla. Šta nas to čeka?

- Ako se izborimo da minimalna cena rada bude 130 dinara po satu, odnosno da minimalac poraste za 1.586 dinara, što bi za te ljude bilo kao 13. plata, onda bi trebalo da povećamo plate u javnom sektoru policajcima, lekarima, učiteljima, nastavnicima, socijalnim radnicima.

Kad mogu to da očekuju?

- Razgovori o tome kreću krajem septembra, što znači da to može da bude od 1. januara ili možda već od 1. decembra. Dobiće ga kompletan javni sektor, 355.000 ljudi, ne računajući nas 28.000 u javnoj administraciji, kao ni pokrajinsku i lokalnu administraciju.

Koliko ste zadovoljni radom službi bezbednosti?

- Poštujem naše službe bezbednosti, kao što poštujem i MUP, i zadovoljan sam njihovim radom.

U medijima se često izlazilo s pričama o atentatima i državnim udarima. Koliko ste ih dosad preživeli?

- Što se atentata tiče, to ste slušali do pre dve godine. Ja nisam preživeo atentate, a da li ima ljudi koji mene žele da ubiju, verovatno ima. Pitanje državnog udara je nešto drugo i ono nema veze s atentatima. Ja nisam od onih koji misle da treba da glume. Nikad vas nisam pozvao da vam kažem da je negde bio pokušaj atentata, a ja sam spasen. Od toga sujeta političara bukvalno živi. Mene to ne zanima. Jedino se plašim onoga na šta nemamo uticaj, a to je nestabilnost u regionu, jer to može da nam sruši sve. Zato toliko vremena i energije ulažem u stabilizaciju regiona.

Ne vidite unutrašnje probleme, probleme u Vladi? Smatrate da nam problemi dolaze spolja?

- Slušam priče o podelama u SNS, u Vladi...

Ima li nešto od toga? Postoji li Nikolićeva i Vučićeva struja u SNS?

- Ne postoji ni Tomina ni Vučićeva struja, već ljudi koji su u SNS imaju različite ideje, neretko i različit ideološki pristup, ali svi ostaju u SNS jer vide da postajemo normalnija, pristojnija i modernija zemlja. Neki su sami sebe nazvali pristojnima, a vređaju nas najružnijim rečima i onda kad im odgovorim da su ološ oni koji su vređali Andriju Prlainovića, i tu govorim o onima iz SNS, Ivanu Španović i Davora Štefaneka, oni odgovaraju: „Rekao je za političke protivnike da su ološ.“ Pa, nemojte da lažete. Svi znaju o kome sam govorio.

Prošle nedelje uhapšen je hrvatski špijun. Da li je počeo hladni rat u odnosima između Srbije i Hrvatske?

- U Srbiji se poštuje zakon. Oni su toliko puta rekli da je to sapunica, da nije bilo ništa, ali ne razumem zašto su toliko izjava dali o nečemu što je nevažno. Mi u Srbiji to nismo komentarisali. Čovek je sve priznao i ne vidim nikakav problem sem da oni stalno ponižavaju i nipodaštavaju Srbiju.

Zbog ostrašćenih izjava u Hrvatskoj, pisali ste EU. Kako ste zadovoljni odgovorom koji ste dobili?

- Ni EU nije uvek pravična, ćute za Barišićev spomenik, onda kad jedan narod proglašavaju šakom jada, a jave se kad kažem da neko laže ili da ne govori istinu o Zapadnoj Tamnavi. Jasno je da nema principa u ponašanju i političkoj reakciji EU.

Ali vi i dalje EU integracije vidite kao spoljnopolitički prioritet. Zar ne?

- Ljudi, nama je EU 85 odsto tržišta, 95 odsto investicija dolazi iz EU, najveću podršku imali smo od EU. Budimo fer i ne pljujmo po novcu njihovih poreskih obveznika. Dobili smo stotine miliona evra samo za poplave, a potrošili smo ih tako da niko nema nijednu primedbu.

