Aleksandar Pavić: Al-Kaida u libijskom sosu

Da smo svi u istom sosu kada je reč o tekućem zapadnom pohodu na Libiju, u to skoro više niko ne sumnja. Jer, ako je agresija na Jugoslaviju tokom 1990-ih bio prvi veliki udarac iluzijama da najavljeni „kraj istorije“ zapravo znači početak života vaskolikog čovečanstva pod jedinstvenim okvirom opšte-primenjivog i prihvaćenog „univerzalnog“ prava, onda (po rečima Vladimira Putina) „krstaški pohod“ na Libiju označava definitivan kraj tim istim iluzijama, iluzijama koje su ipak, kako-tako predstavljale neku vrstu regulatora odnosa među državama.

Zapadni unilateralizam tokom 1990-ih mogao se još nekako pravdati faktičkom unipolarnošću sveta, pa čak i prividnom „moralnom superiornošću“ pobedničke strane u Hladnom ratu, koju su „poražene snage“ imale da prihvate ne samo zato što nisu mogle da mu se suprotstave, već i zato što još nisu bile u stanju da „vide tako daleko“ kao ovlašćeni globalni „usrećitelji“. Pohod na Avganistan iz 2001, mogao se pak pravdati tada još uvek nedovoljno raskrinkanim mitološkim „uzrocima“ napada na Svetski trgovinski centar 11. septembra te godine, kao što je i napad na Irak iz 2003. imao svoju mitološku pozadinu u „oružju za masovno uništavanje“ kojim je Sadam navodno raspolagao. Nije ta mitologija samo davala trenutno pokriće za postupke agresora, već i opravdanje onima koji su pretendovali na toliko željenu globalnu „multipolarnost“ – na prvom mestu Kini i Rusiji – da ne reaguju, da se ne sukobe sa zahuktalom zapadnom ratnom mašinerijom, da je čak i donekle i pravdaju, videći u tome i neke svoje buduće prilike za „simetrično“ delovanje u zonama sopstvenih interesa (na primer, na Tajvanu ili u Abhaziji i Južnoj Osetiji).

Stvar s Libijom je, međutim, isuviše ogoljena. Kako je istakao indijski predstavnik u UN, tokom svoje munjevite „debate“ o Rezoluciji 1973, kojom je uspostavljena „zona zabrane letova“, Savet bezbednosti nije čak izvršio tu formalnost i bar sačekao izveštaj Ban Ki-munovog izaslanika iz Libije, kako bi se utvrdilo pravo stanje na terenu. Jer, da se još samo malo sačekalo, izveštaj je mogao da glasi i da su pobunjeničke snage poražene i da se u zemlji polako uspostavlja mir.

Isuviše je jasno da zapadne sile (SAD, Francuska i Britanija), shodno svojim čisto pragmatičnim interesima jednostavno napadaju zemlju čiji im vladar (više) nije po volji. Kao što je jasno i to da su se Kina i Rusija, svojom uzdržanošću u Savetu bezbednosti, s tim činom, koliko god nevoljno, faktički saglasile. Svest o tome je verovatno i nagnala ruskog premijera Putina da se negativno, iako „privatno“, izrazi o pomenutoj Rezoluciji. Tako se Libija isprečila kao kamen spoticanja na mukotrpnom putu uspostavljanja multipolarnosti, zasnovane na minimumu univerzalnih pravila koja se kako-tako poštuju, ili gde bar postoji trud da se prikaže kako se poštuju. Bez te i takve minimalne podloge, koja ne mora da bude besprekorno moralna, ali mora bar da deluje kao da tome teži, i da svi učesnici bar prividno deluju kao da veruju u nju, nemoguće je uspostaviti iole civilizovani svetski poredak, zasnovan na kakvoj-takvoj simfoniji interesa. Moguće je uspostaviti samo – novi svetski poredak, i to baš onaj iz naših najružnijih snova o najcrnjim „teorijama zavere“, onaj koji nastaje posle nužno prethodećeg „novog svetskog haosa“, u koji smo sada, bez sumnje, uronili.

