Aleksandar Mezjajev: UN saučesnik u kršenju međunarodnog prava u Obali Slonovače

PLANSKA DEMONTAŽA MEĐUNARODNOG PRAVA KAO NOVA STRATEGIJA GLOBALNE VLASTI

Uz tutanj rata protiv Libije došlo je do nove agresije, koja govori da je počela nova etapa međunarodno-pravne istorije čovečanstva. 5. aprila je započeta vojna operacija na preuzimanju vlasti od zakonitog predsednika Obale Slonovače Lorana Gbagboa. Operaciju sprovodi francuska armija. Prema jednim saopštenjima L. Gbagbo je opkoljen i spreman da se preda, a po drugim negira sva saopštenja po kojima je spreman da preda vlast pobunjenicima, ponovo izjavljujući da je na predsedničkim izborima pobedio zakonito.

Ono što je u prethodnoj najavi najvažnije – to je učešće „mirovnih“ snaga OUN u vojnoj operaciji na svrgavanju zakonito izabranog šefa države. Prvi put od januara 1961. godine (kada je belgijska vojska pod zastavom „mirovne“ misije OUN u Kongu izvršila operaciju ubistva premijera Konga Patrisa Lumumbe), vojne snage Organizacije Ujedinjenih Nacija ponovo čine međunarodni prestup, svrgavajući šefa suverene države.

Zapadna sredstva masovnih informacija, kao i ruska koja ponavljaju za njima, lažu tvrdeći da je L. Gbagbo krajem 2010. god. izgubio predsedničke izbore i da više nije predsednik države. Napamet naučena fraza, koja se stalno ponavlja, o tome da je „Izborna komisija objavila da je A.Utara predsednik“ sakriva činjenicu da, u skladu sa ustavom Obale Slonovače, u slučaju spornog rezultata, rezultate izbora ne objavljuje Izborna komisija, već Ustavni savet.[1] Ustavni savet je za predsednika proglasio upravo L.Gbagbo-a. Tako da je jedino važno: pravno – L. Gbagbo predstavlja stoprocentno zakonitog predsednika zemlje. A ako je tako, onda se vojna operacija na njegovom svrgavanju naziva – agresija.

Afrika je davno postala poligon za ispitivanje „novog“ međunarodnog prava. Tako Međunarodni krivični sud (MKS) koji je osnovan 2003. praksu stiče isključivo na Afrikancima: za 8 godina njegovog postojanja ni jedan kontinent, osim Afrike, nije postao predmet njegovog interesovanja. Baš je na Africi trebalo da se proveri na delu nova etapa učvršćivanja globalne vlasti – izbori koje sprovodi OUN. Prirodno, uz njihov završetak „potrebnim“ rezultatom. Pri tom se ne radi o izborima sa posmatračima OUN, što nije novost, već o izborima sa potpunom kontrolom i uz potpuno finansiranje od strane OUN. Tako prođoše i ovi izbori u Obali Slonovače, a „potrebni“ kandidat A.Utara, koji je od 1968. – 1988. god. bio jedan od najviših funkcionera Međunarodnog monetarnog fonda, izgubio je na njima. Surovost događaja koji se trenutno dešavaju u Obali Slonovače u mnogome se objašnjava činjenicom, da je „proba“ neslavno propala. U trenutku pisanja ovog članka u glavnom gradu te zemlje se vodi rat. Ginu i oni koji podržavaju Gbagboa, i oni koji podržavaju Utaru.

Koji su postupci korišćeni da bi eksperiment sa Obalom Slonovače bio priveden kraju? Prvo je Međunarodni krivični sud saopštio da počinje istraga postupaka Gbagboe koji, „možda predstavljaju genocid“. 30.3.2011 g. je doneta Rezolucija SB OUN pod brojem 1975 kojom su uvedene sankcije protiv zakonito izabranog predsednika zemlje tako, što je on proglašen za nezakonitog, pri čemu nije za to dato nikakvo obrazloženje, što samo po sebi predstavlja ne samo presedan, već potpuno nov pravni postupak.

Učešće snaga OUN u vojnoj operaciji na svrgavanju predsednika jedne suverene zemlje predstavlja očiglednu zloupotrebu mandata misije OUN. Uostalom, time što je stala na stranu Utare, misija je već izgubila svoju funkciju. Ali mirotvorne misije OUN uopšte predstavljaju pronalazak koji prevazilazi Statut OUN. Mi smo već navikli na te misije po belom svetu, smatrajući ih za potpuno zakonite. Međutim u Statutu OUN nema nikakvih ovlašćenja Savetu bezbednosti da može da šalje takve misije!

