Aleksandar Šoštar: Treba nam najbrža staza

Predsednik Sportskog saveza Srbije Aleksandar Šoštar o politici i sportu, izborima: Nove generacije rastu u težim okolnostima od onih u kojima smo mi, ali spasa ima

NEKA se u ovoj zemlji striktno poštuje svaki zakon i već smo na pola puta do željenog cilja!

Ovo tvrdi Aleksandar Šoštar (48), sportska legenda i predsednik Sportskog saveza Srbije i vaterpolo kluba Partizan. U njegovo vreme, kaže, bilo je jasno određeno šta se ceni i ko se ceni. Danas, kada je sistem vrednosti pomeren ka granici koja potire pošten i kvalitetan rad, a u prvi plan istura prosečne i one ispod proseka, izazovi su druge prirode. Pred izbore ta tema dobija dodatnu težinu.

* Da li je danas sport u Srbiji pravo ili iskrivljeno ogledalo naše zemlje?

- Ogledalo je naših kompletnih prilika i neprilika. Kada bih rekao da je u potpunosti čist, bila bi to vrlo subjektivna ocena. Ali, on je nesumnjivo jedna od najboljih stvari koju ova nacija ima i sa ponosom neguje. Mislim tu na vrhunske rezultate i šampione, koji su simbol i ovih i nekih prošlih vremena. Vrhunske sportske talente imamo i danas. Mi koji radimo u sportu samo treba da se potrudimo da imaju dobre uslove za rad i da ih bude još više.

* Mnogi tvrde da je danas kraj sportskih terena i u kancelarijama klubova i saveza lakše političarima nego sportistima?

- To je stara teza, a mi u Srbiji skloni smo da sve, pa i ovo, stavljamo na poseban test ili tas. Dugo sam bio u bazenu, ali sam dugo i sportski funkcioner. Odgovorno tvrdim da je političarima u sportu lakše samo u delu kada treba da obezbede sredstva za funkcionisanje kluba ili saveza. Nekadašnji sportisti, a sadašnji funkcioneri se lakše snalaze prilikom rešavanja čisto sportskih pitanja, ali živimo u vremenu i društvu gde ništa ne treba generalizovati. Dakle, sve dok političari donose rezultate u sportu ne treba ih stavljati u podređen položaj. I oni su građani ove zemlje, pa ne vidim razloge za polemiku oko njihovog prisustva u sportu. Decenijama već, dokazano je, ne možemo bez njih.

* Zakon o sportu je propisao mogućnost privatizacije klubova, ali je ovaj „paragraf“ mrtvo slovo na papiru?

- Tumačenja su razna, ali od privatizacije sporta niko u Srbiji ne treba da beži i da je se plaši. Kada se o ovom Zakonu još diskutovalo u Skupštini i javnosti, bilo je jasno da je to neminovnost. U Evropi klubovi u 95 odsto slučajeva funkcionišu kao udruženja građana. Naravno, najinteresantniji su oni koji imaju kompletnu infrastrukturu. Zakon je jasno propisao svaki detalj kako bi se izbegle zloupotrebe. Pritom, država sigurno ima instrumente kako da izbegne zamke, odnosno da iskontroliše poreklo svakog zarađenog, kasnije i uloženog dinara.

* Izazovi u sportu samo su deo onih u društvu. Na kakvom smo putu?

- Na dobrom. Pre svega, sami utičemo na njega, na trasu kojom idemo. Bitno je da se iskreno, pošteno, potpuno angažovano potrudimo da na tom putu budemo u što boljoj, komotnijoj, bržoj traci. Dakle, da budemo tamo gde nam je, istorijski i civilizacijski, oduvek bilo mesto. U Evropi.

* Mislite li da je sve idealno i u Evropi kojoj težimo?

- Naravno da i tamo ima stvari koje nisu idealne. Ali je isto tako sigurno da ima i onih koje su jako dobre. Sva pozitivna iskustva treba primeniti i kod nas, istovremeno zadržavajući svoj identitet i tradiciju, sve ono u čemu smo dobri. Bez lažne skromnosti, neki naši klubovi, nacionalne selekcije i treneri su robna marka i u Evropi i u svetu. Siguran sam da na taj način možemo da ostvarimo odličan rezultat.

* Pred nama su još jedni izbori. Šta očekujete od njih?

- Na nekim promenama treba i dalje raditi i istrajati da bi nam svima bilo bolje. Treba insistirati na pravom sistemu vrednosti, a zakon poštovati na način gde će svako dobiti ono što zaslužuje. Ovo govorim jer nisam politički angažovan. A uveren sam da nisam ništa bolji, a ni lošiji od onih koji su politički vrlo aktivni. Radim u sportu, u kojem je sve više nego merljivo „suvim“ rezultatima. Dakle, kod nas u bukvalnom smislu žetva zavisi od setve.

* I, kakvu onda žetvu očekujete?