Uz sve svoje nedostatke, Gadafijeva Libija je, na svoju nesreću, ipak bila jedna od brana protiv haosa u arapskom svetu. Malo je poznato da je prvu Interpolovu poternicu za Osamom bin-Ladenom izdala upravo Libija, u martu 1998, zbog ubistva dva nemačka antiteroristička agenta blizu grada Sirte. Američke i britanske obaveštajne službe su, sa svoje strane, učinile sve da se nalog za hapšenje ne izvrši, da bi nekih pet meseci kasnije došlo do bombaških napada na američke ambasade u Keniji i Tanzaniji, s preko 200 mrtvih.

Kako u svojoj knjizi Zabranjena istina navode francuski obaveštajni stručnjaci, novinar Gijom Daskije i nekadašnji savetnik Žaka Širaka, Žan-Šarl Brisar, razlog za anglo-američko zataškavanje libijske poternice ležao je u činjenici da je britanski MI-6 1996. platio 100.000 funti ćeliji al-Kaide u Libiji, tzv. Islamskoj borbenoj grupi, za ubistvo Moamera Gadafija, te da bi bin-Ladenovim hapšenjem neke „nezgodne“ činjenice mogle da izađu na videlo. Ta tvrdnja se, kako ističe londonski Obzerver, poklapa i s tvrdnjama bivšeg britanskog agenta Dejvida Šajlera, osuđenog za odavanje državnih tajni. Još jedan „nezgodan“ moment, koji Francuzi ne navode, ležao je u činjenici da je upravo 1998, po svedočenjima albanskih službi, bin-Laden koordinirao teroriste u Albaniji koji su se tamo obučavali a zatim prebacivali na Kosovo i Metohiju.

Među pripadnicima al-Kaidine ćelije u Libiji bio je i Anas al-Libi, za kojim je izdata američka poternica s nagradom od 25 miliona dolara zbog učešća u pomenutim bombaškim napadima u Africi. Ipak, to nije sprečilo Britance da mu daju azil, tako da je al-Libi živeo u Mančesteru sve do 2000, dok nije „volšebno“ izmakao raciji britanske policije i „pobegao“ u nepoznatom pravcu. Nije isključeno da će britanski SAS „nabasati“ na njega negde u istočnoj Libiji (i, razume se, možda ga čak i „neutralisati“, s obzirom na to da su spoljni zidovi Gadafijeve tvrđave sada probijeni pa njegove usluge više nisu toliko neophodne). To bi, uostalom odgovaralo slici iznetoj u članku u londonskom Telegrafu, pod naslovom „Libija: Zapad i al-Kaida na istoj strani“, u kom se ističe značajna uloga „islamista“ u ustanku na istoku zemlje, od al-Kaide do Muslimanskog bratstva, koje je, sa svoje strane, izdalo „fatvu“ za Gadafijevo ubistvo.

Naravno, cenzura je verovatno primorala Telegraf da relativizuje nedvosmislenu tvrdnju iz naslova, tako da se, „objektivnosti“ radi, u članku brže-bolje ističe da članovi pomenute Islamističke borbene grupe, koja je inače proglasila islamski „emirat“ u gradu Derna, većinom zalažu „samo“ za uspostavljanje šerijatskog prava u Libiji i da „odbacuju“ svetski džihad. Takođe se ističe da, mada je Abdekarim al-Hasadi, trenutni komandant odbrane Derne, još 2002. uhapšen u Avganistanu od strane američkih snaga, on, razume se, nikako „ne podržava državu talibanskog tipa“. Štaviše, ističe se da je političko rukovodstvo ustanika „sekularno“, što je, na imajući na umu prethodno iznete činjenice, teško prihvatljiva tvrdnja.

Bilo kako bilo, ta i takva „sekularna“ al-Kaida na istoku Libije prima naoružanje iz Egipta. „Znamo da nas egipatsko vojno veće pomaže, ali oni ne smeju da budu previše vidljivi,“ kaže „čovek za vezu“ s egipatskom vladom. „Oružje prolazi. Amerikanci su dali zeleno svetlo Egipćanima da pomognu,“ dodaje on još jednom novinaru Telegrafa. Izveštaj dalje navodi da je „ustanička vlast u Bengaziju izjavila da su isporuke oružja počele da stižu, ali je odbio da precizira odakle“. Toliko, dakle, o spoljnom „nemešanju“ u oružanu pobunu unutar (formalno još uvek) suverene Libije, uz pitanje da li bi Mubarak bio jednako spreman da „pripomogne“ libijskim „borcima za slobodu“.