Kako se kriza EU odražava na nas?

- U ovakvom svetu, u kojem imate takve centripetalne sile koje vas vuku i uvlače u sukobe svuda, komplikuje se celokupna svetska politika. U Evropi situacija je sve komplikovanija, posebno imajući u vidu migrantsku krizu. Antimigrantsko raspoloženje u Evropi je sve veće. Mi više ne znamo kako ćemo s tim da se izborimo. Uspećemo, ali uz mnogo muka i mnogo trošenja novca. Imali bismo još veći suficit da ne trošimo dosta novca na bugarskoj i makedonskoj granici. Neke stvari u ravnoteži podsećaju na situaciju pred Prvi svetski rat.

To su prilično zabrinjavajuće ocene.

- Nadam se da se ništa od toga neće dogoditi. Uveren sam da će Srbija uspeti prvi put u svojoj istoriji da se ponaša mudro i da preskoči nešto u čemu će mnogi drugi učestvovati.

Od početka mandata govorite da nam je EU strateški spoljnopolitički cilj. Međutim, zbunjuje kad na konferenciji kažete da vas Zapad ruši i organizuje proteste.

- Ali posle brojnih podataka za određene stvari, šta tu nije jasno? Važno je da ljudi znaju ko koga finansira.

Ako vas neko ruši, zašto idete ka njemu?

- Nisam ćorav i znam ko prebacuje pare raznim organizacijama, znam kako oni sami sa sobom prave ugovore o delu i sve to protivzakonito... Je li to važno da bih zbog svoje sujete menjao orijentaciju zemlje? Ne, to ne može da bude razlog. Ja sam premijer Srbije i interes države mi je na prvom mestu. U istraživanjima gledam kako raste podrška projektu „Beograd na vodi“ zato što se svakog dana na hiljade ljudi šeta najlepšim mestom. Kad bude završena prva zgrada, taj prostor će biti još privlačniji, ne samo zbog ljudi koji će tu živeti već i zbog desetina restorana i ostalih sadržaja, zato što će sve biti za život perfektno urađeno, lepše od gradova poput Vankuvera, Osla, Tel Aviva. Još kad produžimo promenadu sve do Sajma, neće biti obale s više života u celoj Evropi. A već 2013. postojala je namera da se krene u kampanju protiv toga.

Zašto bi vas neko rušio zbog „Beograda na vodi“?

- Vlada ne može zbog toga da padne, ali to se radilo da bi se oterao investitor. Arapi su vrlo osetljivi na kritike i napade i samo su zbog ličnog prijateljstva ostali ovde. A onda su počele kritike - zašto smo njima dali 68 odsto, a nama 32 odsto? Pa, tamo su 75 godina bili pacovi i zarđali kontejneri i niko tu nije hteo da dođe.

Ali način na koji je to rađeno nije bio ispravan.

- Znam o čemu govorite i niste u pravu. Kad je neko napravio promenadu koju hvale svetski časopisi i organizacije, najveći problem je postalo rušenje tri bespravna objekta! Sad vam kažem - odgovaraće i ljudi koji su to uradili, ali mi vređa inteligenciju kad neko govori da je to najveći problem u državi. Na dnevnom nivou imamo pet puta veće probleme. Valjda je veći problem to što nemamo ubicu Jelene Marjanović.

Sami ste rekli da su arapski investitori osetljivi. Kako je onda moglo da dođe do rušenja u Savamali? To je bio zicer za kritiku.

- Hoćete da kažete da sam znao da će se to desiti? Da sam znao da neko to planira, to se sigurno ne bi desilo.

Rekli ste da će neko da odgovara. Kad?

- Nisam ja neko ko drži peščanik tužilaštvu. Da sam rekao kada, vi biste rekli: „Vučić je tužilac.“ Šta god da uradim, ne valja. Pustite nadležne organe da rade, ali nemojte to da mi predstavljate kao najveći državni problem. Vidim kako se odmah uzbudite kad govorite o tome, a niko ne pominje Jelenu Marjanović zato što je to postala politička tema.