Da pogledamo Rezoluciju SB OUN od 24.02.2004. godine o osnivanju Misije OUN u Obali Slonovače. Ta je misija osnovana „na bazi glave VII“. Na bazi ne člana, ne ni paragrafa u članu, već odmah - cele glave! Pa to je isto kao kada se, npr. osudi čovek na zatvor „na bazi krivičnog zakona“, a sudije se čak i ne potrude da se pozovu na neki konkretni član! Odnosno – niti je bilo, niti ima ikakvih konkretnih pravnih regulativa za osnivanje „mirotvorne“ misije OUN. Posle zločina u Kongu 1961. godine OUN-ove misije nisu privlačile pažnju samo zato što su slate na molbu ili bar uz saglasnost vlasti odgovarajuće države. Što se tiče Obale Slonovače postojao je direktan zahtev rukovodstva države da se misija ukloni sa teritorije te zemlje. Na šta je generalni sekretar OUN odgovorio da ne smatra Gbagboa za zakonitu vlast!

O tome, da su organizatori „probe“ za svoj cilj postavili izbor Utare za predsednika države govori i reakcija „međunarodne zajednice“ na pokušaj predsednika L. Gbagboa da krizu reši mirnim putem, konkretno, njegova ponuda da se glasovi ponovo izbroje. Generalni sekrtetar OUN je predlogom bio „šokiran“.

Zašto? Šta je to moglo da izazove šok Ban Ki Muna? Da nije možda ono što je on odlično znao – ko je u stvari pobedio na izborima u Obali Slonovače?

Po čemu se događaji u Obali Slonovače razlikuju od svega, što smo do sada videli? Kolonijalnih osvajanja i državnih prevrata, koje su pravile inostrane oružane snage, bilo je i pre, ali su tada oni činjeni tako što je međunarodno pravo KRŠENO! Agresor nije mogao da računa na podršku SB OUN, koji je snosio glavnu odgovornost za održavanje međunarodnog mira i bezbednosti. Pre je do agresija dolazilo bez odluka OUN, čime je podvlačeno njihovo zločinaštvo. Danas se situacija promenila iz korena. Agresije se vrše NA BAZI MEĐUNARODNOG PRAVA. Regres čovečanstva se produbljuje poraznom brzinom: ako je agresija protiv Libije izvedena uz dozvolu OUN, agresija protiv Obale Slonovače se čini direktno od strane snaga OUN.

Međunarodno pravo je prestalo da bude faktor stabilizacije u međunarodnim odnosima. Više od 60 godina termin „međunarodno pravo“ se shvata isključivo pozitivno, ali nije oduvek bilo tako – uspeli smo i da zaboravimo! Sada nas opet vraćaju u kolonijalno doba, kada je međunarodno pravo predstavljalo instrument teritorijalnih osvajanja i opravdanja agresija (setimo se „prava na rat“ Huga Grocija i „kolonijalnog međunarodnog prava“ 19. veka!)

Događaji u Libiji i Obali Slonovače predstavljaju epohalne regresivne događaje 21. veka. Prvi put od 1945. godine, kada je pod znakom Velike Pobede, započet uzlazni, progresivni razvoj međunarodnog prava, pušten je u život i regresivni proces. Sve što se dešava danas je jasno isplanirana specijalna operacija „anuliranja“ osnovnih principa međunarodnog prava i rušenje osnova na kojima počiva čitav svetski poredak. Ovo nije samo kršenje, ovo je vraćanje u radikalno regresivno pojednostavljenje svetskog poretka!

A mi smo svedoci početka novog istorijskog doba na globalnom nivou, kojim se svesno vrši demontaža čitavog sistema međunarodnog prava - od vrha do samog dna.

(Fond strateške kulture)

[1] U izvanrednom članku Jelene Pustovojtove „Slonova kost u grlu zapadne demokratije“ koja je na ruskom jeziku objavljena na sajtu Fonda strateške kulture 4.4. navodi se da situacija treba da se razreši „u skladu sa Ustavom“. Da dodamo, da je u Ustavu Obale Slonovače navedena formulacija data izuzetno jasno. Član 94 tog Ustava glasi: „Konačne rezultate predsedničkih izbora objavljuje Ustavni savet“.