Još jedna zanimljivost vezana za istočna uporišta libijske pobune izneta je 2007. u izveštaju Centra za borbu protiv terorizma američke vojne akademije Vest point. Naime, osim što je, proporcionalno, Libija zemlja porekla najvećeg broja islamskih ekstremista koji se bore protiv američke vojske u Iraku, upravo je Derna, grad od 80.000 stanovnika, dala najveći pojedinačni doprinos, čak više nego i drugorangirani Rijad (Saudijska Arabija), grad s preko 4 miliona stanovnika, dok je Bengazi četvrti po doprinosu, odmah iza najsvetijeg muslimanskog grada, Meke. „Libijci su bili orniji da putuju u Irak da bi ubijali Amerikance nego bilo ko drugi u arapskom svetu,“ napisao je nedavno Endru Eksam, specijalista za antiterorizam i bivši pripadnik američkih „Rejndžera“.

Ipak, to sve nije sprečilo Hilari Klinton da se 14. marta u Parizu, posle večere s ministrima inostranih poslova zemalja G-8 privatno sastane u svom hotelu sa jednim od vođa libijske pobune. Saopštenja, razume se, nije bilo. A uskoro je usledila i Rezolucija 1973, mnogo brže nego posle Rambujea. Sada se, (ponovo) uz pomoć zapadnih bombi i islamskih fundamentalista, napada zemlja koja je na 53. mestu UN-ovog Indeksa ljudskog razvoja (poređenja radi, Rusija je 65, Brazil 73, a Tunis 81), 61. po broju zatvorenika (SAD su neprikosnoveno prve), zemlja u kojoj se životni vek pod Gadafijevom vlašću produžio za skoro 20 godina.

Mnogi će reći da u prividnom haosu postoji i metod – tj. da je posredi još jedno zapadno otimanje prirodnih resursa, u ovom slučaju nafte. Nesumnjivo je da je i ta komponenta prisutna. Drugo je pitanje, međutim, šta se s tom naftom želi. Ne treba zaboraviti da je kao glavni pozadinski razlog za napad na Irak takođe navedena nafta, ali da se iračka naftna proizvodnja do danas nije vratila na predratne nivoe, niti su zapadne kompanije dobile onaj deo kolača koji su svi očekivali. A, s obzirom na haos koji se očigledno razvija u Libiji, teško je očekivati da će naftna proizvodnja u toj zemlji ikada više dostići svoj donedavni nivo. Šta je onda po sredi?

Ko god je čitao knjige poput, na primer, Nepostojeće energetske krize Lindsija Vilijamsa iz 1980, svestan je da kontinentalne SAD (a pogotovo Aljaska) leže na ogromnim nalazištima nafte i gasa, i da ta zemlja ima sve uslove da bude energetski nezavisna. I jasno je da je, po svoj prilici, još 1970-ih godina sklopljen sporazum s arapskim režimima, po kom se njima dopušta da maksimalno proizvode naftu, koju će da prodaju u dolarima, s kojim će, opet, da kupuju američki dug. S obzirom na naglo američko slabljenje, na sve veće okretanje arapskih država nadolazećim silama poput Kine, Rusije i Indije, vrlo je verovatno da su tajni sporazumi iz 1970-ih istekli, bar što se SAD (tj. snaga koje su tamo preuzele vlast) tiče, i da je došlo vreme da se „stari prijatelji“ puste niz vodu (o „novim“ poput Gadafija da i ne govorimo). I to je cena novog besporetka.

Na kraju, u svetu koji se ubrzano ruši, valja iskoristiti priliku i rasčistiti s još jednim od njegovih mitova – radikalno feminističkom mitu o boljem, mirnijem svetu kojim bi upravljale žene. Jer, kako navodi Njujork tajms, Obama je „prelomio“ tek „pošto se g-đa Klinton pridružila Samanti Pauer, višem savetniku u Nacionalnom savetu za bezbednost, i Suzan Rajs, Obaminoj ambasadorki u Ujedinjenim nacijama, koje su se zdušno zalagale za vojnu akciju“. Vašington post spisku dodaje još jednu savetnicu, Gejl Smit, koju, kao i prethodne tri, opisuje kao „liberalnog intervencionistu“. Dakle, od Šekspirovih Veselih žena vindzorskih stigli smo do Obaminih Krvoločnih žena vašingtonskih. I to je otprilike mera napretka zapadne civilizacije tokom poslednja četiri veka.

(Fond strateške kulture)