Izvinite, ali o Jeleni Marjanović smo sigurno više pisali nego o Savamali.

- Znam ja kako ste i koliko pisali i o jednom i o drugom slučaju. Nemojte da vam pokazujem primere.

Pred kamerama ste rekli da je odgovoran vrh vlasti Beograda.

- Premijer Srbije nije tužilac, dao je svoj političku sud, veoma hrabar za razliku od drugih, i to je uradio na svoju štetu. Ali sam rekao ono u šta sam siguran, nadležni organi će dati svoj sud i oni će reći kako stvari stoje.

Nadležni organi su brži za neke slučajeve...

- A ja bih na to mogao da vam navedem one gde su mnogo sporiji. Kao što je, recimo, Metals banka, Fond za razvoj Vojvodine, Fond za kapitalna ulaganja, već četiri godine ne mogu da se podignu optužnice kako treba, a imaju mnogo čistiji slučaj nego što je ovaj. Ali vas ne interesuje ono gde su u pitanju stotine miliona evra, vas interesuju tri barake.

Stiče se utisak da je vlast u Beogradu stala iza rušenja objekata u Savamali.

- To sa koliko strasti i na koji način citirate netačne stvari pojedinih ljudi koji imaju velike političke ambicije nedvosmisleno govori o vašoj političkoj ostrašćenosti.

Živimo u zemlji gde je moguće ubiti pevačicu usred bela dana. Kako se vi osećate, a jedan od najbližih saradnika vam je ministar policije Nebojša Stefanović?

- Osećam se veoma loše, ali mogu da se pohvalim da ne postoji još neko ubistvo koje nije u međuvremenu razotkriveno. Nezadovoljan sam što nije pronađen ubica, iako mislim da mi znamo ko je to, ali nemamo dovoljno dokaza. Tužilac nije zadovoljan prikupljenim dokazima. Što se opšteg kriminaliteta tiče, u padu je za 15 odsto, imamo 13 odsto manje samoubistava nego 2009. i 2010. Inače, najviše samoubistava imali smo 1993. i 1997, a odmah zatim 2009. Kad neko želi nešto zlonamerno da tumači, to uvek može, ali na kraju se iz brojki sve vidi. Nemate politička i biznis ubistva, nemate otmice kakve ste imali u vreme demokratske vlasti. Oni za koje znamo da se bave preprodajom droge uglavnom su se sakrili jer nemaju zaštitu države. Evo, kažite mi koja to mafijaška grupa ima zaštitu države. Kad nema ničega, onda slušam razne priče o svom bratu.

Da, i mi smo ponešto čuli. Je l‘ on stvarno rešio da se bavi ugostiteljstvom?

- E baš mi je drago što me to pitate, jer i ja slušam svašta o njemu, kao, na primer, to da je kupio restoran „Franš“, a nikad u „Franšu“ nije bio. Sad kažu da je kupio školu „Ruđer Bošković“, a on čovek i ne zna gde je to. Moj brat nema nijedan restoran, nijednu kafanu, niti će ih imati. Uopšte nije zainteresovan za to. Srbija postaje normalna zemlja, ali Srbima je najteže da prihvate ako ih vodi neko protiv koga su bili godinama i onda je njihov stav emocionalan: „E, ja to neću da prihvatim!“ Deficita nema, spao je sa minus sedam i minus osam.

Kakvi su odnosi s Rusijom?

- Odnosi s Rusima su veoma važni i nisam dao da se sruše, verovatno su najbolji od 1945. naovamo.

Da li je tačno da dobijamo naoružanje i vojnu pomoć od Rusije, avione „mig-29“, PVO sisteme...

- Nije pitanje vojne pomoći. Razgovaramo da nešto od toga kupimo. Ako dobijemo povoljnu cenu, utoliko bolje.

Dakle, ipak to nije besplatno?