- Na dobrom smo putu da uspostavimo jasan i pravilan sistem funkcionisanja sporta. Dobijanjem ministarstva, strategije i novog zakona ostvareni su preduslovi za dobru organizaciju. Olimpijski komitet i Sportski savez Srbije su uradili, sa svoje strane, veliki posao u proteklom periodu. Siguran sam da ćemo u avgustu na Olimpijadi u Londonu imati dobru žetvu, a to će biti potvrda dobrog i ispravnog pravca kojim se krećemo.

* Kako mladi, nezaposleni i razočarani ljudi da se odbrane od potonuća u beznađe i očaj, da pronađu smisao i nadu?

- Kao roditelj, odrastao čovek, nekadašnji sportista, sa žaljenjem moram da priznam da današnje mlade generacije stasavaju u mnogo težim okolnostima od onih iz mog vremena. Vaspitavam dve devojke od 16 i 20 godina. Pokušavam to da radim metodama kojima su i mene vaspitavali i izvodili na put, insistirajući na poštovanju i uspostavljanju pravilnog sistema vrednosti. Svestan sam da stvari nisu iste kao pre 30 ili 40 godina, ali sam svestan i da nisu tako dobre i efikasne kao tada. Važno mi je samo da mi deca postanu dobri ljudi.

* U borbi za preživljavanje, mnogi roditelji nemaju ni vremena ni volje da se posvete potomcima...

- Tako je, nažalost. I u vaspitavanju mladih postoje neki ružni svetski trendovi, koje nismo izmislili mi, koji su došli sa strane. I sve se teže branimo od njih. A sport je jedna od delatnosti sa kojom neke prepreke mogu lakše da se preskoče. Ubeđen sam da se uz sport mladi brže socijalizuju. Naravno, bavljenje sportom ne bi trebalo da odvuče mlade od redovnog i kvalitetnog školovanja. Sport je precizan putokaz za izlazak na pravu traku puta o kojoj sam govorio.

* Tako je na terenu, a kako je pored njega? Na tribinama je sve više nasilja. Ono se, izgleda, preliva iz kuća... Kako se sa ovim izboriti?

- U Beogradu je nedavno, u organizaciji Ministarstva omladine i sporta i Sportskog saveza Srbije, organizovana ministarska konferencija, za koju nam stižu čestitke iz Saveta Evrope. Baš na njoj pričalo se o nasilju na sportskim borilištima i sve većem problemu nelegalnog klađenja i nameštanja rezultata. Ni Srbija nije imuna na ova dva problema. Ali, kao sportista po rođenju i ubeđenju, tvrdim da je sport najčistija životna priča.

* Kosovo ne odustaje od namere da na mala vrata uđe tamo gde mu nije mesto. Najnoviji pokušaj da se na Olimpijskim igrama u Londonu pojave sa jednim sportistom, džudistkinjom, koja je inače Albanka iz Albanije i olimpijsku normu je izborila pod zastavom te države, postala je tema o kojoj se priča...

- To je stvar kojom bi više trebalo da se bave političari. Isto tako, i svi sportski radnici i funkcioneri ispred sportskih organizacija, koje su na bilo koji način povezane sa ovim pitanjem, treba da daju svoj puni doprinos, naravno, sledeći zvaničnu politiku. A problem nije od juče, to sa Kosovom dugo traje. Setim se odmah 2007. godine i Evropskog prvenstva u stonom tenisu koje je organizovano u Beogradu. I tada je Kosovo bilo na korak od odluke da se pojavi na šampionatu. Ipak, međunarodni zakoni su jasni i neophodno je da se poštuju. U Povelji Ujedinjenih nacija jasno piše da na Olimpijskim igrama mogu da budu samo zemlje koje su članice Ujedinjenih nacija. Ponavljam, ovo je posao za političare, ali i ova situacija grubo dokazuje da sport i politika ponekad koračaju rame uz rame.

STALNA KRIZA* Para u sportu nikad dosta. I uvek nedostaju. Kako je voditi uspešan klub ili savez?

 - Uvek je tako bilo u našoj zemlji. Onoj velikoj, ali i ovoj manjoj. Sreća je pa pamtim i vremena kada one nisu bile problem. A postale su problem krajem osamdesetih godina prošlog veka. Kriza je od tada postala stalno stanje u našem društvu. Zato i mislim da je prisustvo političara u sportu više nego opravdano, jer im je put do finansijskih izvora lakši nego nama nekadašnjim sportistima.

IGRAO SAM PROTIV SEBE* Vi, legendarni golman Partizana i reprezentacije Jugoslavije, sa kojom ste osvojili zlatnu olimpijsku medalju 1988. i olimpijsku bronzu 2000, svetsko zlato 1991, kao i evropsko zlato 1991. i 2001. godine, došli ste pre deset godina u neobičnu situaciju..

. - Da, tada sam, 2002. godine, na zalasku karijere, branio za Ferencvaroš. A godinu dana ranije postao sam direktor Partizana. I namestilo se da te 2002. branim za Mađare u dvomeču evropskog kupa baš protiv crno-belih. Nikada u životu nisam bio u većem problemu. Igrao sam praktično sam protiv sebe. Partizan je izašao kao pobednik, ali sam svoj posao na golu Ferencvaroša uradio časno. Pogotovo na utakmici u Beogradu.

Nedeljko Iljukić 

(Večernje novosti)