- To su suviše velike stvari da bi bile na poklon. Za sve što bi nam učinili rekao bih im: „Hvala veliko!“ Srbija ne sme da dozvoli da bude laka meta i mora da zaštiti svoju teritoriju i svoje građane, a nadam se da to nikad neće morati da upotrebi. Razgovarao sam i s Nursultanom Nazerbajevim iz Kazahstana da proširimo saradnju, pošto ćemo još dve godine moći da izvozimo voće i povrće u Rusiju. Oni su sad napravili zasad i moći će sami da pokrivaju svoje potrebe, a mi moramo da se prebacimo na prerađivačku industriju. Moraćemo sebe da menjamo i po tom pitanju.

Kažete da treba da se menjamo. Kad smo razgovarali početkom nedelje, rekli ste: „Hoćemo auto-put, a ne bismo da plaćamo poreze.“

- Iako sam blizu toga da je Šabić u pravu i da nije u skladu s Ustavom da kao kontrolor uzimate ličnu kartu u autobusu i kažete: „Vi to sada morate da platite“, pogledajte šta je izazvalo najveću histeriju - to da vi ne možete da uđete u prevoz bez karte. Suština je: „Do sada sam se vozio bez karte, neću da se vozim s kartom.“ Nema džabe nigde u svetu. To džabe mora da plati država, a to opet plate građani preko leđa poštenih građana, koji svoje obaveze ispunjavaju. U Nišu smo imali slučaj da je zatvoreno 13 lokala, od kojih neki nemaju čak ni fiskalne kase. U Kragujevcu nijedan od 13 kontrolisanih restorana ne evidentira promet preko fiskalne kase, a u Bajinoj Bašti 95 odsto njih ne izdaje račune. Neću da se dodvoravam nikome. Moj posao je da brinem o kasi države. Znate da ne divlja javni dug, čuli ste da je Fiskalni savet rekao da su rezultati izuzetni, a drugo je što Srbima nikad ništa nije dobro. Kad smo sijalicu uvodili kod restorana „Hamburg“ u Masarikovoj, nije bilo dobro, jer šta će poštenim ljudima sijalica, a kad smo uvodili železnicu, pričali su: „Šta će nam gvozdeni konj koji će da sruši naše šljivike.“

Najavljena je akcija nagrada za one koji skupljaju fiskalne račune. Kako će to izgledati?

- Ana Brnabić radi na tome i čekam njihov izveštaj za sedam dana. Nagrade će biti vredne, veće od stanova, automobila, zato što hoćemo da uključimo celu populaciju. Želimo da tako uključimo u budžet dodatnih 200-300 miliona evra.

Pitanje je hoće li to imati efekta kad akcija bude prestala?

- U Slovačkoj na osnovu toga imaju pola milijarde prihoda više. I vaučere sam uzeo od Slovačke, a mnogi su mi se zbog toga smejali. Za mali novac smo ozbiljno podstakli turizam u osiromašenim banjama. Isplatićemo nagradu od 300.000, ali dobićemo sto miliona, pa zar se neće isplatiti. Na kraju će i tih 300.000 završiti u potrošnji, kojom podižemo BDP i rast privrede.

Dokle se stiglo s inicijativom za postavljanje spomenika pokojnom premijeru Zoranu Đinđiću?

- U budžet za sledeću godinu ćemo da ubacimo finansiranje Fondacije Zorana Đinđića. To je prvi put da to bude stalna kategorija u budžetu.

Koliko je to novca?

- Nije malo! Razgovarao sam i s Ružicom Đinđić. Mislim da je to važno, jer je to deo srpske istorije. Ne morate da delite s nekim viđenja, to su stvari koje su vaša obaveza kao državnika da uradite.

A šta mislite o inicijativi socijalista za podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću?

- Zamolio sam sve da stvari prepustimo sudu istorije, da se malo sklonimo iz te priče i doći će vreme za razgovore o ulozi svih nas, pa i Miloševića. Sad nema potrebe da to unosimo u naš politički život i u političku poziciju u Evropi i svetu. Lično ima stvari za koje je optuživan a nije kriv, a ima i onih za koje jeste kriv i posedujemo neka saznanja o tome.

U prošlom intervjuu, onom pred izbore, ispričali ste nam da često vozite Sinišu Malog u svojoj „škodi“ i pričate mu koji su problemi. Da li to i dalje radite?

- Pre 10 dana smo to radili. Dragan Đilas mi je jednom rekao: „Kad bih ja narodu rekao da bi onaj psihopata Vučić bio najbolji gradonačelnik, jer samo lovi greške, i prljavštinu, i urušene fasade, ljudi ne bi verovali i rekli bi da me je kupio.“ Ljut sam kad u gradu vidim smeće i urušene objekte, jer to znači da su to pre mene videle hiljade ljudi. Grad je danas čistiji. Kad vidim negde prljavštinu, onda uzmem Sinišu, on drži papir i olovku i beleži.

Vi vozite staru „škodu“, a u kuloarima se priča da je Siniša Mali kupio „porše panameru“. Je li to u redu u ovakvoj krizi?

- Ja to prvi put čujem. Nikad ga nisam video u tom automobilu. Siniša je, inače, bogat čovek, ali ne verujem da je to tačno.

Da li je realno da Đilas ponovo bude gradonačelnik?

- Pa, već je bio, a i mislim da on ima neke druge ciljeve u životu. Ne bih imao problem da radim s njim na nekom drugom mestu, ali ne mislim da je bilo kakvo gradonačelničko mesto realno.

Kažete da radite po 14 sati. Koliko dnevno spavate?

- Meni je potrebno malo da spavam. Neko je rekao - hajde da mi opet ne kažu da sam nešto uzimao od Zorana, ali nije važno - da je spavanje čist gubitak vremena, što i ja zaista mislim. Meni treba manje sna, ne zato što sam vredniji i marljiviji od drugih, već valjda to tako priroda udesi.

Pisalo se o vašem zdravstvenom stanju i visokom pritisku...

- Koliko znam, sad je sve u redu.

Imate li vremena da u svoj dnevni raspored ubacite neku rekreaciju?

- Ne, ništa od toga, što se i vidi na meni. Ponekad u popodnevnim satima, kad ljudi napuste Vladu, ako nemam sastanke, kad nešto pišem, uključim TV i onda mogu da vidim neki rezultat - košarka, fudbal, boks, i to je to.

Da li se nekad malo isključite, koristite li neke tehnike za opuštanje?

- Koristim samo tehnike brzog čitanja i u tome sam prilično uspešan.

Znači, premijer je štreber?

- Uvek sam bio. I sada viđam neke koji su na fakultetu prolazili na pamet i snalažljivost. Pročitaju skriptu, dobiju šesticu, i to je to. I sada ih viđam na nekim važnim mestima. Ja sam učio iz knjiga, i to od korice do korice, kako bih imao petlju da se pojavim na ispitu.

Šta ako vam sada budu skandirali „Vučiću štreberu“?

- Sumnjam da je bilo ko rešio da me hvali. Pre će biti da će da ostane na onom „Vučiću pederu“, a biće i unapređenih verzija. Potpuno mi je svejedno, sud istorije će reći svoje, a to ide u moju korist i korist Vlade koju vodim.

Zašto su vas pogodile kritike o ulaganju u sport?

- Evo kakva je situacija s nagradama sportista - ubedljivo su najveće na zapadnom Balkanu i isplatili smo ih u danu. Vanja Udovičić je čekao po godinu i po dana, i to je u dva navrata isplaćivano, jer u trezoru nije bilo para i morali su iz narednog budžeta da mu daju, što znači da je iz prethodnog već bilo pokradeno...

Koji sport više volite, rvanje ili vaterpolo?

- Više se razumem u vaterpolo, ali se i u to minimalno razumem. A rvanje sam tek sad naučio gledajući njih trojicu. Mislim da ćemo od njih trojice barem još tri medalje imati.

„Beruf“ znači poziv, to je prelomna tačka Luterovog prevoda Biblije i osnova protestantske etike

Kažete da vaši protivnici ne znaju šta je „beruf“, poziv. Ne znamo ni mi, pa bi bilo dobro da nam kažete o čemu je tu konkretno reč?

- Za mene rad nije vezan samo za obavljanje nekog posla u određenom periodu, bilo da on traje osam sati ili 12 ili 24 sata.

Reč je o nečemu drugom, dubljem, što pokušavam već vrlo dugo da objasnim, pozivajući se na Lutera, Vebera i objašnjavajući neophodnost uvođenja te vrste duha i radne etike koje je stvorio protestantizam.

Postoji jedna reč u nemačkom - „beruf“. Luter ju je upotrebio u svom prevođenju Biblije, koja je, zapravo, prema Veberu, bila prelomna tačka, koja je od njegove crkvene reforme stvorila način života, novu etiku i novi odnos prema sebi, svetu i radu. „Beruf“ znači poziv, i Luter je tu reč upotrebio da bi objasnio kako pošteno, vredno ispunjavanje svetovnih dužnosti, svakoga od nas, nije ništa drugo nego način da ugodimo Bogu.

Vekovi su iz tog „beruf“ izbrisali religiju i ostalo je samo to - dužnost, predanost, marljivost, posvećenost kao jedini način da se neki posao pošteno radi. I tada to više nije tek puki rad. To jeste poziv. To je moralna kvalifikacija svetovnog profesionalnog života. Njegova etika.

I o tome govorim. O pozivu, jer je baš ovo što ja radim za mene - to. Meni je politika - poziv. Mesto premijera mi je - poziv. Vođenje Srbije mi je - poziv. Način da dokažem koliko mogu i koliko sam vredan. Da se ostvarim radom, marljivošću i predanošću, koja podrazumeva, opet, onu vrstu askeze koja je, takođe, u osnovi protestantizma.

Zato mi je i smešno kad slušam protivnike koji pričaju kako nemam radnog staža van politike, a sami su uspeli da im ništa u životu ne bude poziv i da sve rade napola, da budu ni tamo ni ovamo, da lenstvuju i kao političari i kao to nešto drugo, šta god da je to.

I kažu - ako propadnem u politici, vratiću se u to nešto drugo. Pa, nećeš, majstore, zato što ni od tog drugog nisi napravio svoj poziv, nisi mu se posvetio, nisi mu se predao i nisi živeo da bi to nešto radio. Nemaš poziv. Nemaš ništa.

Zato se i sprdaju kad kažem da radim po 14 sati dnevno. Njima to izgleda nemoguće. Za njih je politika usputna delatnost, stanica na koju su stali, između dve ture lenstvovanja, da bi nešto pokupili, napunili džepove i da bi nastavili dalje, do sledeće stanice i do nove prilike da nešto maznu - od novca do položaja. Do onoga što Veber naziva - premijom taštine.

Za mene nije. Ja nemam ništa drugo osim svog poziva. I ne zanima me ono posle, već samo taj poziv i način na koji ga obavljam - sada. Onaj zbog kog ću moći da kažem da sam ga dostojan.

Generalno, ako nešto treba svi da naučimo, a zbog čega i toliko insistiram na približavanju protestantskim zemljama, na saradnji s njima, na učenju od njih, onda je to upravo - kako dostojno da obavljamo svoj poziv.

Kako da ugodimo svojim pozivom sebi, kako da se ostvarimo kroz poziv, i kako na kraju dana da budemo zadovoljni sobom i onim što smo uradili.

Da rad prestane da nam bude muka, nego način i sredstvo za ličnu nadogradnju.

Kad taj nivo dostignemo, prestaćemo da čekamo da nam neko da posao. Počećemo da ga tražimo sami, i to da bismo imali svoj poziv.

Tada će „beruf“ postati naša, srpska reč. I svi će je znati.

(Kurir)